Četiri greške vladike Artemija u zaštiti spomenika na Kosovu

(Danas, 16.4.2010)

Pismo Njegovoj svetosti patrijarhu gospodinu Irineju i Svetom arhijerejskom sinodu

Kao višegodišnji potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju bio sam odgovoran za povratak Srba na KiM i zaštitu spomenika kulture. U okolnostima koje su nastale u Raško-prizrenskoj eparhiji smatrao sam da sam dužan da dam doprinos objašnjenju nekih činjenica koje su bile u mojoj nadležnosti.

One su sadržane u mojoj knjizi Amputirano Kosovo – odbrana Miloševića koja traje (izdao Dangraf-Danas, 2007) koju sam svojevremeno poklonio Njegovoj Svetosti Patrijarhu gospodinu Pavlu. Ovde ću se zadržati samo na četiri činjenice, pozivajući se na stranice u knjizi u kojoj su bliže opisane.

1. Poznato je da je najradikalniji šef UNMIK-a Mihael Štajner uložio sve snage da nadležnost države Srbije za spomenike kulture na KiM prenese na albanske vlasti, iako je odgovornost za njih po Haškoj konvenciji imala država (moja knjiga Spasavanje kulturne baštine Srbije i Evrope na Kosovu i Metohiji, 2002). Način da to ostvari bio je da Eparhija raško-prizrenska postane nadležna za spomenike, a da potom postigne da ona potpiše sporazum sa albanskim ministrom kulture. Koordinacioni centar za KiM, znajući za ovo nastojanje, činio je što je mogao da to spreči (uputio je i pismo predsednicima Tadiću i Koštunici, beleška u knjizi 25. 11. 2004). Dana 26. avgusta 2004. (beleška u knjizi) pročitao sam intervju vladike Artemija u novinama da je s UNMIK-om potpisao sporazum o obnovi spomenika na Kosovu. Sticajem okolnosti, to sam uskoro mogao da proverim kod nadležnih u UNMIK-u i, na moje zaprepaštenje, video da je sporazum potpisao s albanskim ministrom kulture, a da je UNMIK potpisan kao svedok. Ocenu ovog postupka koji je rušio sva naša nastojanja, kao i moj komentar ne dajem ovde jer su sadržani u knjizi (beleška od 26. avgusta 2004).

2. Sa vladikom smo više puta postigli saglasnost da je zaštita spomenika kulture na KiM po zakonu nadležnost države, kao i u svim državama Evrope, a da o onima koji nemaju taj status vodi brigu Eparhija (beleška 15. oktobar 2003. i 23. april 2004, zaključci). Međutim, vladika je uporno nastojao da ostvari nadležnost Eparhije, pa je krajem 2003. obrazovao i Savet „koji će nadzirati ili neposredno učestvovati u planiranju, projektovanju i izgradnji hramova...“. Na sednici Koordinacionog centra za KiM (str. 292) potvrđeno je da su nadležnosti Saveta suprotne čl. 75 i 126 Zakona o zaštiti spomenika kulture. Nastojanje vladike da Eparhija ima paralelnu službu s državnom ostvareno je u vreme dok je direktor Republičkog zavoda za spomenike kulture bila gđa Marković, potom obrazovanjem eparhijske Kancelarije za kulturnu baštinu u Beogradu, iako postoji Pokrajinska služba za spomenike kulture Srbije u Leposaviću,

3. Kao inicijator i organizator revitalizacije manastira Banjske, dobio sam podršku da nam prvi korak bude podizanje konaka da bi manastir dobio monahe koji bi ga čuvali i tako obezbedili da se ostvare radovi na njegovoj revitalizaciji. Već početkom decembra 2003. počeli smo radove na obnovi crkve (beleška 19. 12. 2003. na str. 283); angažovan je arhitekta, specijalista za srednji vek i u dogovoru s njim, u unutra šnjosti crkve, duž zidova do kupole postavljene su skele. U prisustvu vladike i igumana i igumanija svih manastira na KiM konak je predat Eparhiji 29. 12. 2003. (beleška 29. 12. 2003). Svečanosti su prisustvovali i predstavnici srpskih opština na KiM. Posle pola godine, neočekivano, direktor Pokrajinske službe za spomenike kulture na KiM obavestio me je, s ogorčenjem (beleška 2. 8. 2004), da je morao da skine skele iz unutrašnjosti crkve, jer se unosi oltar za služenje liturgije. Eparhija obustavlja radove na obnovi jednog od četiri najvrednija spomenika kulture na KiM da bi ga pretvorila u prigodnu bogomolju. Potom saznajem da vladika organizuje svečanost povodom otvaranja konaka u Banjskoj (beleške 15. i 17. 8. 2004). Na svečanosti službeno nije ni pomenut Koordinacioni centar za KiM. Učesnici u izgradnji konaka, koji su samoinicijativno prisustvovali svečanosti, bili su zaprepašteni kad su videli da su peskom zatrpani konzervirani zidovi srednjovekovnih konaka na čijoj je konzervaciji rađeno desetak godina, a da je dvospratni lapidarij (za izuzetno vredne arheološke ostatke manastira) promenio namenu u pozornicu. Sprečavanje započete revitalizacije crkve, zatrpavanje konzerviranih arheoloških ostataka manastira, promena namene lapidarijuma, sve su to krivična dela po Zakonu o zaštiti spomenika kulture Srbije.

4. Koordinacioni centar za KiM ulagao je velike napore u pridobijanju Uneska i generalnog direktora Koiširo Macure da podrže našu strategiju u očuvanju spomenika kulture na KiM. Generalni direktor je prihvatio da nam uputi pismo da UNESKO podržava Hašku konvenciju, nasuprot tome što joj se suprotstavljao M. Štajner, a kada smo, dva puta, tražili dolazak misije UNESKO za zaštitu spomenika na KiM, on je oba zahteva sproveo. Prilikom boravka druge misije Uneska (posle albanskog vandalizma na spomenicima kulture Srbije, marta 2004), iako smo se s vladikom o njenom radu detaljno sporazumeli u prisustvu saradnika obe strane (beleška 23. 04. 2004) Čović je u saglasnosti s Artemijem osporio rad komisije Uneska i zahtevao novu misiju, za što Macura nije našao nijedan vredan razlog (beleške 30. 04, 3. 05, 5. 05, 6. 05, 7. 05. 2004). Iako su rezultati rada ove misije bili izvanredno povoljni po Srbiju (beleška str. 329) Čović i Artemije ostali su kod negativnog stava o misiji Unesko, pa je Eparhija izjavila da je „u toku priprema nove misije Saveta Evrope uz učešće srpskih eksperata i predstavnika SPC“ (beleška 11. 9. 2004. i 26. 1. 2005). Učinjena je dvostruka greška; za dugo vremena dovedena je u pitanje saradnja s Uneskom, a očekivanja su usmerena prema Savetu Evrope iako je bilo poznato da Savet priznaje samo albanske vlasti a ne Srbije i da je nosilac aktivnosti da se nadležnosti za spomenike kulture na njih prenesu (pripremili su zakon o spomenicima kulture za KiM, a inicirali da se stručna saradnja albanskih vlasti oko spomenika prebaci sa stručnih ustanova Srbije na Evropski centar za vizantološke studije u Solunu (beleška 6. 4. 2004).

U višegodišnjoj saradnji s vladikom, razume se, postoje i pozitivni i negativni slučajevi. Pozitivni su da je prihvatio da obiđemo manastir Budisavce (koji je ostao bez brige i države i Crkve), da je ostvario predlog da napuštenu crkvu Bogorodice Ljeviške proglasi metohom manastira Svetih Arhanđela, što nam je omogućilo da ga od napuštenog pretvorimo u aktivni spomenik Srbije (str. 268), da je prihvatio da umesto neprihvatljivog projekta uređenja porte manastira Gračanica, koju su mu izradili nekompetentni tehničari („Rade Neimar“), prihvati predlog o raspisivanju konkursa (str. 269), koji je izvanredno uspeo, ali čiju realizaciju nije prihvatio (str. 285 i 286). Negativni, osim navedenih, bili su, na primer, nedozvoljena dogradnja starog konaka manastira Gračanica koja me je obavezala da vladici kažem da time može onemogućiti upis Gračanice u celini u Spisak svetske baštine (što se dogodilo, ali smo uspeli da to promenimo, beleška 15. 10. 2003) ili da na mestu srušenog manastira Zočište podigne crkvu po projektu nevredne nove crkve (vladici sam rekao da postupa isto kao i Albanci, jer ukida srpske srednjovekovne spomenike), pa je Koordinacioni centar platio i otkup lošeg projekta i izradu novog koji je bio uspešna rekonstrukcija starog iz XIV veka. Moji saradnici su bili iznenađeni kad su saznali da Eparhija osniva svoje profitno preduzeće, a posebno da vladika traži da ono, tj. „Rade Neimar“, izvodi radove na spomenicima kulture. Upozorili su me da to preduzeće nema kalifikovano osoblje, pa smo to vladici saopštili i, ne jednom, njegove zahteve odbili. Ova saradnja mojih saradnika i moja skoro isključivio je bila sa vladikom. Arhimandrit Simeon, koji se sad pominje, u toj saradnji nije bio više od prisutnog učesnika. U isključivoj želji da ispunim svoju dužnost i u nadi da će nadležni organi države Srbije i Raško-prizrenska eparhija imati odnose kao i u svim eparhijama, molim Vas da primite izraze mog iskrenog poštovanja.

Autor je bio potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju od 2001. do 2004. godine. Danas je došao u posed ovog dokumenta koji objavljuje uz saglasnost autora.