Glad za pobedama

Presek u petak predveče, 24 sata posle pobede naše vaterpolo reprezentacije nad Hrvatima, izgleda ovako: na sajtu B92, na vest o trijumfu Srbije komentar je poslalo 537 posetilaca; na sajtu "Blica", istu vest prokomentarisalo je 108 posetilaca; na sajtu "Presa", svoj komentar ostavilo je 158 čitalaca; na sajtu "Politike", okačeno je 12 komentara; na sajtu RTS-a 252 komentara; Internet izdanje "Novosti" primilo je tim povodom 70 komentara posetilaca...

Izuzev "Politike", na ostalim navedenim sajtovima – najposećenijima u Srbiji – ovi podaci su rekordni za današnji dan. Nijedna druga tamošnja vest ili tema nije imala ni približnu čitanost. Još manje reakciju publike. Niko nije srpsku naciju podigao na noge ovog vrelog, poslednjeg dana jula, kao vaterpolo reprezentacija, koja će se sutra boriti za zlatnu medalju Svetskog prvenstva u Rimu. Protivnik im je Španija.

Ovoliki broj komentara mogao bi da znači da smo nacija koja je luda za vaterpolom. Ali, ne znači. Jer nismo. Vaterpolo, uprkos tome što je jedan od najtrofejnijih naših sportova, ne može po popularnosti da se meri sa fudbalom, košarkom, odbojkom ili tenisom. Nikada vaterpolo reprezentacija nije imala ni izbliza toliko poklonika kao, na primer, fudbalski klubovi Crvena zvezda i Partizan. Pa ipak, izveštaji o pobedi vaterpolista nad Hrvatima svuda su bili čitaniji i komentarisaniji nego izveštaji o skandaloznim – samim tim i senzacionalnim, dakle tiražnim – porazima Zvezde i Partizana u kvalifikacijama za evropska fudbalska takmičenja.

Nesvakidašnja reakcija publike u stvari odslikava nešto drugo: koliko su Srbi željni pobeda!

Već godinama nas dresiraju da prihvatamo razne realnosti i "realnosti". Da se ne ljutimo na Miška Vukovića. Da slepo ispunjavamo svaki uslov koji nam postave Brisel ili Vašington. Da se ne ljutimo na Stjepana Mesića. Da se i dalje udvaramo Holandiji pretražujući nebo i zemlju za Mladićem. Da se ne ljutimo na DŽozefa Bajdena. Da verujemo kako se onih šest tačaka zaista sprovodi po Kosmetu. Da se ne ljutimo previše na Tačija. Da ćutke trpimo monopol stranih banaka na našem tržištu. Da se, ni po koju cenu, ne ljutimo na Mlađana Dinkića. I tako dalje...

Realnost, Vuković, Brisel i Vašington, Mesić, Holandija, Bajden, tačke, Tači, banke, Dinkić – sve su to, sportskom terminologijom rečeno, naši porazi. Samo nisu doživljeni na sportskom, nego na političkom terenu. I već dve decenije – prvo pod Miloševićem, posle pod Đinđićem i Čedom, pa pod Koštunicom, na kraju pod Tadićem – nemilice se ređaju. Svakog dana nas u medijima sačeka neki novi debakl. Neki novi nacionalni neuspeh, sa kojim ćemo se, hteli to ili ne, pomiriti već za koji dan, kad nas sa svih strana salete novi porazi.

Toliko gubitništvo nije nas dovelo do granice samopoštovanja. Prebacilo nas je preko nje! Niko više ne može da se seti kada je to Srbija, ne računajući sport, ostvarila neku veliku politički, ekonomsku, vojnu ili diplomatsku pobedu. Čak i ono što nam se povremeno, preko medija naklonjenih vlastima, servira kao trijumf, u stvari je najčešće beznačajan napredak, od kojeg nikakvu suštinsku korist nećemo imati. Posle takvih 20 godina, ova zemlja je gladna uspeha. Ova nacija pati za pobedama. Ovom narodu smučila su se posrtanja.

Kada vaterpolisti pobede Španiju (dao Bog), a Čavić ostavi iza sebe Felpsa (dao Bog), pa srpski Internet korisnici ponovo zatrpaju ovdašnje sajtove slavljeničkim komentarima, naći će se neki genijalni psiho-socio-politiko-etnolog, koji će zaključiti kako smo mi sportska nacija. Pošto, zaboga, mnogo volimo sport.

Ono, ruku na srce, volimo ga. Ali, jednako bismo voleli i politiku i ekonomiju. Samo kada bismo i u tim oblastima imali "takmičare" koji su sposobni da povremeno pobede nekoga u međunarodnoj konkurenciji. Dok takve ne nađemo, sportski izveštaji imaće desetak puta više komentara od rubrika o ekonomskoj krizi, Kosmetu, "Fijatu" i drugim "svetskim prvenstvima".