Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Izbori, da ili ne - igra nepotvrđenog ega
Kolumne Slobodana Antonića

Izbori, da ili ne - igra nepotvrđenog ega

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 28. avgust 2015.

Vučićeva pretnja da će da raspiše vanredne parlamentarne izbore verovatno da je nešto najapsurdnije što se u ovom veku desilo u političkom životu Srbije. Najpre, ni vanredni skupštinski izbori 2014. godine nisu bili potrebni. Oni su upriličeni samo zato da bi Vučić i formalno zaseo u premijersku fotelju – iako je i kao "prvi potpredsednik vlade" već faktički upravljao zemljom. Tek izbori 2015. ili 2016. godine potpuno bi bili besmisleni.

Da li je vlada u krizi? Nije. Da li se parlamentarna većina osula? Nije. Da li je neko važno i globalno političko pitanje na dnevnom redu pa o njemu treba i narod da se izjasni? Nije. Da li je opozicija toliko ojačala da preko svojih medija nedeljama drma temelje vlade? Ne, naravno! Da li Vučiću ne pružaju podršku neki od stranih centara moći – Vašington, Berlin ili Brisel, oko kojih on neprekidno obleće “kao ker oko kasapnice”? Nikako!

Čemu onda Vučićeva galama o mogućim izborima? On, jednostavno, nije u stanju ništa istinski da uradi.  On nije u stanju ni u čemu da nađe potvrdu svoje uspešnosti, svoje stvarne moći. I njemu se sada čini da jedino trijumf nad slabom i izdeljenom opozicijom može da mu uzdigne pali politički ego.

Budimo racionalni. Hajde da analitički i razumno sagledamo stvari. Ima li išta od široko najavljivanih Vučićevih projekata koji bi dali rezultate? Šta je sa tvornicom mikroprocesora vrednom "četiri milijarde evra"? Gde je Mercedesova fabrika autobusa? Ili gde je bar domaća franšiza koja štancuje vozila sa trokrakom zvezdom? A fabrika raketa "Alas"? A fabrika auto-delova u Obrenovcu? A Boingova fabrika? A Beograd na vodi?

Zašto od one fabulozne tri milijarde investitcije za Beograd na vodi ne ostade ništa do nekih bednih 20.000 dolara, koliko je ovih dana ušlo u državnu kasu?

S druge strane, šta se racionalno može reći, kakvu korist ima Srbija od Blerovih savetovanja? A od Stros-Kanovih?

I ko je gospodinu premijeru uopšte savetovao da u Srbiji izgradi prihvatni centar za 400.000 izbeglica sa Bliskog istoka? I to u zemlji koja godišnje gubi 40.000 Srba zbog iseljavanja i manjka dece?

Šta je bilo sa aflatoksinom, šta s firmama Vučićevog brata, šta s padom helikoptera, šta s ponižavanjem žandarmerije što je htela da legitimiše člana Vučićeve familije?

Konačno, kakav je rezultat smanjenja plata i penzija u Srbiji?

I kakav je, uopšte, rezultat razmeštanja naprednjačke horde štetočina po svim institucijama ove zemlje – od osnovnih škola i domova zdravlja do ministarstva energetike i obrazovanja?

Jer, pazite, i "žuti" su zapošljavali svoju partijsku pešadiju. Ali, ova provala nekompetentnosti u ustanove sistema, ova i ovolika provala, verovatno nije zabeležena od kako su Vandali demolirali Rimsko carstvo, ili od kako su fanatizovani Arapi spalili Aleksandrijsku biblioteku.

Dakle, sve je jasno.

Jedan čovek vedri i oblači političkim životom Srbije. I sada taj čovek, mažen i pažen od stranaca, mažen i pažen od njihovih medija, naravno i od vladinih medija, pa od tajkunskih medija, zatim od lokalnih stranačkih (SNS) medija, pa od beogradske kulturnjačke drugosrbijanske inteligencije, pa od E-novina, pa od Basare, pa čak od one čestite starice koja mu je na pitanje "kako živite", zbunjeno odgovorila "nikad bolje", pa od novinara koji zaborave broj svojih cipela kada se nađu licem u lice s premijerom, ne umevši ništa suvislo da priupitaju, te od lidera malih  (van)parlamentarnih stranaka koji izgaraju od želje da ih Vučić uzme za "koalicine partnere" – taj, dakle, čovek u ozračju svoje apsulotne samovolje, u auri svoje samovlasti, svoje vlasti kao samozabave, hoće izbore.

Taj čovek, dakle, iz ličnih razloga, iz razloga nedovoljno potvrđene sujete, iz razloga nedovoljno afirmisanog ega, on hoće da se igra političke utakmice. On hoće da trči trku za koju veruje da se njen pobednik zna i da trijumf može pripasti samo njemu – tom evroatlatntskom štreberu i tom princepsu kolonijalne ekonomije i politike na Balkanu!

Ipak, Srbija je začudna zemlja. Jedan je tako mislio da će da trijumfuje kao "faktor mira i stabilnosti", na izborima 17. novembra 1996. godine. Rezultat je bio da je izgubio sve veće gradove, te da je onda slušao kako mu sto dana zveče šerpe i tiganji po ulicama Bogradu, Nišu i Kragujevcu. Drugi je mislio da je svojim mega-sega marketingom opčinio većinu Srba. Zato je 2012. godine požurio s predsedničkim izborima. Ubrzo se probudio kao najveći politički gubitnik u srpskom 21. veku!

Srbija je velika tajna. Bahati, egoisti, narcisi će se zaleteti. Učiniće hibris. Prekoračiće granicu. Prevršiće meru. I neće uspeti! Verujmo u Srbiju, verujmo u nas. I nikakva samovolja naših lokalnih kolonijalnih tirana neće nas moći zbuniti u pogledu onoga što je za našu otadžbinu dobro. I što se za nju mora učiniti.

(Svedok)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner