Kolumne Slobodana Antonića

Javnost i milion

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
četvrtak, 26. februar 2009.

I zaista, ne vidim šta bi u „slučaju Kovačević” bilo razumnije nego pokušati naći neki kompromis

Gotovo da nema komentatora koji nije pisao o slučaju „milion dolara za Miladina Kovačevića”. Na toj temi doista je lako zaraditi platu, ali i poene kod čitalaca. Možete naglasak staviti na socijalnu stranu slučaja i izračunavati koliko gladnih se može nahraniti za te pare. Možete podsetiti da su radikali ugostili Kovačevića u skupštini i da onda krenete da se beskrajno izrugujete srpskim „patriJotama” koji o našem trošku prebijaju slabije od sebe. Možete početi da lijete gorke suze nad udarenim Stajnhauerom i da dramatično prizivate nebesku pravdu zbog jadnog američkog mladića. (A kako se, beše, zove onaj naš momak što je nađen ugljenisan u američkoj ambasadi? Ma, nije važno, ionako je sam kriv). Možete se skandalizovati zbog stavljanja oznake „državna tajna” na odluku vlade i da onda pređete na slavljenje urednice jednog tabloida kao „heroine slobodnog novinarstva”. Šta god da od toga uradite, šta god da od toga napišete, nećete moći da pogrešite. Jer u ovoj zemlji svakom očajnički trebaju pare, svi mrze vladu, svako se žali na tuđe privilegije i svako misli da oznaka „državna tajna” nikoga ne obavezuje.

Ne želeći da kvarim opštu sreću, hteo bih ipak da ukažem na neke crte iz ovog slučaja za koje mislim da se nekako sistematski guraju u drugi plan. Prvo, nije jasno kako je drugačije vlada mogla da se izvuče iz nevolje zvane „Miladin Kovačević”. On je pobegao u Srbiju zahvaljujući našem konzularnom službeniku. Da preda Kovačevića nazad Amerikancima vlada nije mogla jer joj to izričito zabranjuje Krivični zakonik. Svi u državi mogu da krše zakone. Ali ako to krene da radi vlada, javno i pod pritiskom neke druge vlade, od takve države nema ništa. Kovačević je možda najveći srpski grešnik pred SAD. Ali, ako tog grešnika, iz bilo kog razloga, štiti srpski zakon, vlada je poslednja koja taj zakon sme da prekrši.

Sa druge strane, da ostavi stvari kakve jesu vlada, takođe, nije mogla. Hilari Klinton, koja se u „slučaju Kovačević” već pokazala kao glavni jastreb, postala je ministarka spoljnih poslova. Da li joj je trebalo ostaviti u ruci tako moćno oružje, kojim je uvek mogla da nas kinji? Ili joj ga je trebalo izbiti iz ruke predupređujući da „slučaj Kovačević” postane izvor novih antisrpskih kampanja?

I zaista, ne vidim šta bi u takvim okolnostima bilo razumnije nego pokušati naći neki kompromis. Kompromis kojim bi Srbija izbegla ponižavajuće kršenje sopstvenih zakona, a istovremeno neutralisala bar deo pritisaka i manipulacija nama nenaklonjene administracije. Ovih milion dolara trebalo je da bude upravo taj kompromis. Zaboravimo sad demagoška vajkanja tipa „jao, šta se sve može kupiti za taj novac”. Milion dolara za pojedinca jesu ogromne pare. Ali, za ozbiljnu državu to nije preterano veliki novac. Pogotovo ako pomoću njega može trajno da se reši bede kakav je „slučaj Kovačević”.

Druga je stvar koliko je čitava operacija vešto izvedena. Prethodne vlade su takve poslove završavale tako što su pronalazile „sponzore”. To je najčešće bio neki „prijateljski tajkun”, koji je obezbeđivao novac za spornu akciju (recimo, za „motivisanje” haških optuženika da se dobrovoljno predaju). Ova vlada to nije umela da uradi. Ona se naivno pouzdala u ministarski osećaj odgovornosti. Ali „osećaj odgovornosti” i „osećaj za državu” izgleda da su prilično nepoznati pojmovi za neke ministre. Novinaru se možda i ne može zameriti što za njega ništa nije državna tajna (mada američki novinari, tokom ratova i Iraku ili Avganistanu, tako nisu mislili). Ali ministar koji ne poštuje državnu tajnu zapravo prezire svoju zemlju, nečasno obavlja svoju profesiju i nelojalan je vladi u kojoj se nalazi.

Na kraju, nešto i o (ne)zrelosti naše javnosti (ili o manipulaciji javnim mnjenjem). Naši mediji danima su se žalili zbog ovih milion dolara. U toj buci niko nije primetio izjavu guvernera Jelašića da su strane banke iz Srbije, u dve nedelje decembra, spasavajući svoje uzdrmane centrale, izvukle 750 miliona dolara štednje naših građana. Niko nije primetio najavu premijera Cvetkovića da će, zbog neočekivanog januarskog deficita u budžetu, zatražiti pozajmicu od MMF-a od 2.520 miliona dolara. Toliko buke zbog ovih milion dolara. A što ćemo se zadužiti za još 2.520 miliona i što je neko uništio domaći bankarski sektor, pa su strane banke iznele 750 miliona naše štednje, e to nije bitno. Na tome se ne mogu dobiti laki poeni, tu se ne može bezbedno moralisati, tu bi se neke moćne interesne grupe možda mogle i naljutiti... Zato, bolje da to ne diramo.

Osnovna osobina inteligentnog čoveka jeste da ume da razlikuje bitno od nebitnog. Isto važi i za inteligentnu javnost. Šta mislite, koliko je naša javnost, u slučaju Kovačević, pokazala da ima tu osobinu?

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner