Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Zaokret ka „pragmatizmu“ - pobeda naprednjačke paradigme u DSS-u
Kolumne Slobodana Antonića

Zaokret ka „pragmatizmu“ - pobeda naprednjačke paradigme u DSS-u

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 05. oktobar 2016.

U tekstu „Kriza ili preuzimanje DSS-a?“, objavljenom na FSK-u 9. avgusta, napisao sam da je „DSS rastrzan između svojih besnih (Les Enragés) koji su ljuta opozicija režimu (zbog predaje Severa Kosova Prištini), i kolaboranata koji nemaju ništa protiv patriotske retorike, ali samo ukoliko je ona praćena participiranjem u lokalnoj vlasti, gde god da ih režim pozove“.

„Rastrzana između načelnosti i pragmatičnosti“, zaključio sam, „ova stranka će na svojoj skupštini da izabere, istovremeno, načelnog predsednika po retorici, ali i elastičnog po `pragmatizmu na lokalu`“.

Na sednici Glavnog odbora DSS-a, održanoj 1. oktobra, za potpredsednika stranke izabran je Miloš Jovanović. Cela atmosfera na GO vodila je zaključku – koji su odmah izveli najuticajniji mediji – da je Jovanović, nakon 1. oktobra, postao prvi čovek DSS-a.

Šta je Jovanović rekao u svom inaguracionom govoru? Oštro je osudio „Vučićevu izdajničku kosovsku politiku“, ali je istovremeno objasnio „da se zalaže za slobodu opštinskih odbora da sklapaju koalicije na lokalnom nivou, zbog toga što neslaganja sa državnom politikom ne treba da se prebacuju na lokal„.

Jovanović je, takođe, pre ove sednice dao nekoliko intervjua u kojima je bliže objasnio svoju političku poziciju. Istakao je princip ekvidistance kako prema SNS-u, tako i prema celoj opoziciji. „DS, SDS/LDP ili DJB su mi u političkom smislu u najmanju ruku podjednako udaljene kao i SNS“, rekao je Jovanović. „Ne vidim šta DSS može da traži u nekoj saradnji sa DS-om“, bio je eksplicitan.

U vezi sa zajedničkim kandidatom za predsednika Srbije, Jovanović je objasnio da „ne vidi mogućnost saradnje sa celokupnom opozicijom“, već samo sa „patriotskim strankama, poput Dveri“. On je, naime, još ranije u različitim prilikama govorio o tome da je „napravljena atmosfera u kojoj je moderno kritikovati Aleksandra Vučića“. A za optužbe da Vučić kontroliše medije, izjavio je „da je to potpuno nebulozna priča“ i „da je to pritisak na Aleksandra Vučića“ (ceo intervju ovde). Pri tome često je dodavao: „ako ne Vučić – a šta je alternativa?“.

Na faktički izbor Jovanovića za lidera DSS-a, kao i na opredeljenje za „pragmatičnost“, reagovao je Pokrajinski odbor DSS-a za KiM. Ovaj odbor ukazao je na to da je „u periodu od 2012. do 2016. godine, u skoro 70 opština u Srbiji, DSS bio na vlasti sa SNS-om; ali da DSS na lokalnim izborima (2016), gde je god bio na vlasti sa SNS-om, nigde nije prešao cenzus“.

Pokrajinski odbor DSS-a takođe je ukazao i na protestne ostavke kosmetskih lidera, Slaviše Ristića (na mesto potpredsednika DSS-a i člana GO DSS-a), i Marka Jakšića (na članstvo u Predsedništvu DSS-a i GO DSS-a). „To je tužan epilog neprincipijelnog ulaska DSS-a u lokalne koalicije sa SNS-om“, kaže se u saopštenju. „Slaviša Ristić i Marko Jakšić su osnivači DSS-a“ (1992). Otuda je, za PO DSS KiM, njihov demonstrativni izlazak iz rukovodstva stranke – zbog novonastalog odobravanja kolaboracije stranke sa režimom koji je Briselskim sporazumima predao Sever Kosova Prištini – tim više opominjući i zabrinjavajući.

Izgleda da je, sa izborom Jovanovića, DSS promenio svoj status – od „nepomirljive“, ka „konstruktivnoj“ opoziciji. To je svakako dobro za materijalni položaj pojedinih opštinskih odbora, ili pak čelnika DSS-a. Ali, to je loše za stranku, te i za opoziciju u celini.

Najpre, ideja ekvidistance između SNS-a i DS-a (kao ključnog predstavnika evrofilske opozicije) nije preterano u saglasnosti sa elementarnom političkom mudrošću. SNS, naime, ima 50% glasova i 100% vlasti. DS pak ima 5% glasova i 0% vlasti. Kako se između tako nejednakih političkih činilaca može uspostaviti ekvidistanca?

Naravno da bi trebalo zadržati jasnu ideološku poziciju spram kompradorske vlasti i „EU i NATO kooperativnije“ opozicije. Ali, ako vlast ima apsolutnu dominaciju u javnom polju – zar nije logično pokušati da se „promešaju karte“? I da se, onda, vlast uzdrma uz pomoć opozicije u kojoj će suverenističke snage imati važan „paket akcija“?

Dakako, to objedinjavanje suverenističke i građanističke opozicije na neki način podseća na „kompromitovani“ model DOS-a iz 2000. godine. No, problem s tim modelom nije to što je kroz opoziciju obuhvatio današnje  „građaniste“ i „suvereniste“. Problem je bio to što su današanji „suverenisti“ tada naivno prihvatili da su privatizacija i evroatlantske integracije rešenje za srpske probleme – čime su prihvatili sukus evroatlantske ideologije.

No, danas, s prethodnim iskustvom, „suverenisti“, valjda, ne bi ponovili istu grešku? Savez sa opozicionim „atlantistima“ mogao bi biti samo tehničkog karaktera. Bio bi usmeren tek na slabljenje dominantne režimske paradigme kao neupitne. A ukoliko se vladajuća priča razbije kao „nedemokratska“, „nasilna“ i „korumptivna“, otvara se šire polje da i suverenistička opozicija može u medijima da predstavi svoju viziju politike.

 „Vučić je na čelo DS-a postavio kursistu iz Garmiš-partenkirhena, ostalo je još da se marioneta instalira na čelo DSS-a“, kaže se u vesti na jednom od suverenističkih portala. I sȃm sam pisao na FSK o dolasku  Šutanovca na čelo DS-a kao o dobitku za Vučića. Ako pogledate kako su prikrivene SNS pristalice iz GO DSS dočekale ostavku Jakšića – uz zaglušnu viku: „Ua!“, „Sram te bilo!“ i „Vrati mandat!“ (videti ovde od 14:30) – jasno je da je naprednjačka paradigma („galama, novac i sila“) prodrla i u DSS.

Ne mislim da je, posle 1. oktobra, DSS izgubljen za opozicionu i suverenističku stvar. Ali, ova stranka je – preko svog novog lidera – odlučno odbila zajedničkog predsedničkog kandidata opozicije. Time su se opozicioni „suverenisti“, nažalost, pokazali kao uskogrudiji i zadrtiji od opozicionih „atlatnista“ – koji uglas pripovedaju o zajedničkom kandidatu. To je loš taktički potez: umesto da njima bude neprijatno što nas odbijaju, sada se mi pokazujemo kao veći sektaši i dogmatici.

Žalosno je što je pobedom Šutanovca u DS-u, ali i Jovanovića u DSS-u, slomljena kičma moguće demokratske opozicije Vučiću. Pacifikacijom te dve stranke, koje su simbol demokratske, bilo građanske, bilo patriotske opozicije, Vučić je neutralisao glavnu opasnost iz parlamenta. Ali, nezadovoljstvo koje postoji u srpskom društvu time nije neutralisano. Ako ne DS ili DSS, neka druga ili pak nova politička snaga pojaviće se da to nezadovoljstvo artikuliše. Ko to ne shvata, ne zna ništa ni o demokratiji, ni o srpskom narodu.

(Fond strateške kulture)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner