Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Politički korektni tekstovi
Komentar dana

Politički korektni tekstovi

PDF Štampa El. pošta
Nenad Dukić   
petak, 15. maj 2009.
Već duže vreme se širi kampanja u mnogim medijima kako u Srbiji hara fašizam i neonacizam. Ta kampanja je uslovila i donošenje Predloga zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja od strane LSV. Juče se on našao na dnevnom redu skupštine. Njime se zabranjuju ne samo manifestacije i demonstracije organizacija kao što su Obraz, Krv i čast, Nacionalni stroj, već se traži i njihova zabrana. I to nije sve; pod udar zakona će doći i svi oni koji „propagiraju ili opravdavaju ideje, radnje i postupke lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina”. Što znači sledeće: ukoliko se ovaj predlog usvoji u neizmenjenom obliku, svi oni koji javno govore u pozitivnom smislu o Karadžiću, Mladiću ili Šešelju – mogu biti krivično gonjeni. Uveo bi se verbalni delikt i ovaj zakon bi tako presudio ovim optuženicima, iako su oni, pravno gledano, nevini dok se ne utvrdi njihova krivica.

Ovim predlogom zakona se ne utvrđuju kriterijumi za određivanje koja je organizacija fašistička, neonacistička. Da li se time otvara prostor, za politički i krivični progon desno orijentisanih političkih protivnika, zapitaće se neko?

Niko nije, da se razumemo, za te organizacije koje propagiraju rasnu superiornost Srba nad ostalim narodima i mržnju prema homoseksualcima, narkomanima, sektama, Jevrejima i drugim narodima. Ali, zar mnoge nevladine organizacije ne mrze na isti način srpski narod, pripisujući mu, kao i njegovom rukovodstvu svu krivicu za ratove od 1991. do 1999. godine. Da navedemo najistaknutije: Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Centar za kulturnu dekontaminaciju, emisija „Peščanik“ na radiju B92.... Zašto i njih ne zabraniti?

Zar i one ne šire mržnju samo prema svom, a ne prema tuđem narodu? A to je kod nas dozvoljeno. Jer se mi stidimo svog jezika, pisma, duhovnosti, političara iz prošlosti. Otuda i mnogi mlađi ljudi zgađeni čestim izlivima dodvorištva, čankolištva od strane nekih pripadnika naše kulturne, političke „elite“, odlaze u redove ovih drugojačijih ekstremista.

U Srbiji je i invazija politički korektnih tekstova. Kao primer tog korektnog govora u kome se mi prikazujemo kao netolerantno, zatvoreno, zaostalo, nedemokratsko društvo jeste i jučerašnja promocija knjige „Biti gej u Srbiji” u Palati federacije, pod pokroviteljstvom Ministarstva za rad i ljudska prava. Ovu promociju su propratili vodeći mediji u Srbiji, TV B92, dnevni listovi Politika, Danas, Blic. Na njoj je istaknuto da 25 odsto Srba podržava nasilje prema homoseksualcima, 75 odsto njih smatra da je homoseksualizam bolest i da u Srbiji živi između 600.000 i 700.000 ljudi okrenutih istom polu. I tako, prema učesnicima promocije, psihologu Žarku Trebješaninu i autorki knjige, novinarki Lidiji Obradović, četvrtina Srba mrzi homopseksualce i lezbijke, 10 odsto stanovništva ima neprirodne seksualne sklonosti.I to na osnovu nekih njihovih izvora, anketa javnog mnjenja, izvodi se zaključak za ceo srpski narod!

Čemu sve ovo? Zašto Ministarstvo za rad ne finansira studiju o lošem položaju žena, na primer, u porodici i na radnim mestima, ili studiju o nasilju u porodici, o seksualnom iskorišćavanju dece, o problemima narkomanije, alkoholizma u mnogim domovima? Kao da u Srbiji postoji  problem homoseksulaca i lezbijki. A on ne postoji. Postoji većinsko nerazumevanje ove, reći će neko zatucane Srbije, njihovim seksualnim opredeljenjem. Niko ne opravdava, naravno, nasilje nad homoseksualcima. Ali, kao da se oni u Srbiji samo tuku i tuku, tako je alarmirana javnost.

Ovim učesnicima tribine smeta i diskriminacija homoseksualca. Smeta im verovatno zbog toga što njima njihov vid ponašanja predstavlja jedan cvet u mnoštvu šarenih cvetova, nešto što je društveno prihvatljivo i korisno. Samo treba nerazvijeno društvo reformisati i navići na njih.

Lično nisam za osuđivanje i izolovanje ovih ljudi, ali ipak, kako se može zabraniti ljudima iznošenje mišljenja običnih ljudi o njima? I ako homoseksualca ili lezbijku popreko pogledaš, to je diskriminacija. Ti ne ceniš njihovu posebnu ličnost! I zato mene treba prevaspitati, kao i onih 75 odsto ljudi koji smatraju da je homoseksualizam bolest, jer nisu u toku, jer ne znaju za nove tendencije u nauci i svetskoj politici.

Naravoučenije iz svega ovog je da mi nismo ni konzervativno, ni zaostalo, već sluđeno društvo. Društvo koje nema svest o svojim pravim, suštinskim problemima. Društvo koje prihvata dijagnoze mnogih koji nisu živeli jedan dan životom malog čoveka, već su svoje dijagnoze prepisali od doktora sa strane.

Ne smeju ni analitičari da kažu da je Srbija osiromašena i duhovno i materijalno, ali da ima jake putokaze za budući razvoj u svojoj nekadašnjoj duhovnosti, umetnosti, istoriji, politici. Jedini problem je u tome što je na te putokaze pala prašina, a mi onako, potcenjivački, kao da smo najpametniji, govorimo: - Šta vi znate, vi nas ne možete naučiti demokratiji, multikulturalizmu, toleranciji, engleskom jeziku? Vreme je da skinemo prašinu sa putokaza, da sagledamo svoju tradiciju u pravom svetlu, i tek onda ćemo znati šta valja preuzeti sa Istoka i Zapada. I podići ćemo Srbiju iz blata.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner