Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Opozicija i budućnost režima
Kolumne Slobodana Antonića

Opozicija i budućnost režima

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
utorak, 13. maj 2014.

Malodušnost je reč koja najbolje opisuje sadašnje stanje naše opozicije. No tome se ne treba čuditi posle dva teška poraza.

* * *

Suverenistički (patriotski) deo opozicije prvo je poražen Briselskim sporazumom. Ne samo zato što je njime Srbija faktički izgubila i poslednji deo Kosova – nekih 1100 km2 teritorije i 50.000 ljudi – već i zato što je ta kapitulacija tako mirno prihvaćena kod naroda. Ulični protesti su bili slabo posećeni, a izbori su samo potvrdili saznanje da je Kosovo za Srbe sve manje važno pitanje.

„Naši stari su Kosovski zavet negovali šest vekova, a u našoj generaciji se ugasio za samo par godina“, reče mi potišteno prijatelj. No taj veliki pakt između generacija, koji je činio jezgro našeg identiteta, nije tek tako nestao. On je – kao tobože „lažni mit“ – sistematski ubijan, naročito posle 2000. godine. Zatirala ga je ne samo „druga Srbija“, koja vlada medijima i kulturom. Zatirala ga je i gotovo čitava politička klasa (Palma: „Svakog dana, kada ustanem, pričaju o Kosmetu. Niko ne pominje seljaka. Hoće li on sipati patriotizam u traktor da bi zasejao njivu?“).

Tadićev i Vučićev režim otvoreno su propagirali „promenu svesti“ u Srba. I kao da se ove, 2014. godine, ta promena konačno odigrala. Srbi su, glasajući na izborima, pristali na logiku: hajde da staru porodičnu ikonu damo za novi toster. No mi smo dali ikonu u zamenu za puko obećanje. I tako smo „od velikog naroda postali mala svetina“.

Onda je, još, patriotska opozicija na izbore izašla podeljena u više kolona i doživela debakl – nijedna od stranaka nije ušla u parlament. Nema nikakve sumnje da je režim radio na podelama, bilo tako što je vešto hranio liderske sujete, bilo tako što je korumpirao rukovodstva stranaka da odbiju izborno objedinjavanje. Posebno sramnu ulogu u širenju sumnji, dezorijentacije i kleveta u suverenističkom taboru odigrao je deo tzv. patriotskih medija, na čelu sa dvojicom vlasnika-urednika i dvojicom analitičara-komentatora (plaćena usta SNS).

Ali, cela ta podzemna režimska operacija ne bi bila toliko uspešna da lideri, pa i čitave stranke iz patriotskog dela spektra, nisu bili politički truli i daleko ispod nivoa istorijskog izazova. I to se sada konačno sasvim lepo videlo. Njihov težak izborni poraz doneo je zlo da se glas demokratskih suverenista više neće čuti u parlamentu, a onda ni u medijima (čime čitav evrorealistički stav dobija status ekstremnog, a sutra možda i ekstremističkog mišljenja). No makar je dobro to što je izbornom katastrofom cela ta garnitura „patriotskih vođa“ počišćena sa političke scene. I što je otvoren prostor za nove ljude, nove ideje, nove forme delovanja, pa i nove stranke.

* * *

EUnionistički (građanski) deo opozicije, pak, poražen je prvo tako što mu je Vučić preuzeo mentore, program i marketing, a onda i kriminalizovao glavnu stranku iz tog tabora (DS), a naročito njenog lidera. Zatim je ta stranka podeljena (Tadić), na izborima spuštena na ivicu cenzusa, a trenutno se valjda radi i na još jednoj podeli (Pajtić) kako bi se DS i definitivno neutralisao kao politički konkurent.

No ni ova operacija „ubijanja glavnog konkurenta“ ne bi bila uspešna da čitava vodeća garnitura evrounionista (i to ne samo iz DS-a, već i iz G17/URS i LDP) nije bila trula i korumpirana. Taj stepen moralne iskvarenosti, lične bahatosti i otuđenosti od običnog naroda bio je toliki da su svi oni prosto morali završiti, kako to marksisti vele, „na đubruštu istorije“.

