"Preventivna paraliza Crkve" – 2. deo

Kada je pre potpisivanja sramnog Briselskog sporazuma pokrenuta združena propagandno-kriminala akcija briselskog tablioda Blic i vašingtonske mreže „saradnika za Balkan“ protiv SPC i njenog vladike Vasilija, tu akciju sam bio nazvao „preventivna paraliza“. Njen cilj je, naime, bio da se neutrališe SPC kao poslednji ozbiljniji faktor otpora predaji severnog Kosova Prištini.

Akcija se sastojala iz lavine napisa u tabloidima o tome da je, navodno otkriven „porno snimak“ na kome „Kačavenda oralno i analno zadovoljava četvoricu mladića“ i da je taj „porno snimak“, prema eksluzivnoj informaciji Blica, „analizirao Sinod SPC“. Onda se u međuvremenu ispostavilo da nikakvog „porno snimka“ sa „oralnim zadovoljavanjem četvorice mladića“ zapravo i nema, već da postoji samo mutni snimak poljupca dvojice muškaraca (od kojih jedan liči na Kačavendu). Ali, željeni propagandi utisak na publiku je već napravljen, i „srbijanski vladika u porno filmu“ postala je omiljena sintagma drugosrbijanskog internet bašibozuka, ali i mnogih „pro-evropskih“ Srba navučenih na Blic.

No ova propagandna akcija je ipak samo delimično postigla cilj. Crkva jeste u javnosti „preventivno paralizovana“, ali je i u takvom stanju smogla snage da se javno suprotstavi sramnom briselskom parafu. Nažalost, taj otpor Crkve nije bio previše jak – imao je daleko manje simboličke snage nego što je, recimo, bio svojevremeni otpor SPC Miloševiću 1992, 1996. ili 1999. (videti: Antonić, str. 129; 205; 282).

Naravno, ni otpor ostalog dela javnosti nije baš bio za uzor. Izbušen sa svih strana združenim delovanjem „lažnih patriota i pravih izdajnika“ (da se poslužim zgodnim izrazom Đorđa Vukadinovića), balon javnomnenjskog gneva zbog briselske kapitulacije naprednjačke vlasti brzo se izduvao. Tome su svoj obol, nažalost, dale i opozicione patriotske stranke, pokazavši neobičan nedostatak volje (ili sposobnosti?) da zajedno organizuju proteste. Razume se da su uspešno svoj posao, kao mutovode i dezorijentatori, odradili i lažnopatriotski „opinion mejkeri“, koju su krenuli da pronalaze i „dobre“ strane briselske kapitulacije, ili su pak naširoko objašnjavali kako siroti naprednjaci – te naše osvedočene patriote – samo zbog prethodne „izdaje žutih“ nisu imali drugog izbora nego da sada i oni „malo“ izdaju (eh, šta sve čini to ukusno masno kopitoJ).

No onda su Srbi sa severa Kosova konačno odlučili da zaigraju i kao nacionalni politički faktor. Pozvali su da se u Beogradu, 10. maja, upriliči veliki protestni miting zbog briselske kapitulacije, tako postavši okosnica objedinjavanja patriotske opozicije (začudo, sve relevantne stranke i organizacije su potvrdile učešće!?). Ako miting uspe, Srbi sa severa Kosova dobiće dodatni legitimitet i politički vetar u leđa. Oni u sledećem koraku mogu institucionalizovati svoj otpor – proglašenjem, recimo, Skupštine AP Kosova i Metohije, kao legitimnog političkog tela građana Srbije koji tamo žive. Zamislite prisustvo Patrijarha tom proglašenju i shvatićete...

I shvatićete, naravno, otkuda odjednom akcija „preventivna paraliza 2“, kojoj smo upravo svedoci! Akciju je opet otpočeo naš glavni briselski tabloid, „otkrićem“, plasiranim na naslovnoj strani, kako je Kačavenda „radio za Udbu pod imenom Pablo“, da bi odmah sutradan taj list nastavio s „otkrićem“, takođe na naslovnici, da je vladika Filaret, prema „tajnom dosijeu srpskih bezbednosnih službi“ obezbedio bankarski kredit za troškove izborne kampanje jedne opozicione stranke (zar nisu mogli da nađu nešto bolje?). Ova „otkrića“ su, razume se, odmah preneli i ostali drugosrbijanski mediji.

Nije važno ako se ubrzo ispostavi da je Filaretov ili Vasilijev „DB dosije“ jednako stvaran kao i „porno snimak“ sa „četvoricom mladića“. Važno je samo, opet, u „opasnom“ trenutku zastrašiti, paralizovati ili kompromitovati Crkvu. Ovo nije prvi put da se tako nešto dešava SPC i nema sumnje da će se njeni arhijereji umeti nositi i sa tim. Ali, daleko je važnije da Crkva ni milimetar ne odstupi od istorijskog zadatka buđenja onog najboljeg u nama i očuvanja onog najvažnijeg što imamo. A to najbolje i najvažnije svakako da nisu ni „datum“, niti „briselski sporazum“.

Stoga se ne treba bojati ni „tajnih dosijea“, ni „snimaka“, ni briselskih tabloida, ni tajnih službi (donmaćih ili stranih, svejedno). Tačno je da imamo posla sa opasnim organizacijama i opasnim ljudima. Ali, kao što kaže stara, dobra lozinka – a ko će ako ne mi, i kada - ako ne sada?