Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Osovina dobra ili osovina zla?
Komentar dana

Osovina dobra ili osovina zla?

PDF Štampa El. pošta
Dragomir Anđelković   
ponedeljak, 14. septembar 2009.
Prkosni predsednik Venecuele, Ugo Čavez, pre neki dan je predložio Aleksandru Lukašenku, lideru Belorusije, da njihove zemlje iniciraju stvaranje „saveza slobodnih republika“. Imao je u vidu međunarodnu organizaciju, koja bi u svom sastavu imala čitav niz država čiji režimi nisu po volji Vašingtona, i koje se usled nastojanja evroatlantskih centara moći da im zagoračju život, suočavaju sa brojnim ekonomskim i spoljnopolitičkim teškoćama. U pitanju su zemlje izložene stalnim optužbama globalnih medija u funkciji američke hegemonije, kao što su CNN ili BBC, ili čak i direktno vašingtonskih zvaničnika, da pojedinačno oličavaju zlo, tj. zajedno predstavljaju „osovinu zla“.

U red tako oblaćenih država spadaju, uz Belorusiju i Venecuelu, i Iran, Sirija, Libija, Kuba, Bolivija, Severna Koreja, i još po koja zemlja. S druge strane, još pre par godina, kreativni Ugo Čavez je plasirao kovanicu – „osovina dobra“, kao zbirni naziv za zemlje koje se aktivo suprotstavljaju američkom imperijalizmu. Već neko vreme venecuelanski predsednik koristi svaku pogodnu priliku da ukaže na potrebu da „slobodne zemlje“, tj. one koje nisu uključene u američki savezničko-klijentski sistem država, moraju da sarađuju u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Jer, kako je više puta, otprilike, rekao – ne radi se o lokalnom virusu, već o kugi koja hara čitavim svetom. Njeno suzbijanje zahteva celovit paket protivmera. U tom kontekstu je progovorio o „osovini dobra“.

Koliko uopšte ima smisla govoriti o osovinama dobra i zla? Da sada ne „filozofiram“ i ne ulazim u pitanje apsolutnog dobra i zla, ali mislim da kada govorimo o međunarodnim odnosima, ipak možemo da kažemo da je oličenje zla ona zemlja koja učestalo ugrožava druge, koja podriva njihov teritorijalni integritet, suverenitet, pa i elementarno pravo na postojanje. Države neretko imaju sporove, kako teritorijalne tako i druge prirode, i tu nije lako razmrsiti „Gordijev čvor“, odnosno odgonetnuti ko je u pravu. Međutim, ovde se radi o tome da neka zemlja u širim razmerama ima sporove, tj. da uz pomoć „meke“ ili „klasične“ sile, nipodaštavajući druge, brutalno nameće ono što je u njenom interesu. Takva država je, ne treba nam mnogo poznavanja istorije da bi to bez ustručavanja rekli, nekada bio Treći rajh, a danas su to SAD.

Stoga, nije preterano reći za SAD i agresivni sistem saveza oko nje (a on se ne ograničava samo na NATO), kao što je to učinio lider Venecuele, da u naše doba predstavlja globalnu osovinu zla. Što se tzv. osovine dobra tiče, tu su stvari delikatnije. Pogotovo u sferi međunarodnih odnosa, lakše je nešto okarakterisati kao zlo nego kao dobro. Neke od zemalja koje se opiru američkom hegemonizmu, i same predstavljaju opasnost za susede, ili izazivače krize u regionima u kojima se nalaze. No, ipak je šumski požar manje zlo od nuklearne kataklizme. Iako je izraz „osovina dobra“ neodmeren, ipak ima smisla govoriti o „savezu slobodnih republika“.

Bavimo se međunarodnim odnosima, i pod slobodnim državama podrazumevamo one koje su suverene, tj. nisu uključene u američki sistem hijerarhije među državama. Kakav je njihov unutrašnji poredak, to je već stvar njihovih građana. Nema sumnje da oni u Severnoj Koreji, ili u Turkmeniji, koju je Čavez eksplicitno spomenuo kao moguću članicu „saveza“, i nemaju bogzna kakva prava. No, te države ne nastoje da kod nas, ili nekom drugom delu sveta, nameću svoj poredak, a Vašington ima takve ambicije. Otuda, iako su njihovi režimi opresivni, bar nisu globalno zlo, a središta moći koja vladaju Amerikom, to nesumnjivo jesu!

Da vidimo još nešto – koliko, izuzev u domenu propagande, priča o „savezu slobodnih republika“ ima smisla? Mislim da ima. Čavez, vrlo realno, ističe da bez obzira što se zadnjih godina svet menja, i moć SAD slabi, ta država za sada predstavlja jedinu globalnu silu. Latinoamerički političar podvlači i da će bitka između „neokupiranih zemalja“ i „Amerike i njenih lakeja“ trajati dugo i biće teška. No, osnovano je uveren Čavez, američka hegemonija će neminovno biti srušena, i to u toku nekoliko narednih decenija. U tom procesu, u kome će iz svojih geopolitičkih interesa, a ne iz načelne želje da se stvori bolji svet, ključnu ulogu odigrati nove sile u usponu (Kina, Indija, Brazil) ili revitalizovane moćne države sa tradicijom (Rusija), važnu ulogu mogu da imaju i mnoge manje države, pogotovo ako se umrežaju i ispomažu.

Zajedno su sigurno i jače, i otpornije na pritiske, ali i poželjnije kao saveznice od strane velikih sila koje se makar u regionalnim razmerama nadmeću sa SAD, nego što je to slučaj dok pojedinačno izlaze na „bojno polje“, i to tek onda kada se opasnost približi neposredno njima. Konačno, trgovinsko-ekonomska saradnja odbačenih i oklevetanih država od strane onih koji dominiraju međunarodnim finansijskim institucijama i globalnim tokovima biznisa, može da im olakša život dok ne bude potkopana premoć Vašingtona. Usled sveta toga, ne treba bagatelisati predlog Uga Čavesa.

Uostalom, kada se radi o nama, ni jedna od potencijalnih članica „saveza slobodnih republika“ nije priznala secesionističkih akt Prištine, a mnogi evroatlantski prijatelji naših vladajućih političara, ne samo da su to učinili, već su ga i podstakli. Između ostalog i zato ne treba da imamo ni trunku sumnje, ako Čavez bar delimično ostvari ono što je naumio, svet će biti bar malo bolji i za nas. Na stranu to što ćemo imati i veće šanse, kada se za to steknu pogodne spoljnopolitičke i unutrašnjopolitičke okolnosti, da se uistinu odupremo zlu koje decenijama usitnjava, pa delimično i potire, srpski državni i etnički prostor, odnosno da energično otvorimo nerešeno srpsko pitanje.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner