Kolumne Slobodana Antonića

Normalizacija izdaje

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
ponedeljak, 03. jun 2013.

Oni misle da su glavni posao već odradili. Da je ostalo još samo da normalizuju izdaju, i da će onda sve biti gotovo. Hoće li?

* * *

Obradovalo ih je što je briselska kapitulacija neočekivano dobro prošla. Mediji njihovih kolonijalnih patrona, kao i mediji koje su sami stvorili (ili su ih prosto preuzeli), lagali su, skretali pažnju i umirivali publiku. Njihovi intelektualni plaćenici („masnokopitari“) rastrčali su se po televizijama da još malo blebeću o „smislu za realnost“ i „patriotskom vazalstvu despota Stefana Lazarevića“. Njihovi obožavaoci iz Druge Srbije, pošto ih proglasiše herojima, i pošto su publici još jednom objasnili da „u demokratiji nema izdaje“, objaviše konačni ulazak u „doba postnacionalizma“. Njihovi plaćenici i/ili (ucenjeni) saradnici u ono malo opozicionih stranaka što ih je preostalo, uspešno su sabotirali svaki pokušaj objedinjavanja otpora, izolujući i klevećući istinske patriote („usijane glave!“, „žute krtice!“).

Konačno, kada na glavni protestni miting nije izašlo milion ljudi, kada nije izašlo ni sto hiljada, i kada je u pametnijem i poštenijem delu javnosti splasnuo čak i onaj prvobitni bes zbog briselske kapitulacije, oni su s olakšanjem protrljali ruke. Ključni korak u izdaji je napravljen. Preostalo im je još samo da svoju svinjariju normalizuju, a preostale kritičare ućutkaju, i – gotovo!

* * *

Ali, nije gotovo. Jer, ne može biti gotovo.

Prvo, znate kako se kaže: „kad je bačva načeta, iz nje pije svaki vrag". Kada su Čehoslovačkoj, Minhenskim sporazumom (1938), otkinuli Sudete, to je bio tek početak rasparčavanja. Odmah su Poljaci otrgli Tešinsku oblast, pa su Mađari uzeli južne delove Slovačke i Zakarpatija, pa su posle samo par meseci Mađari bezobrazno došli i po ostatak Zakarpatija, da bi na kraju Nemci rekli Jozefu Tisi da proglasi „nezavisnost“ ostatka Slovačke, a Emilu Hahi naredili da ih „zamoli“ da ostatak Češke stave pod nemački „protektorat“.

Dakle, sa siledžijom i njegovim hijenama nema sporazuma. Nema „polu-kapitulacije“. Kada jednom dozvolite da vam otkinu komad države, sa vašim državnim suverenitetom je svršeno. Uskoro će hijene i glavni siledžija da dođu po još. Zato izdaji nema kraja. Kada jednom izdate, niste završili – tek počinjete.

Otuda nema i ne može biti normalizacije izdaje. Izdaju možete do mile volje da zatrpavate i borbom protiv korupcije, i EU-datumima, i „novim investicijama“. No, onda će vam se javiti vaš patron i vi ćete ponovo morati da pristanete na neki minhenski ili briselski sporazum. A vaša zatrpana izdaja će iskočiti još veća, i još gnusnija.

Drugo, pošto su vaši glasači „gubitnici tranzicije“, bes tih prevarenih i opljačkanih ljudi mogli ste sasvim lepo da nahranite hapšenjem tajkun-simbola. Zato su vam ti jadni ljudi i zažmurili na kosovsku izdaju. Ali, kada je prošlo dejstvo ruske injekcije od 500 miliona dolara, vama se budžet počeo raspadati. I sada, opet morate da tražite pare od zapadnih lihvara (pošto dobro znate da su „pristupni fondovi“ bajka za birače). A vaši bankari će vam onda tražiti kresanje penzija, otpuštanje „viška zaposlenih“ i smanjenje „troškova“ za zdravstvo i prosvetu. Pošto tako još više istanjite novčanike običnog sveta, smanjiće se potražnja, pa će i preduzeća koja nešto proizvode zapasti u škripac. Tada vašim „gubitnicima tranzicije“ više neće biti dovoljno što je Mišković u zatvoru. Kada ne budu mogli da nahrane decu, setiće se i Kosova. Setiće se onoga pred čime su pre žmurili – vaše izdaje. Pa kada svi ti ljudi budu izašli na ulice, više neće vikati samo „hleba, hleba“. Setiće se Kosova i povikati – „izdajnici“!

Treće, danas samo par ljudi – koji vide malo dalje od ostalih, koji se ne boje ucene, a sramota ih je da ćute – sme javno da kaže da su potpisnici briselske kapitulacije izdajnici. Ali, tako neće ostati zauvek. Jer, iako neizgovoreno, već sad to se zna. I već sad to svi znaju. Čak i kada se kaže – glavni izdajnik – zna se ko je to. Zna se da to nije ni žovijalni premijer, ni lisičasti predsednik. Nije to, naravno, ni prethodni, veliki, žuti lider, pa ni ovaj novi, mali. (Jer, da bi neko izdao, on mora prethodno biti naš. A ova dvojica suštinski to nikad nisu bili. Zato oni mogu biti samo kapitulanti).

Da, to za izdaju, toga su svi svesni, i oni dole, i oni gore. Samo im sada svima odgovara da tu reč ne pominju. Ali, reč je prisutna, kao duh se povlači po hodnicima naših ministarstava, po aulama naših univerziteta, po čekaonicama naših bolnica, eno je gde sa nama sedi pred samoposlugama, gde se krije iza slova naših knjiga, eno je gde se sama ispisuje u našim SMS porukama... Ta reč-duh toliko je prisutna da je upravo zato toliko silno teraju od sebe. Zato i viču na nas – „Ekstremisti!“, „Desničari!“ – jer žele nju da odagnaju. Zato i izmišljaju umirujuće mantre („U demokratiji nema izdaje“) – jer ne žele više nju da susreću.

* * *

Pa čak i on zna da ga ta reč neće ostaviti na miru – ma šta da mu kažu njegovi drugosrbijanski pajtaši, njegovi medijski čankolizi i njegova kvazi-nacionalna („masnokopitarska“) inteligencija. Otuda mu nervoza i napetost, otuda i dolaze njegove, na prvi pogled neobične reči u vezi sa Kosovom – da se ne boji ako na kraju ispadne da je za sve on kriv. I te kako se boji. Kao nekadašnji srpski nacionalista, on odlično zna šta čini. Jer, možete li da zamislite njegovog prethodnika u super-moći – onog velikog, žutog – da se tako preznaja i uvija? Naravno da ne. On je, kao autentičan „evropejac“, o izdaji imao samo magloviti pojam, a i verovao je u ono što radi. A zbilja i nije uradio tako strašnu stvar kao što je briselska prodaja severnokosovskih Srba. Ali, ovaj zna šta je učinio. Zato je tako besan, nervozan i osvetoljubiv.

Staro je pravilo da svakom treba ostaviti „zlatni most“, da se može, pre nego što ode predaleko, vratiti sa puta propasti. I neće proći mnogo, a svi ti čauši i čankolisci koji sa toliko usrdnosti tabanaju oko njegovih nogu, shvatiće da se provalija bliži. Počeće da se osvrću ka mostu i da noću beže iz kolone, da bi nam već sutradan pričali kako su „oduvek znali s kim imaju posla“, i kako su „samo želeli da vide koliko daleko on može da ode“. A on može vrlo daleko – i zbog svoje inteligencije, i zbog svoje marljivosti, a i zbog svoje gordosti.

Pa, čak i on će, ako ikada reši da se vrati, biti dobrodošao. Ali, što se dalje ode na tom putu, sve se teže vraća. Na kraju, čak ni pad u provaliju ne može biti drugačiji do bedan. Nema velikog izdajnika. Moja generacija je odrastala na stripovima „Nikad robom“, u kojima je glavni negativni junak bio „izdajnik Miladin“ – jedna karakterna i estetska mizerija od čoveka. Bojim se da naš današnji glavni kolaboracionista neće ostati zapamćen ni kao despot Stefan Lazarević (što bi želeo da bude), ni kao Vuk Branković (čime mu njegovi nekadašnji radikalni drugovi prete), nego će pre ostati zapamćen kao „izdajnik Miladin“.

* * *

Oni, dakle, misle da su glavni posao već odradili, da je ostalo još samo da „normalizuju izdaju“ i da će onda sve biti gotovo. Ali, nema normalizacije izdaje. Ima samo smešnih Miladina.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner