Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kosovo, granice, teritorije i srpsko pitanje
Kosovo i Metohija

Kosovo, granice, teritorije i srpsko pitanje

PDF Štampa El. pošta
Srđa Trifković   
nedelja, 20. oktobar 2019.

Granica nije fiksna međa koja trajno razdvaja suverenitete i pravne autoritete, već je vojno-politički aranžman podložan promenama u zavisnosti od odnosa moći. Karl Haushofer je sa pravom ukazivao da država nužno teži ka „prirodnim granicama“; to pravo nije podložno moralnim niti pravnim normama. „Prirodnost“ granica nije uslovljena topografijom, rekama i planinskim lancima, već predstavlja odraz sposobnosti države da ih osvoji, zacrta i zadrži. Ovo je prva uvodna napomena koju treba imati na umu u razmatranju problema Kosova i Metohije.

Istorijsko iskustvo ukazuje da se granice vekovima pomeraju u korist jačih i na račun slabijih, nezavisno od prava i „pravde“. Kroz prizmu prostora sa gledišta države, oblik i položaj granica nisu samo, niti čak primarno, odraz pravnog dogovora. One su pre svega plod dinamičkog procesa koji odražava sveukupni odnos snaga. Granica je odraz sposobnosti države da određene teritorije osvoji – ili nemoć da ih sačuva – a pravni i politički aranžmani samo verifikuju dati ishod. 

Srbija nikada i ni po koju cenu ne sme da prihvati verifikaciju, tj. kvazilegalizaciju ishoda udruženog zločinačkog poduhvata NATO sila predvoženih SAD iz juna 1999. Svest o nužnosti odbrane svojih granica, međa koje razdvajaju sopstveno od tuđeg, pogotovu u slučaju KiM mora biti zasnovana na činjenici da „dinamički proces koji odražava sveukupni odnos snaga“ nagoveštava mogućnost promene spoljnih okolnosti u srpsku korist – i to na način koji više ne čini nezamislivom reintegraciju južne srpske pokrajine svim sredstvima koje Republika Srbija kao suverena država može i mora da upotrebi u cilju odbrane svog teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka.

Iskustvo granice od velikog je značaja u istoriji, kolektivnom sećanju i kulturi mnogih naroda, pa i srpskog. Određen problem u odgovarajućem tretmanu pojma granice predstavlja ćinjenica da srpski jezik koristi istu reč za dva srodna pojma koji svejedno nisu sinonimni: na engleskom to su frontier border. Prvi termin podrazumeva konfliktnu zona razdvajanja, teritorijalni pojas oko linije „fronta“; isti koren i značenje imaju frontière na francuskom, frontiera na italijanskom, frontera na španskom itd. Ta je reč nastala u kontekstu dinamičkog, krvavo fluidnog prostora koji je razdvajao muslimane i hrišćane u srednjem veku.

Reč border, pak, odražava koncept jasno definisane granice između svog i tuđeg. Regere fines – nesporna crta, isprva u vidu Romulove zaorane brazde, koja deli nas od drugih – činila je okosnicu rimskog shvatanja sveta od najranijih vremena, deobu svetog i profanog, odraz kosmičkog poretka na Zemlji. Usled nepovoljnog spleta istorijskih i geopolitičkih okolnosti, srpski je narod je svoje često menjane  (i pod osmanskom vlašću na dug period nepostojeće) granice doživljavao izrazito kao frontiers, a ne kao borders.

Na raznim meridijanima i u raznim vremenima, granica je takođe označavala važan vojno-politički i kulturni prostor koji bi preveli kao „krajina“, sa posebnim karakteristikama u odnosu na centar. Nasilje je imanentno tom prostoru gde „drugoga“ ne treba tolerisati već odbiti… ili ubiti. Život u njemu je često opak, grub i kratak, kako bi rekao Hobs – i kao što su generacije Srba iskusile živeći (i često prerano, veoma nasilno umirući) na tektonskim granicama u hantingtonovskom smislu, od Velikog raskola do danas.

Srbima napokon trebaju granice kao borders, a ne kao frontiers; granice unutar kojih nacija može da se oporavi od užasnih poraza i gubitaka HH veka i da se pripremi za reviziju privremenih ishoda tih poraza i gubitaka. One, međutim, ne smeju da budu iznova zacrtane na način koji bi ostavio Kosovo i Metohiju (ili najveći, ili ma koji deo te pokrajine) van Srbije. Takav potez ne bi bio ekvivalentan uklanjanju gangrenoznog ekstremiteta, već suicidu. Kosovo je Srbija ne samo u striktno geopolitičkom smislu (heartland) već i u metafizičkom smislu, koji je u najmanju ruku jednako značajan kao temelj opstanka nacije. Nemci su preživeli pomeranje svoje istočne granice od Kenigsberga do Odre i Nise 1945, ali ne bi preživeli, ni geopolitički ni duhovno, zapadnu granicu slovenstva na Elbi (Labi).

