Izbori na Kosovu - od nacionalnog sumraka do državne pomrčine

Mnogima nije do kraja razumljivo zašto deo političke scene u Srbiji jalovo insistira na izjašnjavanju Ustavnog suda o Briselskim sporazumima. Ustavni sud se, naime, svojim višemesečnim oglušavanjem o zahteve za ocenu ustavnosti, više nego izjasnio. Izjasnio se i da su sporazumi neustavni, da je podlegao političkim pritiscima („zamoljavanjima“), kao i da nema moralnog kredibiliteta. Znate, ako napolju pljušti kiša, ne čekamo Kamenka Katića da nam to saopšti, već odlučujemo da li ćemo pokisnuti ili ne. Neke su stvari naprosto očigledne.

Štaviše sklanjanjem ove činjenice pod tepih, ne može se sakriti ovo moralno-pravno nasilje. Zapravo, tepih se sve više nabire. Komedija apsurda u kojoj svi učestvujemo se odigrava, zasedao Ustavni sud ili ne. Krokodili lete, ribe pevaju arije, i uopšte svi se lepo zabavljamo. Problem sa apsurdom je što je to jedna čudna „životinjka“ - što više misliš da se raspetljavaš, sve si više zapetljan, kao u paukovo mreži.

Tako nam je to i sa „mudrim“ i „hrabrim“ državničkim potezima kojima obiluje naš politički život. Što su „hrabriji“ i „mudriji“, to nam je stvarnost sumornija.

Svedoci smo da je rat u Siriji možda za dlaku bitniji Zapadu u ovom trenutku od lokalnih izbora na Kosovu (ali samo „za dlaku“, samo „u ovom trenutku“ i samo „lokalnih“), a za koje je direktiva i došla iz Brisela. Možda! Zašto? Pa zato što se izborima na Kosovu, zaokružuje jedan višedecenijski zapadnjački projekat, a to je institucionalno zaokruživanje Velike Albanije, kao moćnog igrača na Balkanskom poluostrvu, a koja bezuslovno mora biti marioneta SAD i zapadnoevropskih sila.

Zapitaćemo se: kakve to veze ima sa komedijom apsurda u kojoj učestvujemo? Pa evo kakve:

Na Kosovu su raspisani izbori za 3. novembar, i to već svi vrapci od Njujorka do Tirane dobro znaju. Izbore je raspisala „predsednica Kosova“, Atifete Jahjaga, na osnovu „Ustava Republike Kosova“, odlukom od 2. jula štampanom sa „grbom Republike Kosova“, objavljenom dan kasnije u „Službenom glasniku Republike Kosova“, dostavljenom „Centralnoj Izbornoj Komisiji Republike Kosova“, a što sve ukazuje na statusno neutralne aktivnosti.

Stoga komično (samo da nije ovako tragično), deluju grčevi na licima naših pregovarača a naročito njihovih stručnih mlađahnih savetnika, dok vode „rovovsku borbu“ oko toga šta će stajati na listićima. Oni sad, kao, ne daju da listići prejudiciraju status Kosova, jer je ta poslastica ostavljena njima. Na listićima sada može biti odštampan i Paja Patak, to uopšte nije važno, već ono što je navedeno u prethodnom pasusu.

E sad, kada bismo mi poštovali sopstveni Ustav, sigurno bi se ti listići za nešto mogli upotrebiti, ali svakako ne za aminovanje Velike Albanije. Međutim ovde se na završava komedija apsurda. Jok more!

Državni organi i njihovi timovi su se razmahali, raširili, organizovali, poleteli, da realizuju odluku gospođe Jahjage. Svi nivoi vlasti su u stanju borbene gotovosti. Lokalni izbori na Kosovu shvataju se kao Veliki prasak, nakon koga će uslediti olakšanje, relaksacija, opšte blagostanje, simfonija i harmonija (a možda i Datum). Pri tome se ne biraju sredstva. Nije važno da li su Ustavna, zakonska ili ne. Šta će to jednoj državi? „L'État, c'est moi“!. A ta sredstva su brojna:

Ovih dana, Srbima raseljenim iz Metohije i sa Kosova na adrese boravka, stižu pozivi da se jave povereništvima za izbeglice, radi upisa u biračke spiskove. Čije biračke spiskove? Koliko mi je poznato, a poznato mi je vrlo dobro, da su raseljeni Srbi već upisani u biračke spiskove Republike Srbije, i kao takvi glasaju već godinama. Otkud sad novo upisivanje u neke biračke spiskove?

Očigledno je da se ne radi o biračkim spiskovima Republike Srbije. Kako je očigledno? Pa tako što su ljudi koji su dobili poziv za upisivanje jasno videli da je na tim obrascima za prijavljivanje „grb Republike Kosova“ i natpis „Republika Kosovo“ (na albanskom, engleskom i nečemu što bi trebalo da liči na srpski, ali svakako nije ćirilično).

Ali što je vrlo značajno, osobama koje dođu da se registruju ne predočava se obrazac (sa obeležjima „države Kosova“), već se samo oduzima „poziv“ na kome nema obeležja, a službenici Povereništva popunjavaju obrazac. Nešto slično onoj „rovovskoj borbi“ koju vode naši „pregovarači“ u Briselu da listići budu bez obeležja, a da se na njima glasa za organe „Republike Kosova“! Dakle nije bitna suština, a koja je jasna, priznavanje i štaviše participiranje u organizaciji „Republike Kosova“, nego je bitno da građanin to neposredno ne vidi, pa da posumnja u bezgrešnost Tomice, Ivice i onog glavnog. Nije opasna Velika Albanija, ali je opasan običan čovek ako to vidi.

Ovome se mogu naći dva objašnjenja, ili bolje rečeno izgovora. Jedno bi se krajnjom mukom moglo i prihvatiti (mada ne priliči ozbiljnoj državi), a to je da se radi o potpunom amaterizmu, diletantizmu, neznanju, neradu i analfabetizmu ljudi koji predstavljaju našu državu u ovom procesu. Drugo, koje ne smemo ni da zamislimo, je namera. Trećeg nema!

Da su naše vlasti zaista želele koliko-toliko statusno neutralne izbore, mogle su insistirati na spiskovima koje je pravio još 2001. tadašnji UNMIK administrator g. Hans Hakerup, koji su imali UN predznak. Ovako, afirmisanjem grba „Republike Kosovo“, bez saglasnosti UN na tim spiskovima, bojim se da je Srbija sebi napravila veliki problem.

Konačno i najvažnije; kako je došlo do toga da „predsednica Republike Kosovo“ raspiše izbore po svim zakonskim propisima te „republike“, a da na to reaguje vlada Srbije preko svog Komesarijata za izbeglice tako što će popunjavati obrasce sa tim istim grbom!? Pa je li Kosovo pokrajina Srbije, ili je Srbija pokrajina Kosova? Da li je naš predsednik Nikolić, ili Jahjaga (na stranu lične simpatije). Koja je to „tajna veza“ naredila našoj vladi da sprovodi odluke Atifete Jahjage? Neko jeste. Neće biti da je Komesarijat bio toliko dokon, pa da je honorarno radio za Jahjagu.

I zaista zašto je bitno toliko pritiskati Srbe da izađu na Jahjagine izbore u „što većem broju“, ako se radi samo o lokalnim izborima, na koje na Kosovu i inače ne izlazi preko 30% birača? Da li se zaista radi samo o tome ko će da popravlja vodovod, ili je stvar daleko bitnija „za budućnost naše dece“. Može li vodovod da radi i bez toga?

Uporedo sa pozivanjem birača da se upišu u „statusno neutralne biračke spiskove“, teče i vrlo aktivna akcija na terenu.

Najnoviji slučaj suspendovanja novinara TV Most iz Zvečana, zato što je izveštavala o potpuno ustavnoj, legitimnoj i legalnoj Skupštini Kosova i Metohije, i slanje urednika iz Beograda koji će kontrolisati da li se dovoljno snažno agituje za izlazak na izbore koje je Jahjaga zakazala, uveliko prevazilazi čuvene Miloševićeve „torture“ nad medijima, kada su se šutirale table RTS-a i psovala majka beogradska. Nijedno udruženje novinara ili nevladina organizacija se nije oglasila povodom ovog nečuvenog nasilja nad medijima, a sećamo se kako su grmeli povodom mnogo bezazlenijih napada na medije. Sada reaguju po sistemu: „kev-kev“! Dresura je to.

Uz to obavlja se i jedan vid pritisaka na Srbe koji su „sa đavolom tikve sadili“ poslednjih godina, tako što su osim državnih plata, primali apanaže (tzv. vaučere) od strane „kosovske vlade“, pa sada uslugu moraju da vrate. Oni se naime pozivaju da bi im se skrenula pažnja da će ako ne izađu na izbore, i uz to sa sobom ne „privedu“ još pet osoba, izgubiti tu privilegiju, a da ih država ionako više neće plaćati.

O pritiscima koji se vrše na nosioce državnih funkcija, pogotovu na „severu“, ne treba ni trošiti reči.

Vrlo važan zamajac agitovanju da Srbi izađu na „statusno neutralne“ izbore raspisane od strane administracije „republike Kosova“, daju i pojedini Srbi sa Kosova. Prvo su zamenjeni svi predsednici opštinskih veća koje imenuje država, a za koje je procenjeno da neće biti dovoljno kooperativni, onima koje neretko građani iz tih opština i ne poznaju, ali koji će jamačno biti kooperativni, i agitovati za izlazak na izbore.

Posebno su „simpatični“ mlađani bojovnici koje određuje 5-6 ambicioznih beogradskih kadrova poreklom sa Kosova koji se nadaju kosmičkim karijerama u Beogradu ako isposluju ovu agitaciju. Ti mladići imaju zadatak da preko lokalnih medija objašnjavaju kakva dobrobit čeka Srbe sa Kosova samo ako se pojave na glasačkim mestima. Sa manjkom padeža i viškom entuzijazma, oni sebe već vide u nekoj fotelji, koja i ne mora da bude beogradska. Oni i njihovi beogradski gurui nastupaju po onoj: „Neki ćemo da se izvučemo, a neki ćete i da poginete!“ Sa zavidnom materijalnom satisfakcijom, može se lepo živeti i u Velikoj Albaniji (bar neko vreme), a o Beogradu da i ne govorimo (malo duže vreme).

U javnost je takođe procureo predlog zakona o finansiranju srpske dijaspore na Kosovu nakon 1. januara 2014. ili kako se finije zove Predlog zakona o finansijskoj podršci pripadnicima srpskog naroda i nealbanskih zajednica na KiM. Dijaspore? Pa da, isto tako je mogao da se zove zakonom o finansijskoj podršci Srbima i nemađarskim zajednicama u Mađarskoj, ili Srbima i nerumunskim zajednicama u Rumuniji, ili Srbima i nenemačkim zajednicama u Nemačkoj...Biser ovog zakona je njegov poslednji član, kojim se brišu sve zakonske odredbe koje Kosovo tretiraju delom države Srbije. Neko će reći da je to „samo“ predlog, međutim znajući odnos snaga u skupštini koji je za predaju i protiv predaje Kosova,  a koji je toliko u korist ovih prvih da bi mogli izglasati i novi zakon gravitacije, nije teško predvideti da će predlog proći – glat!

Insajderski je po Kosovu špartao i nekakav anketni odbor na čelu sa generalom Stojanovićem, sa zadatkom da utvrdi prekršaje trošenja budžetskog novca. Anketni odbor je preskočio važnu destinaciju na svom putu – Beograd, koja bi bila logična kod jedne ovakve analize, jer nisu Srbi sa Kosova dolazili u Topčider da štampaju novac, nego su valjda postojali i neki ministri i direktori koordinacionih centara, koji su ga usmeravali. Ovako se sve svodi na okrivljavanje naroda, kako bi se opravdali politički potezi.

Da se razumemo, budžetskih prekršaja je sigurno bilo. Ali Srbija je srećna država ako ih nije bilo u Beogradu, Novom Sadu, Novom Pazaru... već samo na Kosovu. No u ovom slučaju je nešto drugo zanimljivo. General Stojanović je bio ratni načelnik VBA Prištinskog korpusa. Ili je čovek ludo hrabar pa sa takvom ratnom biografijom šparta opušteno Kosovom, kada se mnogo niže pozicionirani oficiri boje hapšenja, ili je u pitanju nešto drugo, a što je u tesnoj vezi sa nadolazećim događajima?!

Kao što vidimo, država je razvila široki front, koji će biti još širi, kako se bude bližio 3. novembar, da bi se otresla balasta koji joj otežava put u Evropu, a misleći da je taj balast Kosovo i tamošnji srpski narod. Razočaraće se kad sazna da nije, ali će biti kasno.

Već smo ranije analizirali da vladajuće stranke insistiraju da Srbi na tim lokalnim izborima izađu na tzv. Jedinstvenoj listi, da se ne bi morale registrovati kod „CIK Kosova“, što bi im (možda) malo umanjilo rejting, pa bi umesto 164% spale na tričavih 132%. Ovde se javlja jedan problem. Jedinstvena srpska lista je već u kosovskom parlamentu, na čelu sa dr Radom Trajković! Znači sad bi Srbi trebalo da registruju neku Jedinstveniju listu, pa možda i Najjedinstveniju listu, samo da na „statusno neutralnom“ glasačkom listiću ne stoji vidno: SPS i SNS.

Čini mi se daleko moralnijim, pa možda i delotvornijim, ako bi se Srbi koji se žele uklopiti u političke vode Velike Albanije pojavili na izbornoj listi na primer SDP Kosova, Bedžeta Pacolija. Možda ne bi mogli ostvariti neki uticaj, a možda i bi, ali svakako ne bi učestvovali ni u mimikriji i hipokriziji sa Jedinsvenom ili kako god već listom, koja se formira samo radi dodvoravanja briselskoj birokratiji. A možda Bedžet i bolje plati?!

Šta Srbi dobijaju izlaskom na ove izbore? U odnosu na ono što će izgubiti-ništa! Dovoljno je pogledati po susedstvu, i videti da tamo gde države Srbije nema, nema ni srpskoga naroda. Izuzetak od pravila je Crna Gora, a vreme će pokazati da li je i to izuzetak.

Šta gube u svakodnevnom životu? Gube na primer zdravstveni sistem. Država prestaje da ima obavezu zdravstvenog osuguranja Srba sa Kosova i iz Metohije. Ona će to možda činiti ubuduće, dakle možda će se ti Srbi moći lečiti u Nišu ili Beogradu, na primer, ali to neće biti sistem. Neće to više biti obaveza države. To će više biti jedna ambivalencija, nego sistem. Može da bude a i ne mora. Sad ga vidiš - sad ga ne vidiš!

Gube svakako školski sistem. Po gore pomenutom predlogu zakona (član 8.), obrazovanje će se vršiti po projektima koje sprovode lokalne samouprave, uz odobrenje Kancelarije za KiM. To je nonsens! Može li iko zamisliti apsurd da neka katedra na univerzitetu zavisi od projekta, pa još da taj projekat sprovode lokalne samouprave, u kojima ne verujem da će sedeti doktori nauka. Opet, sad ga vidiš-sad ga ne vidiš!

Mogu li nešto izmeniti? Možda mogu apsolutnim bojkotom, i aktivnijim demaskiranjem izdaje. Kažem možda, ali i to je malo verovatno iz dva razloga. Prvi je da će sigurno pritisak koji se vrši naterati barem 20% Srba da se odazovu, a drugi je što još uvek ne mogu da poveruju da su izdani, te još uvek žele da veruju da je to samo privid.

Priznajem, nisam dovoljno inteligentan da shvatim svu „mudrost“ ovakve politike, a ni hrabar da razumem njenu „hrabrost“. Ali, neka mi ovako neineligentnoj kukavici bude dopušteno da se zapitam: ako je država zaista htela da čini političke korake na Kosovu i u Metohiji, zar se nije moglo krenuti od recimo: rasvetljavanja ubistava radi trgovine organima, sudbine kidnapovanih i nestalih lica, povratka 250.000 izbeglih, zaštite srpske državne, crkvene i privatne imovine? Pa nakon što se to reši, pristupi hrabrim i mudrim državničkim potezima.

Zašto se baš krenulo od predaje golemih: državnih, ljudskih, kulturnih, privrednih, istorijskih, prirodnih resursa? Radi „budućnosti naše dece“? Čisto sumnjam!