Koga štite pravoslavni talibani

Kao prvo, da se niko nije usudio da posumnja u moju odanost srpstvu i pravoslavlju!

Preciznije, svako može da misli šta mu je volja, ali ako to što misli napiše bezbedno zaklonjen niknejmom, bez mogućnosti da me pogleda u oči i tako stane iza svojih reči – najmanje što mogu da kažem je da je neozbiljan.

Prateći debatu na ovom sajtu koja se otvorila povodom odluke Svetog arhijerejskog sinoda da privremeno suspenduje vladiku Artemija, ne mogu da se otmem utisku da su ekstremisti svuda u svetu zapravo isti.

Količina bezrezervne podrške sekretaru vladike Artemija, koji je, podsetiću, pobegao iz zemlje da bi izbegao odgovornost pred crkvenim i svetovnim vlastima koje ga sumnjiče za proneveru veće količine novca, jednostavno je neukusna. Tačnije, podseća na podršku nekim „akcijama“ tzv. „civilnog sektora“ u drugosrbijanskim medijima. Pardon, to nije podrška bratu Simeonu već vladici Artemiju.

Ali, onda se postavlja pitanje: od koga branite vladiku kad ga niko ne napada?

Moje shvatanje cele priče je sledeće:

Više godina unazad Sveti sinod je upozoravao vladiku Artemija da se novac prikupljen od priloga vernika i drugih ljudi spremnih da pomognu, prema informacijama koje Sinod ima, troši nenamenski, sa preporukom da ispita o čemu se tu radi. Vladika se oglušio. Sveti sabor od vladike traži da iz svog okruženja ukloni brata Simeona, na šta ovaj reaguje tako što ga unapređuje u ličnog sekretara.

Konačno, shvativši da od „umoljavanja“ nema koristi, Sveti sinod donosi poznatu odluku o postavljenju administratora koji će do okončanja istrage voditi Raško-prizrensku eparhiju, a onda će upravu predati ili vladici Artemiju ili nekom drugom arhijereju koga odrede crkvene vlasti, ako za ovoga procene da je nedostojan ili nesposoban za vršenje dužnosti.

Verujem da je dogovor o rešavanju problema u Eparhiji raško-prizrenskoj postignut ranije, ali da se do sada čekalo zbog bolesti patrijarha Pavla.

Kao neko ko ima potrebu da razmišlja analitički, postavio bih „braniocima imena, lika i dela (ime dodajte sami) neka pitanja.

Ako se u načelu slažemo da se „slučaj“ dogodio na način kako sam opisao, treba li sprovesti istragu o načinu kako je trošen novac koji je prikupljan od građana, ili mislite da neko u crkvenoj jerarhiji ima pravo da priložnike animira slikom one devojčice sa različitim pertlama, a da onda prikupljen novac troši prema svom nahođenju? A ako se nađe neko da protestuje, na njega ćemo osuti drvlje i kamenje i nazvati ga katolikom, novotarcem, ekumenistom, šiptarom... Ili mu odrediti epitimiju pošto se meša u crkvene stvari za koje nije stručan...

Ako odbijanje molbe Sinoda da smeni brata Simeona nije prkos i teranje inata, čime objašnjavate ovoliku vladičinu zadrtost? Ako imate neku informaciju o tome, objavite je ko Boga vas molim, samo nemojte da nas terate da vam verujemo na reč. Otkad sam sebe uhvatio u laži, od tad ne verujem nikom.

I na kraju ključno pitanje: je li Sinod imao pravo da vladici Artemiju oduzme vlast u eparhiji?

Iskreno, nemam pojma. Mnogi koji učestvuju u debati misle da o tome znaju sve. Citiraju članove Crkvenog ustava, pominju presedane iz (čini mi se) šestog veka, ukratko, svi su veći pravoslavci od članova Sinoda.

Priznajem da u postovima koje „branioci“ šalju NSPM ima dosta činjenica o borbi vladike Artemija za očuvanje svetinja na Kosovu i Metohiji. Ali sve ostalo je čista isključivost kojoj nema mesta u komunikaciji među ljudima. Naročito ako je ispoljavaju ljudi koji su navodno odani svetosavlju i toleranciji. Pokušao sam da u prošlosti pronađem primere nasilničkog ponašanja pravoslavnih kaluđera, ali osim Raspućina i nekih četnika iz Drugog svetskog rata nisam našao ništa slično tome. Naprotiv, našao sam mnogo primera samopregora i požrtvovanja kod ljudi koji su se iz ličnih razloga zamonašili, a zatim časno, verno i nepokolebivo nosili svoj krst.

Ovi što se pred gračaničkom kapijom čupaju za brade nisu ništa bolji od onih što su u ne tako davnoj prošlosti jahali popove. I jedni i drugi su to radili iz ubeđenja da su baš oni u pravu, a da oni drugi pojma nemaju. I jedni i drugi su naneli ogromnu štetu srpskom nacionalnom interesu ma šta on u ovom trenutku bio.

Verujem da se celo zamešateljstvo moglo rešiti u okviru crkvenih institucija. Neko je očigledno imao za cilj da sve ovo izađe iz crkvenih okvira i sve je iskoristio za neki svoj interes. Da li je to neko ko pokušava da kosovske Srbe navede da sami „shvate“ kako smo mi Srbi zapravo svi isti, da je svejedno da li su u Srbiji na vlasti ovi ili oni, njima se svejedno loše piše ako se ne integrišu u „kosovske“ institucije... A kada oni sami to „shvate i prihvate“, potrčaće da uhvate mesto u vlasti. Onda će nam oni koji vode državnu politiku reći kako nema smisla da se bore protiv priznanja „Kosova“ kad su ga, eto, priznali sami kosovskometohijski Srbi...

Ili je ipak neko odlučio da unovči svoje pravoslavlje?

Da li će svetinje obnavljati oni koji su ih rušili ili neki lopovi koji su Srbi ko zna koliko kolena unazad, za poštenog čoveka ne znači ništa. Onaj ko je u stanju da potpali crkvu iz mržnje, samo je viši stepen nitkovluka od onog koji krade iz taslića.

Onog prvog prezirem, ali me niko ne može prisiliti da ga mrzim. Da sam u prilici, zgazio bih ga kao crva jer mi je spalio svetinju i ne zaslužuje da troši kiseonik. Onog drugog se stidim. Jer je moj, iako je lopuža.

Obožavaoci likova i dela brata Simeona i njegovog kuma će pre ili kasnije morati da shvate da su u ovom društvu ipak manjina. Naopako kad bi se u nekom istraživanju ispostavilo da su većina oni koji misle na način: „Neka je krao, krali su i drugi, što baš sada, a Čedin džip, a Živkovićev vinograd... „Za njih imam samo jedan odgovor: svi lopovi koji bi trebalo da posluže za alibi onima koji su krali novac od priloga treba da odgovaraju, ali oni ipak nisu tražili da im ljubimo ruke dok kradu. Ovi drugi jesu i zbog toga je njihov greh veći.