Ironija je, međutim, da ih je na đubrište poslala politička ekipa koja je još nekompetentnija, lažljivija, bahatija i korumpiranija od njih. Ja sam o tome na vreme pisao (Višijevska Srbija, Lik stvari koje dolaze, O kritici SNS, Zlo se vratilo, Doba Šćepana Malog, itd), i tu više nemam šta da dodam. Nevolja za Srbiju je, međutim, u tome što su „žuti“ makar donekle bili oivičeni nekakvom opozicijom, dok ove današnje niti ograničava opozicija, niti mediji, niti se (zasada) boje birača. Kada gledate naprednjačke „kadrove“ kako su, poput skakavaca, zaposeli državne institucije i resurse, čini vam se da teško može nešto posle njih preostati.

Obnova unionističke opozicije takođe nije izgledna. Najpre, medijsko-intelektualno zaleđe evrounionista – impregrirano kompradoskom, pa i drugosrbijanskom ideologijom – faktički nema šta da zameri Vučiću. Jer, on radi sve ono što su ovi godinama tražili.

Da li su neprestano vikali da Kosovo treba pustitu niz vodu? Da li su tražili da se slepo izvršavaju uputstva koja dolaze iz Vašingtona i Brisela? Da li su tražili doslednu primenu neoliberalne šok-doktrine: privatizuj, otpusti, pozajmljuj, potroši (J. Dušanić)? Da li su tražili napuštanje identitetske politike (koja je, navodno, u 21. veku „mrtva“), posebno u kulturi i medijima? Da li su tražili promenu Ustava, od kosovske preambule do definicije braka?

I šta od toga Vučić nije uradio ili upravo ne radi?

Nova evrounionistička opozicija moguća je samo na načelu „mi bismo to radili bolje“. Nema nikakve sumnje da će takvu opoziciju podržati i strani mentori, isti oni koji su patroni i Vučiću. Jer, oni uvek vole da imaju spremnu rezervu, kako bi izbegli iznenađenja. Ali, teško da će Srbija od takve opozicije imati mnogo koristi.

* * *

Vučićeva vlast je, u ovom trenutku, na vrhuncu moći. Naprednjacima još uvek u ušima odjekuje muzika izborne pobede, još uvek je tu slast ulaska u nove posede (ministarstva, agencije, gradske sekretarijate...), još uvek na hiljade činovnika drhti pred njima, bojeći se za radno mesto, još uvek ih urednici i novinari tretiraju kao božanstva, a mali i veliki tajkuni kravatom im lickaju čizme...

Ali, to neće potrajati dugo. Uskoro slede najavljeni „reformski zakoni“ – za početak, smanjivanje plata i otpuštanja u javnom sektoru (Vučić: „biće dramatičnih smanjenja broja zaposlenih“). Ako urade makar polovinu onoga što su obećali tutorima iz MMF-a i Svetske banke, to će direktno pogoditi nekoliko stotina hiljada ljudi, čime će Vučićeva popularnost dobiti silaznu putanju.

No, Vučić i njegovi propagandisti izvršili su artiljerijsku pripremu tog udara na srpsku srednju klasu, širenjem mantre o privatnicima i ostalim gazdama kao jedinom „realnom sektoru“ – dok su, jel`te, učitelji koji nam obrazuju decu, lekari koji nas leče, ili pak električari koji nam obezbeđuju struju, nekakvi parazitski slonovi na leđima sirotog i nežnog jelena-poslodavca.

Sa takvom ekstremnom neoliberalnom retorikom, Vučić bi komotno mogao da ukine celo zdravstvo i prosvetu, a da u javnom sektoru zadrži samo policiju (vojska nam je ionako simulakrum). Tako bi mogao da skine sav teret sa leđa svom dragom gazda-jelenu.

Dokle će Vučić ići u „reformama“ zavisiće samo od otpora na koji bude nailazio. Prvi test biće spuštanje plata za 10 posto, od 1. jula. Datum je izabran tako da prosvetari – koji su sindikalno najorganizovaniji – praktično budu na raspustu. Sva četiri sindikata prosvetnih radnika najavili su povodom toga, za 19. maj,  štrajk upozorenja. Ako slomi prosvetare – koji, sve dok ne zaključe ocene, mogu efikasno da štrajkuju – Vučić će lako da izađe na kraj sa ostalima (sindikati zadravstva još uvek ni ne pominju štrajk?).

