Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Kad crkva izda saopštenje
Kolumne Slobodana Antonića

Kad crkva izda saopštenje

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 11. februar 2009.

 


Dvostruka merila uvek su dobar pokazatelj nečasnosti ili slabosti. Danas u Srbiji svaka NVO izdaje saopštenja. Ali, kada Crkva izda saopštenje, kao nedavno u vezi sa Statutom Vojvodine, odjednom nastaju problemi.

Najpre, vest je u najvećem delu naših elektronskih medija emitovana tako da gotovo ništa nije preneto iz samog pisma Sinoda. Recimo, TV B92 je, u vestima od 6. februara, pomenula samo da SPC smatra da se ovim statutom stvara „nova država u državi”. Ni jedan jedini razlog Sinoda za takvu ocenu nije naveden. A ima ih, da podsetim, tri. APV ovim statutom, veli SPC, dobija: „pravo da zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti (ius contrahendi); pravo da osniva svoja predstavništva u inostranstvu, posebno u Briselu (ius representationis); i pravo, prigrabljeno uzurpacijom, Skupštine Vojvodine da donosi zakone”. U pismu se, takođe, ocenjuje i kao „protivustavno osnivanje tzv. VANU, u nameri da se vojvođanskim Srbima prida posebni narodnosni, tj. nacionalni identitet”.

A možda je, pitate se vi, bilo premalo prostora u TV vestima za svu argumentaciju? Ne, jer je ova vest nastavljena veoma opširnim komentarima. I to, što je zanimljivo, upravo su najviše pozivani da je komentarišu oni koji su poznati po negativnom stavu prema SPC. Nije me mrzelo pa sam izbrojao. Na samu vest potrošeno je tačno 74 reči. Na komentar Mirka Đorđevića – koji je predstavljen kao „sociolog religije” (iako je reč o osobi čije su veze sa sociologijom nepoznate stručnoj javnosti) – potrošeno je 63 reči. A na komentar koji je dao Nenad Čanak potrošeno je čak 167 reči! Štaviše, većina onoga što je Čanak rekao teško da je imalo veze sa temom. „U SPC-u ima sveštenika koji su pedofili”, čuo se Čankov komentar, „a pedofilija je najgnusniji mogući zločin. U SPC-u ima sveštenika koji su blagosiljali ratne zločince i one koji su pucali ljudima u glavu”. „On je ocenio”, navodi se dalje u nastavku vesti na B92, „da SPC trebada se pozabavi i pitanjem postojanja ’klerourbanističke mafije’, u okviru kojih je dolazilo do  takvih sukoba da su sveštenici jedni drugima lomili noge”.

Dakle, za Čankove priče o „klerourbanističkoj mafiji” i „lomljenju nogu” bilo je dovoljno mesta. Ali za obrazloženje teze SPC da se ovim statutom stvara „država u državi” nije mogao da se odvoji ni sekund više? Ako u računicu uključimo i ostale komentare koji su išli uz istu vest, videćemo da je na komentarisanje vesti od 74 reči ukupno potrošeno 562 reči – osam puta više! Pri tome su, da ponovimo, gledaoci ostali uskraćeni za osnovnu informaciju – zbog čega to SPC odbacuje ovu verziju statuta i iz kojih sve to razloga crkva „umoljava (predstavnike vlasti – A. S.) da ovom očigledno protivustavnom aktu uskrate svoju saglasnost i potvrdu”.

Ne samo, međutim, da je pismo Sinoda profesionalno nekorektno predstavljeno javnosti. Odmah zatim neki mediji su poveli pravu kampanju protiv SPC zbog „mešanja u politiku”. Opet su potegnute stare optužbe za „klerikalizaciju društva” i stvaranje „pravoslavne džamahirije”. Reč je o veoma glasnim pristalicama koncepta „ideološkog rasizma”. Po tom konceptu, Crkva i vernici nemaju šta da traže u javnoj sferi. Tamo su dobrodošle samo ličnosti jedne ideologije, jednog pogleda na svet (onog „građanističkog”). Svaka NVO može da iznosi svoje stavove o svemu, pa i o Statutu Vojvodine. Svaki briselski službenik može do mile volje da nam drži lekcije u vezi sa statutom. Svaki treći sekretar neke ambasade to može da čini, arogantno i samouvereno, kako su već navikli. Jedino, međutim, legitimni predstavnici srpske crkve ne smeju o tome ništa da kažu. Oni moraju da ćute čak i u vezi sa pitanjima koja nisu ni stranačka niti politička, već državna i nacionalna. Oni ne smeju da govore čak ni najljubaznijim tonom, ne pretnjama i anatemama, već „umoljavajući” i „apelujući”. Jedino oni imaju da ćute i da nastave da se mole Gospodu da urazumi one na vlasti. Jedino oni...

Niko ovde ne misli da u Srbiji Crkva treba o svemu da se pita. To je jednako rđava krajnost kao i ona da Crkva ne sme da se pita ni o čemu. Ali između tih ekstrema nalazi se čitava lepeza odnosa u kojima ljudi iz politike i crkve razgovaraju i jedni drugima pomažu. Da tih razgovora ima više ne bi do ovoga pisma ni došlo. Ili bi predlog statuta bio umešnije sastavljen, tako da ne izaziva strahove i nedoumice. Ili bi strahovi i nedoumice bili izneseni u direktnim razgovorima, bez dramatičnih saopštenja i pisama.

Sada smo tu gde jesmo. Greške u vezi sa statutom moraju se ispraviti tako da nikome ne strada obraz, tako da se niko ne oseti poraženim. Nužan je kompromis. A za njega je osnovni preduslov tolerancija. Za početak, naučimo da tolerišemo Crkvu. Ona će još dugo biti tu, sa svim manama i vrlinama. Saslušajmo je, kada hoće nešto da nam kaže. Ali odgovornost za ovo društvo, ipak, prvenstveno snosi vlast. Vreme savetovanja se bliži kraju. Došlo je vreme odlučivanja. Kakva će biti konačna odluka o statutu, ne znamo. Ali, ko je sve za nju odgovoran, znamo. Pa da ih vidimo.

politički analitičar
[objavljeno: 12/02/2009]

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner