Kolumne Slobodana Antonića

Raščaravanje EU

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
subota, 29. oktobar 2011.

„Raščaravanje“ je izraz koji označava nestanak magičnosti, prestanak verovanja u naročita, magijska svojstva stvari. Obično se upotrebljava kada treba opisati povećanje racionalnosti nekog primitivnog naroda u odnosu na spoljašnji svet[1].

Ako u poslednje vreme posmatramo odnos Srba prema EU možemo reći da je na delu ubrzani proces raščaravanja. Srbi sve manje veruju u magično dejstvo ulaska u EU na svoj stanard i na kvalitet života. Prema provladinim istraživanjima javnog mnenja u Srbiji, podrška ulasku u EU spala je sa 75 posto (2008), na 52 posto (2011) [2]. Rezultati istraživanja nakon izjave Angele Merker još nisu objavljeni, ali se provladini istraživači otvoreno pribojavaju da će ta podrška, po prvi put, biti ispod 50 posto[3].

I među parlamentarnim strankama raste evrorealizam, pa i evrospekticizam. Radikali dalji put Srbije ka EU nazivaju „samoubilačkim“[4], zahtevajući da se smesta „prekine proces kandidovanja Srbije za ulazak u Evropsku uniju“[5]. I DSS mnogo ne zaostaje, Koštunica zahteva „redefinisanje odnosa Srbije i EU i uspostavljanje odnosa zasnovanog na čistim računima“, optužujući EU da „zloupotrebljava poverenje Srbije“ i da „na Srbiju ne gleda kao na partnera, već kao na državu kojoj treba oteti deo teritorije“[6]. Potpredsednik DSS, Slobodan Samardžić, pak, za svoju stranku kaže da je „evroskeptična partija“, tvrdeći da je DSS to postao još 2007. godine[7].

Istina, moram da kažem da se to baš nije primećivalo na izborima 2008. Tada je DSS pričao samo o Kosovu. I premda su ga neki, pa i autor ovog teksta[8], pozivali da hrabro iznese svoj evroskepticizam, DSS je temu EU zaobilazio u širokom luku. Verovatno se procenjivalo da biračko telo još nije zrelo za otvoreno razvejavanje snova o EUtopiji.

Sada se, međutim, prilike ubrzano menjaju. Samardžić je već izneo nekoliko jakih argumenata protiv EU, koji mogu biti korišćeni i u kampanji za predstojeće izbore. Prvo, Samardžić kaže da je jasno da EU više nema nameru da se širi, bar u dogledno vreme. Zato je ispunjavanje uslova – što znači davanje daljih ekonomskih koncesija i popuštanje po pitanju Kosova – uzaludan posao. Šta god da uradite nećete dobiti ulaznicu za EU, a samo ćete naštetiti nacionalnim interesima. “Kako vreme odmiče, Unija je sve dalje, kao da pokušavate da doplivate do linije horizonta“, kaže Samardžić. „Došlo je vreme da se ta strategija menja. Sve i da nema Kosova, morali bismo da redefinišemo tu politiku“.

Drugi argument koji Samardžić navodi jeste da danas u Srbiji samo politička klasa ima koristi od evroentuzijazma i nastavka evrointegracija po svaku cenu. „To je neki svet koji leprša oko fondova, oni sebi prave čapras divan, uživaju i čini im se da žive Evropu, kao što je nekadašnja komunistička klasa u Jugoslaviji živela komunizam na Dedinju (...). Ali, kao što nikada nismo ušli u komunizam, tako nećemo ni u Uniju“. Obični građani, dakle, nemaju nikakve koristi od evrointegracijskih priča, pa zato treba da se trgnu iz EU-hipnoze i gledaju realni interes, kako svoje porodice, tako i društva u kome žive.

Ovim argumentima treba dodati još neke, kako bi građani Srbije realističkije mogli da sagledavaju „evropske perspektive“ Srbije. Najpre, za razliku od EZ koja je ipak bila jedna vrsta ugovorne konfederacije suverenih i demokratskih država, EU je danas skupa i krajnje birokratizovana superdržava. U njoj postoji samo privid demokratije, dok narasle birokratizovane strukture sistematski potkopavaju nacionalnu suverenost i samobitnost. Ne samo da se sve glavne odluke u EU donose u Briselu, već ih donose tela koja su nisu demokratski izabrana, a čak se 70 odsto odluka donosi na zatvorenim sednicama. I sama Evropska komisija, koja im funkciju vlade EU, zaseda iza zatvorenih vrata, a sa tih sastanaka nema zvanične dokumentacije, niti ono o čemu se tamo razgovara može biti izloženo javnoj raspravi[9].

