Srpske fudbalske antinacionalne strasti

Kakve su to posebne strasti u srpskom biću koje nadjačavaju interes za celinu?

Fudbalska utakmica između Srbije i Estonije odigrana je 8. 10 2010. u Beogradu. Nije to bila prijateljska utakmica već kvalifikacija za evropski šampionat. Važan meč. Utakmica je odigrana pred više hiljada srpskih navijača. I šta se dogodilo? Svako razuman bi očekivao da domaći navijači zdušno bodre i hrabre domaće igrače, reprezentativce Srbije. Ali, slika je bila zapanjujuće drugačija. Deo navijača je zviždao kad god bi fudbal bio u rukama golmana Vladimira Stojkovića. Drugi deo publike je podržavao golmana naše reprezentacije. U takvoj atmosferi nijedan čovek sa patriotskim emocijama ne bi mogao da bude koncentrisan, a motivacija borbe za uspeh nužno opada.

Utakmicu su navijači iskoristili i za skandiranje protiv predsednika FSS „Tole, lopove“, „Tole smradu, idi na paradu“ (homoseksualaca – prim. autora). Na severnoj tribini je osvanuo transparent „Kleo nikad za Srbiju“ (brazilski fudbaler koji je primio državljanstvo Srbije).

Ove prizore je mogao svako da vidi ko je bio pored malih ekrana, a medijski izveštaji sa utakmice su zabeležili ove, najblaže rečeno, neobične pojave na utakmici srpske reprezentacije. O čemu se tu radi?

Golman reprezentacije Vladimir Stojković bio je izložen salvi zvižduka od navijača Crvene zvezde zbog prelaska u Partizan. Kleo je takođe odbačen kao potencijalni reprezentativac od istih navijača. Nije ovde od ključnog značaja što su Zvezdini navijači bili protiv svog bivšeg golmana ili Klea. Slično bi, po svoj prilici, bilo i da su klupske boje i ličnosti bile obrnute. Ni partizanovci ne bi reagovali mirnije i tolerantnije. Poenta je u sledećem: ovi navijači su, poneti strastima klupskih boja, pogazili interes i brigu za nacionalnu reprezentaciju. Bilo im je važnije da zvižde našem igraču nego da ga bodre, da našeg igrača dekoncentrišu a mirno prate protivničke igrače. Strasti su toliko jake u našem nacionu da i u toj „najvažnijoj sporednoj stvari“, fudbalu, klubaštvo izdignu iznad nacionalne pobede. Apsurno, ali istinito: oni su u stvari želeli da Srbija izgubi! Došli su na stadion da skandiraju protiv nekih ljudi koji predstavljaju srpski nacionalni fudbal i da budu poraženi.

Razumno ponašanje bi sugerisalo da se kritike i nezadovoljstva ostave posle utakmice, za vreme kada se utakmica završi. Nacionalni uspeh u fudbalu zahteva da se međusobni sukobi ostave po strani, dok utakmica traje. Ali, ne! Srbi smo mi. Strasti partikularnog izbijaju na svim poljima: od politike do sporta. Pa, uzmimo ogledalo. Okrenimo se obrazovanju i vaspitanju. To je jedina nada da se ovaj čudovišni korov samorazaranja interesa celine isplevi.