A ako tokom leta slomi prosvetu i zdravstvo, na jesen na red dolaze penzioneri. Miloševića su srušili radnici Kolubare. Ali, ako Vučić privatizuje EPS i ostala javna preduzeća kako je najavio, i radničke plate mogu da budu smanjene bez neposrednijeg rizika za premijera i vladu.

Uopšte, do kraja godine videćemo koliko je čvrst Vučićev režim, pa ćemo na osnovu toga bolje moći da procenimo njegovu trajnost. Deo beogradskih analitičara sa kojima sam ovih dana pričao misli da će Vučić „trajati kraće od Tadića“. Tadićev režim (2008-2012) se zaista brzo urušio, potrajavši znatno manje u odnosu na Miloševićevu deceniju (1987-2000).

Ali, Tadić je imao još četiri uvodne godine kohabitacije sa Koštunicom (2004-2008), tako da ni on nije tako brzo napustio glavnu pozornicu. Vučić je za samo dve godine (2012-2014) izgradio ličnu političku imperiju. Ako autoritarni režim („fasadne demokratije“) ima dobar temelj – recimo, poslušne medije, manju ali stabilnu biračku bazu, ili blagonaklone strane pokrovitelje – može da potraje i deceniju, dve (Truhiljo, 1930-1961; Divalije, 1971-1986; Markos, 1965-1986, itd).

Najveći neprijatelj dugotrajnije Vučićeve vladavine veovatno je on sam, njegova impulsivnost i povremena iracionalnost. Prvi primer je njegov zahtev Vašingtonu i Briselu da mu daju „45 minuta da interveniše u Mitrovici“, a drugi nedavni napad na RTS (tvrdnja da on za to nije znao je besmislena). Vučić i inače deluje kao prilično napet čovek, a ovi slučajevi pokazuju da ispada iz ležišta kada stvari ne idu kako je planirao ili kad duže radi pod pritiskom. Tada se prave greške, a jedna od njih može biti kobna za ostanak na vlasti.

***

Koliki će realno biti pritisak na režim zavisiće, naravno, prvenstveno od opozicije.

Kada neka vlast istovremeno simulira i da je nacionalna, i da je demokratska, i da je kompetentna (Vukadinović: Vlada za suze, smeh i sramotu), naizgled je lako biti opozicija. Ali, sa ovim stupnjem devastacije postojećih opozicionih stranaka, kao i sa ovim stupnjem medijske zatvorenosti i strane podrške režimu, izgradnja jake opozicije uopšte ne izgleda kao lak posao.

Reč je o poduhvatu koji zahteva vreme, strpljenje i upornost, a tih resursa kao da je najmanje kod naših ljudi. Ekipa okupljena oko NSPM već 20 godina radi na afirmaciji demokratskog i nacionalnog stanovišta u politici, i ponekad nam se čini kao da se stalno vraćamo na mrtvu tačku. No, daleko od toga da smo malodušni, te se i dalje trudimo da delujemo konstruktivno – kao uoči ovih izbora, kada smo ne samo apelovali na odgovornost i objedinjavanje demokratskih i nacionalnih snaga, već i aktivno radili na tome. Nažalost, prevladale su sujete i skriveni parcijalni interesi, a NSPM je ponovo postao meta napada naprednjačkih pseudopatriotskih propagandista. Uprkos tome što smo čak oćutali neke napade i propustili da preduzmemo ranije neke akcije, upravo zbog želje da ne ugrožavamo izborne šanse i ne povećavamo "zlu krv" unutat tzv. patriotskog tabora.

No, propast na izborima dosadašnje opozicije trebalo bi ipak da bude pouka svima koji su spremni da rade na izgradnji jedne nove i uspešnije opozicije. Prvi korak svakako bi mogao biti prestanak „pucanja u leđa“. Drugi je korak širenje postojećih organizacionih mreža i pokretanje novih oblika delovanja.

Ali, ono najvažnije verovatno je sadržano u svojevremenom upozorenju Jovana Ristića: „Kad Bog hoće da podigne posustale naraštaje, ne šalje im  velike umove, već jake karaktere“. I zaista, istinska republikanska vrlina – koja je i osnovna pretpostavka odgovorne i demokratske politike – zahteva ono što kod nas odavno nije u modi: karakter.

Dakle, vratimo ga „u modu“. I svakako ćemo se časnije, a možda i lakše, izboriti sa iskušenjima koja su pred nama.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da su protekli predsednički izbori bili fer i demokratski?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner