Makartizam à la Gaće

Jednom će se i u Srbiji, baš kao što su nakon nekoliko decenija u SAD snimljeni filmovi o progonu intelektualaca za vreme Makartija, snimiti filmovi o satanizaciji brojnih ljudi, među njima i novinara koji su se isprečili atomizaciji Balkana, američkom intervencionizmu i širenju NATO sfere na istok, bliže nalazištima energenata.

Tada će, poput DŽordža Buša Juniora, neko reći da su „možda malo pogrešili u procenama oko Iraka“, da bi zatim mirno otišli u penziju na neki ranč u Teksasu.

Možda će, zarad spasavanja časti nacije i političke diferencijacije od prethodne vlade, malo pretresti opravdanost i troškove ratnih pohoda prethodne vlade, kao što Britanci to sada čine eksprotestantu i ekspremijeru, Toniju Bleru.

Eufemizam tako čest tokom bombardovanja Srbije „kolateralna šteta“ koji prikriva masakre nad stotinama hiljada civila i milionima iračkih izbeglica, nisu ni pomenuli.

Vredi zato pročitati knjigu „Svi Šahovi ljudi“ – Stivena Kinzera koja daje paternu puča, manipulacije medijima i institucijama Irana u smeni demokratski izabranog narodnog tribuna Mozadega i dovođenju Šaha Reze Pahlavija u organizaciji CIA.

Sve ostalo su nijanse i kič.

Interesantno je da svaki put, kada dođe do natruhe saradnje levice i desnice zarad boljitka Srbije, servira se odnekud kakva afera! Taj lako prepoznatljivi vid destrukcije pažnje i zamajavanja javnosti u momentima političke i ekonomske krize, odvija se kroz režimu bliske medije.

Skoro i da se ne čuju glasovi neistomišljenika tj. opozicionih medija, naime, 2009. u Srbiji očigledno je manje opozicionih medija nego u doba Miloševića, što je svojevrsni apsurd i anuliranje proklamovanih medijskih sloboda.

A i to malo, teško da će opstati zbog ekonomske krize. Najava premijera Cvetkovića, saopštena iznebuha, o donošenju Zakona o informisanju, ne sluti dalju demokratizaciju medija.

Javnost s pravom očekuje precizne podatke o finansiranju medija iz budžeta i dugovanjima (B92, Kurir).

Iznenada, u opštem galamatijasu, kao pajac iz kutije, iskače NUNS na scenu.

Koliko sam razumela, N. Gaće, što baš i nije lako, s obzirom na njen nonšalantan odnos prema gramatici srpskog jezika, posebno fonetici i sintaksi, NUNS je podneo krivičnu tužbu protiv državnih medija koji su „raspirivali ratnohuškačku politiku“.

Ako sam, ponavljam, dobro razumela, N. Gaće, nekadašnjeg izveštača sa sednica SKJ i kumrovačkog đaka, novinari treba da ponesu svoj teret krivice za raspirivanje tragičnog građanskog rata na Balkanu i da budu izvedeni pred Tužilaštvo za ratne zločine!

Zaboravljeni su političari i privrednici koji i danas participiraju u vlasti. Zaboravljeni su i stratezi velikih sila, naftaši i proizvođači oružja.

Kao član NUNS-a, zapanjena sam činjenicom da o ovako važnom pitanju nije konsultovano članstvo, što govori o privatizovanju, samovolji i nedostatku demokratskih kapaciteta rukovodstva Udruženja. Jednostavno, tužba je ništavna jer ti ljudi nisu imali ovlašćenje članstva, a time ni legitimitet da podnesu tužbu.

Svaka, pa i najmanja neistina, laž plasirana u medijima mora da bude sankcionisana. Stoga čudi neagilnost NUNS-a i protok vremena koji je bio više no dovoljan, za stručne analize i materijalne dokaze. Brojna literatura, „preskliping“ domaćih i stranih medija, analize uglednih instituta, vojnih akademija, ali i knjige Tima Maršala i ostalih stranih i domaćih izveštača, master radovi – mogu da budu relevantni izvori.

Sem pravne ništavnosti, tužba NUNS-a, ako i kada dobije podršku članstva, klizi u logičku grešku i moralni sunovrat ukoliko istovremeno ne podigne optužnicu protiv svih medija koji su spinovali svetsku i balkansku javnost, iznoseći netačne podatke, lažne slike ili prećutkujući tragedije...

Bez toga sve je uzalud i još jedan pokušaj demonizovanja Srbije, što podleže sankcijama.

Izostali su istinska akcija i rezultati NUNS-a na osudi sumnjivih privatizacija medija, urušavanju kvaliteta pisanog i govornog srpskog jezika, vulgarnostima po tabloidima i TV-u, partijskoj podeli medija i urednicima opskurnih znanja i umenja, zanemarivanju dečjih programa...

Ajnštajn je jednom rekao da hiljade eksperimenata mogu da govore u prilog nekoj naučnoj teoriji, dok samo jedan, ali pravi, može da je u trenu obori.

Za sve građane Srbije vrlo zlokobnu tužbu NUNS-a, mogu da obore materijalni dokazi, tj. mape, slike opustelih i razrušenih srpskih sela u Dalmaciji, Krajini, Lici, Kordunu, Baniji, Slavoniji, BiH, KiM, kao i statistički podaci o genocidu i etnocidu nad pravoslavnim Srbima tokom NDH i Pavelića, kao i Tuđmanove ili Tačijeve demokracije od koje su žive glave spasavali dolaskom u Srbiju.

Da li tu ima nečeg netačnog?

O tome srpski mediji retko ili nedovoljno pišu, tako da i vest da je Vašington proglasio 22. april – Danom Jasenovca i jedinog dečjeg (ustaškog) logora, Jastrebarskog, ili nije objavljena, ili je skrajnuta na dno strane u mnogim domaćim medijima.

Prava vest, naravno, bilo bi da je to isto učinio Zagreb.

Prećutkivanje i umanjivanje genocida i etnocida nad pravoslavnim Srbima u prošlom veku i danas, zločin je koji traje i ne može se ničime sakriti.