 Granice su inherento i dobre i potrebne: kako kaže stara engleska poslovica, dobre ograde čine dobre komštije. Pax romana, čije plodove je uživalo do 60 miliona ljudi na preko 4.000.000 kvadratnih kilometara, štićeni su budnošću legija duž limesa Rajne i Dunava, na Eufratu i Gornjem Nilu, od Hadrijanovog zida do gorja južnog Kavkaza. Nemci su u srednjem veku stvarali granične marke prema Dancima ka severu i ofanzivne u procesu kolonizatorskog širenja ka istoku (Ostsiedlung). Ogromni prostori ruske vojne granice prema Turcima i Tatarima u južnim stepama istočne Evrope i na Kavkazu, tokom XVII i XVIII veka, delili su niz sličnih karakteristika. Na drugoj strani Atlantika, granica prvih trinaest kolonija prema „divljem“ Zapadu predstavlja jednu od ključnih tema američke istorije. Dala je SAD niz specifičnosti sistema vrednosti i političkih institucija. Još značajniji za Špance bio je fluidni pojas koji je delio hrišćanski od islamskog prostora na Iberijskom poluostrvu. Ta dva sveta – al-Andalus na jugu i katoličke kraljevine na severu – često su ratovala; povremeno su bila u napetoj nenasilnoj interakciji; ali je oboma vazda bilo jasno da im trajnog suživota nema. Hrišćanska Rekonkista trajala je osam vekova. Počela je sa južnog podnožja Pirineja krajem osmog veka, kada nastaje „Španska krajina“ (Marca Hispánica). Završila se osvajanjem Granade 1492. godine. 

Španska krajina Srbima nažalost nije poznata, jer bi trebalo da im bude model i vodilja danas. Istorijske i geopolitičke okolnosti su naravno drukčije, ali je osnovni princip isti. Bila je srodna strateškim i vrednosnim postavkama kasnije Vojne krajine na Balkanu i u Panoniji. U oba slučaja, temelj poduhvata bio je stav da hrišćanska ekumena (koja je kod katoličkih država podrazumevana pod res publica Christiana) može i treba da se odbrani od islamskog agresora i da ga potom potisne. 

U oba slučaja, finansijski i politički problemi, kao i nesuglasice unutar hrišćanskog tabora, često su sputavali spregu optimalnih ljudskih i materijalnih resursa za ostvarenje tog zadatka. U oba slučaja, međutim, bila je prisutna tvrda vera ratnika spremnih na žrtvu da osvajanje svoga nikada i ni po koju cenu ne treba prihvatiti kao nepovratna.

Ta tvrda vera  u srpskom slučaju može i treba da se budi i neguje, ne samo zato što nije iracionalna – naprotiv – već i zato što je bukvalno preduslov opstanka srpske nacije, njihovog nepretvaranja u amorfnu gomilu sivih sužanja kompradorske kvaziekonomije i potrošača đubreta (prehrambenog, medijskog, kulturnog itd). Da se gubitak Kosova i Metohije ne sme prihvatiti – ne samo nepovratan, nego ni kao privremen – smatram aksiomatskim preduslovom srpskog opstanka. Smatram, međutim, da ni sve druge granice, arbitrarno povučene preko srpskih zemalja od 1945. do danas, ne treba da budu tretirane kao legitimne i trajne, a da trenutni gubitak teritorija i srpskog življa u njima ne sme da bude prihvatan kao nepovratan.

Uzor treba da bude tvrda, tiha rešenost francuske nacije kao monolitnog tela da Alzas i Lorena ne mogu, ne smeju i neće biti smatrane za izgubljene. Od nemačkog otimanja tih pokrajina 1871, pa sve do pobedonosnog završetka Velikog rata 1918, nije bilo jednog jedinog uglednog ili politički aktivnog Francuza koji bi se izjasnio za prihvatanje nametnutog, ponižavajućeg ishoda izgubljenog rata kao trajnu, a kamo li legitimnu činjenicu. 

Što se problema disproporcije šiptarske i srpske populacije na KiM tiče, značajna je i na duge staze ohrabrujuća činjenica da Albanci napuštaju južnu srpsku pokrajinu u ogromnom broju i da se procenti menjaju u srpsku korist. Nezavisno od toga, demografske promene sprovedene terorom treba i mogu da budu preokrenute. Uostalom, kako Brisel tako i haški sud (ICTY) Srbima poručuju da je model rešenja unekoliko uporedivog problema iz 1995 (Bljesak i Oluja) legitiman i pravno besprekoran. Nije realno da će Šiptari ikada prihvatiti reintegraciju u pravni i ustavni poredak Republike Srbije. Stoga je potrebno, štaviše nužno, lepo i dobro, unutar srpskog nacionalnog korpusa legitimisati koncept nasilnog povratka pobunjene teritorije i njenu reintegraciju sredstvima koja su verifikovana od strane Brisela i Haga u slučaju Hrvatske.

Granice! Moraju da se tretiraju kao prolazne kada je reč o monstrumu znanom kao DFJ-FNRJ-SFRJ, ali naravno ne na Prokletijama, gde su uklesane u kamen i tle krvlju kosovskih mučenika i košarskih junaka. Na zapadu ne da nije ništa novo, nego su vesti dobre! Hrvatska se prazni, Krajina je od Hrvata prazna, a Srba još ima da je popune, svim pokoljima i seobama uprkos. Hrvata je na prostorima „zapadnog Balkana“ (nakazni, zlokobni termin) danas daleko manje nego pre jednog veka. 

Istorija se ubrzava. Jedina sreća Srbije u ovim tmurnim vremenima jeste da spoljni okovi, koji su omeđili  njen sunovrat od 1991, slabe. Ona je, nažalost, tim okovima uvučena u štoholmski sindrom – psihopatološku pojavu – pa joj je teško da zamisli život bez njih. Ovo samouništavajuće, bolesno stanje sadašnja politička elita kao da svesno podstiče, što ne menja činjenicu da okovi spadaju. Ta činjenica predstavlja odskočnu tačku nove srpske strategije, kada dođe vreme za oporavak i za reviziju ishoda ne samo ratova 1990-tih već i čitavog, za Srbe pogubnog, HH veka. 

Unipolarnost je jedan netipičan i neprirodan trenutak svetske istorije. Ne treba prihvatiti nametanje njenog diskursa. Uprkos hegemonističkoj retorici koja teži da potisne prostornu stvarnost floskulama o „zajedničkim vrednostima” i izmišljanjem «zapadnog Balkana», dinamika prostorno uslovljenih sukoba nije bitno promenjena. Suparništvo u prostoru i primena sile u borbi za njega trajne su karakteristike ljudskih zajednica, imanentne čoveku u svim epohama i na svim meridijanima. Kao što je Karl Haushofer sa pravom konstatovao pre skoro jednog veka, „ključne karakteristike nametnute površinom Zemlje jedina su konstanta međunarodne političke borbe”. Međunarodni odnosi i u XXI veku uslovljeni su ovom konstantom, kao kroz sve prethodne nama znane vekove, a ne ideološki. Očuvanje teritorije nacionalni je interes prvog reda; članstvo u EU možda trećeg.

Uz novo poimanje pojma granice treba da povratimo i spoznaju vrednosti tla, prostora, kao osnove života, snage i opstanka nacije. Primena sile radi zaposedanja, odbrane ili povratka prostora temeljna je činjenica ljudskog iskustva, koja se kroz milenijume pokazala nepodložnom promenama. Iracionalna teza da tle nije izvor moći i da Srbija što bude manja to će biti jača mora biti raskrinkana kao podla laž. 

Zakonitosti borbe za prostor trajne su i nepodložne virtualnom svetu ideološki utemeljenih floskula. Zakoni održavaju poredak, a poredak je preduslov sposobnosti čoveka da naizgled haotičnu dramu istorije spoznajno osmisli. Nema Logosa, međutim, u haosu slučajnosti, proizvoljnosti i nepredvidljivosti. Zakonitost ne vodi u determinizam, kao što ni sloboda ne pretpostavlja haotičnost. Geopolitičke zakonitosti postoje i deluju zato što je svet stvoreni kosmos a ne haos; i zato što je čovek, kao akter u njemu, nerazdvojno vezan za fizičke okvire svog postojanja: za svoj konkretan prostor, njegov položaj, oblik i veličinu, njegovu klimu, resurse, granice…

Uslovljen svojim prirodnim okruženjem i organizovan u društvene zajednice, čovek je kroz istoriju uvek težio širenju fizičke kontrole nad prostorom i jačanju instrumenata moći grupe kojoj pripada. Spontana sklonost država ka širenju sopstvenog poseda i kontrole nad njegovim resursima – uz spremnost na nasilje u ostvarenju tog cilja – prvi je zakon geopolitike, prisutan uvek i svuda gde je formirana država: od rane, mesopotamske, do složene današnje. Kako jednom reče kolega Stepić, kroz istoriju nema mnogo značajnih zbivanja koja su se dogodila „mimo klasičnih geopolitičkih teorija [ili] suprotno iskonskim pravilima: pobedniku sledi jedini apsolutni i opipljiv pokazatelj pobede – osvojena teritorija”.

Četiri stuba moći za reviziju srpskih poraza su vojna sila i spremnost na njenu upotrebu; ekonomska snaga neophodna za izgradnju vojne sile, njeno dugoročno održavanje i projektovanje; ideološka saglasnost ključnih donosilaca odluka i većine naroda o vrednosnim postavkama željenih ishoda velike strategije; kao i postojanje modela unitarnog aktera u mehanizmu komande i kontrole nad državnim aparatom koji tu strategiju sprovodi u delo. Sve navedeno Srbija trenutno nema, ali ne znači i da ne može da ima. Za početak bitno je razvijati svest da države svoju moć zasnivaju na stvarnim, vidljivim i opipljivim prostorima. Kosovo je prostor prvog reda, a ne samo duhovni hartlend srpske nacije. Prostor je telo nacije, a Kosovo je bukvalno i srce i duša, preduslov opstanka.

Prostor je najstabilniji faktor od koga zavisi moć jedne nacije, naravno u sprezi sa varijabilnim činiocima. Prvi istoričar, Tukidid, sa kliničkom je preciznošću ukazao na suštinu Peloponeskih ratova. Atina je bila izazivač, a Sparta branitelj postojećeg poretka. U okviru istog analitičkog pristupa može se danas predvideti neminovnost daljih sukoba između Albanaca kao izazivača i okolnih naroda kao branitelja matičnih teritorija. Srbi su najizrazitije na udaru, ali niko neće biti pošteđen (dukljanski montenegrini ponajmanje). Regularnost pojave Tukididove zamke kroz stoleća ukazuje na zakonitosti odnosa među narodima i na Balkanu koje su nepodložne promenama, bez obzira na prazne floskule Brisela i zlonamerne sugestije Vašingtona, jer su geografski faktori uporno trajni a ljudska priroda uporno nepromenjiva.

Velika strategija Srbije treba i mora da se zasniva na ovoj spoznaji. Granice na jugozapadu moraju da budu redefinisane shodno ishodu balkanskih ratova i tvrdo branjene kao takve, danas diplomatijom – a sutra, ako treba i mora – oružjem. Srpska velika strategija mora da obuhvata viziju nacije i države kao celine, njene dugoročne ciljeve i interese, njen sam opstanak, kao osnovu planiranja. Srpska elita ne može da odgovori izazovima hobzovskog sveta, međutim, ako ne poseduje viziju željenih ciljeva i ishoda u funkciji opstanka i svekolikog jačanja srpske države i nacije (što je nedeljivo!), što pre svega znači orijentisanost na demografski oporavak i teritorijalno širenje do prirodnih granica srpskih zemalja. 

«Karlobag-Karlovac-Virovitica» — nipošto prezira vredan koncept – posta predmet poruge među postmodernom srbadijom. Željena i realna zamisao zapadnih granica srpskih zemalja svejedno je tema broj dva, posle Kosova. Zapadne granice srpskih zemalja nemaju sa udruženim zločinačkim poduhvatom u Jajcu – i sa arbitrarnim crtanjem «granica» potom – nikakve obligacije. Te nakazne brozovske granice, štaviše, ne mogu i ne smeju da budu poistovećene sa nametnutim i neprirodnim izobličjima granica Republike Srpske. One nisu ni na Uni niti kod Prijedora, već tamo gde su Srbi bili većina po popisima iz 1921. i 1931, dakle pre genocida 1941-45, pre «vlakova bez voznog reda», pre užasa 1991-1995…

Uspešna velika strategija preduslov je dugoročnog opstanka srpske države i nacije. Da li će srpski oporavak biti moguć? Da li su uveliko načeti nacionalni resursi dovedeni do tačke sunovrata bez povratka? 

Ne, nisu. Šta mi je uzvratio pok. Igor Šafarevič u Moskvi, u zimu košmarne 1996. godine, na pitanje kakve su šanse za oporavak Rusije posle jeljcinovskog sunovrata? „Kao matematičar koji barata egzaktnim veličinama, ja ne mogu da Vam ponudim  racionalno zamisliv model oporavka Rusije; ali kao pravoslavni hrišćanin koji veruje u blagotvorno dejstva Duha Svetoga, znam da je oporavak moguć, dakle da predstoji – i da je neizbežan!“

Sa tribine na Mašinskom fakultetu, 26. septembar 2019.

(Iskra)