Drugo što građani Srbije treba da znaju jeste da je ta ogromna i otuđena EU birokratija veoma skupa i korumpirana, a da je, kroz različite vrste poreza, plaća upravo «mali čovek». U ustanovima EU procenjuje se da radi oko 170.000 ljudi, koji godišnje koštaju 8 milijardi evra[10]. Sekretarice, pomoćno osoblje i službenici-pripravnici primaju mesečno 4,5 hiljade evra, prevodioci, pomoćnici i niži službenici 6,7 hiljada, srednji službenici 10,4 hiljade, a viši činovnici (šefovi i direktori) preko 16 hiljada evra mesečne plate[11]. Procenjuje se da administracija u Briselu, kroz direktnu korupciju, proneveri više od milion evra dnevno[12]. Takva ogromna, skupa i korumpirana birokratija mora sama sebi da izmišlja posao. EU je danas prenormirana birokratizovana država. Zato i postoje propisi o svemu, od izgleda i veličine banana i krastavaca, do obaveznih igračaka koje se moraju davati svinjama u oboru[13]. Takva birokratija toliko nekontrolisano i samovoljno troši novac da već 15 godina zaredom finansijska inspekcija Unije odbija da potpiše završne godišnje račune za administraciju u Briselu[14].

Treće, gotovo čitava ekonomska politika EU prema kandidatima za članstvo sastoji se samo u tome da se maksimalno podstakne uvoz robe iz EU i preuzmu najprofitabilnija domaća preduzeća, a da domaća država razliku između sve većeg uvoza i sve manjeg izvoza pokriva zaduženjima u inostranstvu. Zbog takve politike, recimo, Poljska, koja je 1991. imala spoljnotrgovinski suficit 2 milijarde dolara, do 2000. godine je došla do deficita od 13 milijardi dolara. A Mađarska, koja je 1990. imala suficit od 350 miliona, do 2000. godine je došla do deficita od 2 milijarde dolara. Poljska, Češka i Mađarska, zemlje koje se slave kao lideri evro-tranzicije, danas su među najzaduženijim zemljama Evrope. Samo mađarski dug iznosi 62 milirade evra[15]. Ulaganja iz EU fondova u druge zemlje najčešće su povezana sa korupcijom, uz pomoć lokalnih političara, i ekonomskom neracionalnošću. Nedavno je obelodanjeno da su evropski službenici potrošili milione evra na besmislene projekte, poput izgradnje „fitnes centara za pse“, „laboratorija za hip-hop istraživanja“ i, naravno, za kupovinu luksuznih službenih automobila[16].

Četvrto, treba razobličiti i mit o „stranim investicijama". Po tom mitu, privredi neke tranzicione zemlje je bolje što ima više stranih investicija. Međutim, u zemljama kandidatima, strane investicije su po pravilu akvizicije, tj. kupovina već postojećih preduzeća po izuzetno povoljnim cenama. Tako preuzeto preduzeće zatim biva surovo istrgnuto iz mreže nacionalne privrede i integrisano u neku multinacionalku. Ono više ne daje posao privredi oko sebe. Rezultat je sistematsko slabljenje nacionalne ekonomije. Nacionalna država sada služi samo tome da uzima kredite kako bi domaće stanovništvo imalo kakvu-takvu kupovnu moć i moglo da troši stranu robu.

Takođe je mit da ulazak u EU znači zaustavljanje iseljavanja obrazovane i mlađe radne snage, jer se sad može naći posao i kod kuće. Naprotiv, priključenje neke istočnoevropske zemlje EU po pravilu je do sada povlačilo još masovniju emigraciju. Samo iz Poljske je, nakon ulaska ove zemlje u EU 2004, emigriralo oko dva miliona ljudi, iz Bugarske milion, a iz Rumunije dva miliona radno sposobnih ljudi. Mit je i da proces pristupanja EU podrazumeva dobijanje gomilu novca iz evropskih fondova. Pomoć iz EU je namenjena prvenstveno jačanju "prijateljskih" institucija, medija i organizacija, a kada je reč o privredi, najveći deo EU pomoći zapravo na kraju završi na računima evropskih firmi. Tako je, recimo, iz programa FAR najviše sredstava otišlo za logističku podršku investicijama Folksvagena u Češkoj i Fijata u Poljskoj. Za most preko Ade Ciganlije, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) dala je Srbiji kredit, ali uz uslov da izvođač mora da ima obrt od 200 miliona evra u poslednjih pet godina. Time su sve srpske firme diskvalifikovane, a posao je dobila austrijska firma Por. Pare koje dobijamo iz EU u osnovi se tamo i vraćaju, a te kredite će morati da vraćaju buduće generacije.

Takođe, ne smemo smetnuti iz vida da EU birokratija i njena uslužna (sistemska) inteligencija doživljavaju Srbiju kao deo Balkana i kulturno-religijskog Istoka. Srbija je već tokom devedesetih proglašena "glavnim krivcem za etno-nacionalističke ratove", a kao pravoslavna i slovenska zemlja, koju sa Rusijom vežu snažne istorijske bliskosti, za mnoge predstavnike SAD i EU, Srbija je "mala Rusija". Zato je Srbija u ovom, dvostrukom, "balkanskom" i "ruskom", negativnom svojstvu postala glavni predmet (pod)svesne mržnje, neko koga briselske evrokrate žele neprestano da ponižavaju[17]. Zato se, samo za Srbiju, i izmišljaju sve novi i novi „uslovi“ za prijem u EU.

Štavše, i u samoj Srbiji, Brisel i Vašington finansijski, medijski i institucionalno, podstiču zloćudni antibalkanizam i huškački antirusizam, pa i specifični antisrbizam tzv. druge Srbije. To su sve samo endemske varijante istog "evrorasizma", koji vodi uništenju dosadašnjeg kulturnog i verskog identiteta u Srbiji i do njegove zamene s nekakvim "instant-identitetom". Reč je o stvaranju društva-mase, bez boje i ukusa, društva evro-potrošača, evro-mediokriteta, kojima vladaju beskrajno bogate i otuđene evro-elite. Nasuprot idealu Evrope, kao federaciji otvorenih nacija, kao ekumene slobodnih i prosvećenih naroda, sa samosvojnim kulturama koja se međusobno prožimaju, stoji realnost birokratizovane super-države, sastavljene, na jednoj strani, od briselske birokratije, a na drugoj od miliona lokalnih podanika sa mozgovima stegnutih u mengele političke korektnosti. Takva "Evropa“, podrazumeva slobodu samo za kapital i radnu snagu, a ne za kulture i uverenja, takva "Evropa" jeste samo tržnica robova i novca, a ne agora na kojoj se susreću različite naučne i umetničke ideje.

Zbog svega toga, Srbija treba dobro da razmisli da li joj je EU uopšte potrebna. Srbija zaista ne treba da pokazuje toliko nestrpljenje za ulazak u EU. Položaj kandidata koji ima slobodni izlaz na rusko tržište može čak biti i bolji od integrisanog člana EU. Takva zemlja može privući i kapital koji, zbog strogih uslova EU, nema direktnu prođu na tamošnje tržište. Ali, Srbija o tome ne može razložno da misli jer je zaglušena bogatom i bezobzirnom EU propagandom: briselski budžet za EU propagandu iznosi više od dve milijarde evra[18]. Zato, u tom bržem buđenju građana Srbije iz EU-hipnoze, predstojeći izbori i moguće kampanje evrorealističkih stranaka – pre svih DSS i SRS – treba da odigraju važnu i otrežnjujuću ulogu.

(Ovaj tekst je objavljen u listu Geopolitika, oktobar 2011, br. 45)


[1] Max Weber: Znanost kao poziv, Metodologija društvenih nauka, Globus, Zagreb, 1986, str. 268

[2] http://www.b92.net/info/komentari.php?dd=30&mm=08&nav_id=538413&yyyy=2011

[3] Isto.

[4] http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/2001

[5] http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/1979

[6] http://dss.rs/redefinisanje-odnosa-srbija-i-eu/

[7] http://dss.rs/prica-o-podeli-kosova-je-primitivni-mamac/

[8] http://www.politika.rs/pogledi/Slobodan-Antonic/TRI-SKRIVENE-ISTINE.sr.html

[9] http://www.politika.rs/pogledi/Sinisa-Ljepojevic/DEMOKRATSKI-DEFICIT-EU.sr.html;
vidi i: http://www.srpskinacionalisti.com/2009/12/zasto-protiv-eu/

[10] http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/2535295/EU-bureaucrats
-outnumber-British-army-two-to-one-say-campaigners.html

[11] Dejan Mirović, Argumenti protiv Evropske unije, "Srpski sabor Dveri", Beograd 2008. (http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/pdf/books/argumenti-protiv-eu.pdf), str. 343.

[12] http://www.democracymovementsurrey.co.uk/dyk_waste.html

[13] Isto, 297.

[14] http://standard.rs/vesti/41-svet/5813-dejan-luki-birokrate-eu
-make-koje-se-goje-u-okeanu-krize-.html

[15] Mirović, 56.

[16] http://www.pressonline.rs/sr/vesti/globus/story/140280/
Iz+budžeta+EU+gradili+fitnes+centar+za+pse.html

[17] Miloš Knežević, Evroskepticizam: 111 evroskeptičkih fragmenata, Zaslon, Beograd 2008.

[18] http://gulfnews.com/news/world/other-world/
eu-s-propaganda-budget-beats-coke-s-global-advertising-cash-1.150701

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner