Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > „Gej prava“ kao imperijalna batina
Kolumne Slobodana Antonića

„Gej prava“ kao imperijalna batina

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
nedelja, 06. oktobar 2013.

Pre dve godine, u tekstu „`Gej prava` kao sredstvo spoljnog pritiska“(Geopolitika, septembar 2011), opisao sam način na koji američka administracija koristi tzv. gej prava kao instrument disciplinovanja Srbije, ali i nekih drugih manjih zemalja Evrope, Azije i Afrike.

U međuvremenu, „gej prava“ su postala glavna batina u propagandnom napadu SAD na Rusiju. Da bi kaznio Moskvu zbog davanja azila Snoudenu, Vašington je pokrenuo kampanju o „ugroženosti LGBT sportista“ na Olimpijadi u Sočiju (2014). Navodno, ruski zakon o zabrani homoseksualne propagande među decom – koji zapadni mediji uporno zovu „antigej zakonom“ – može dovesti do hapšenja i „diskriminacije“ sportista LGBT orijentacije.

Ruski zvaničnici su ove tvrdnje odlučno odbili. Tako je, 2. avgusta, predsednik Odbora ruske Dume za fizičku kulturu, sport i omladinu Igor Anaskih, izjavio da Zakon kojim se u Rusiji zabranjuje homoseksualna propaganda među decom neće biti primenjivan na goste, niti na učesnike letnjih Olimpijskih igara u Sočiju.

Međutim, to nije zaustavilo propagandnu lavinu. Tako je, 9. avgusta, upriličen protest „LGBT aktivista“ ispred rezidencije ruskog ambasadora u UN, na kojem je zahtevano da se „ukinu ruski antigej zakoni“ koji, navodno, dovode do „ubijanja i hapšenja gej osoba u Rusiji“ samo zato što su homoseksualci. Istog dana je predsednik SAD Barak Obama izjavio: „Niko nije više od mene uvređen novim zakonom Rusije koji je namenjen obračunu s aktivistima za prava homoseksualaca i lezbijki. Jedva čekam da neki od američkih gej sportista donesu zlatnu, srebrnu ili bronzanu medalju iz Sočija!“.

A prethodno je američki predsednik, gostujući 7. avgusta na TV, povezao otkazivanje svoje posete Moskvi ne samo sa davanjem azila Snoudenu, već i sa navodnim represivnim merama protiv homoseksualaca. „Nemam strpljenja za zemlje koje pokušavaju da tretiraju gejeve ili transseksualce na način da budu zaplašeni ili povređeni", rekao je Obama, u okviru svoje kritike Rusije.

Licemernost ovakve spoljnopolitičke propagande SAD može se lako uočiti čim se setimo slučaja najvažnijeg američkog saveznika na Bliskom istoku, Saudijske Arabije. Tamo, naravno, ne postoji poseban zakon o zabrani homoseksualne propagande među decom, ali samo zato što su na snazi zakonska pravila o kažnjavanju homoseksualnih odnosa smrću ili doživotnim zatvorom. Otuda kategorija kao što su „LGBT aktivisti“ u Saudijskoj Arabiji uopšte ne postoji, pa oni i ne mogu da se zamisle kako vrše homoseksualnu propagandu među decom. Međutim, Vašington ima najsrdačnije odnose sa Rijadom, a Obama ima vrlo mnogo „strpljenja“ za ovu zemlju – bez obzira što se u njoj svake godine oko stotinu homoseksualaca kazni dugotrajnom zatvorskom kaznom, samo zbog svog seksualnog opredeljenja.

Takođe, među deset zemalja koje primaju najveću finansijsku i vojnu pomoć od SAD, u čak osam njih – u Avganistanu, Iraku, Egiptu, Pakistanu, Sudanu, Palestini, Etiopiji i Keniji – homoseksualni odnosi su zabranjeni, i kažnjavaju se zatvorom ili čak, kao u Sudanu, smrću. Ali i za ove zemlje Obama pokazuje sasvim dovoljno „strpljenja“, dok je, nekako, samo Rusija direktna meta napada američke progande.

* * *

Ako u širem kontekstu sagledavamo ovaj slučaj, videćemo da je Rusija, zapravo, stalna meta strateških propagandnih napada SAD i njenih EU saveznika ne samo zato što je, kao moćni kontinentalni politički entitet, suparnik atlantske Imperije, već upravo zbog toga što svojim drugačijim sistemom vrednosti preti da se konstituiše kao prava, civilizacijska kontra-Imperija. Iako mulitkulturna ideološka matrica propisuje tolerantnost prema „drugome i drugačijem“, Rusija je u središtu sasređene propagandne paljbe Vašingterne baš zato što je, kao tradicionalna zemlja evropske kulture, u vrednosnom smislu „isuviše“ drugačija. Rusija se, naime, u kulturno-identitetskom, pa i u političkom pogledu, danas može prepoznati kao hrišćansko društvo, dakle, kao društvo koje „supstancijalno“ stoji naspram, već u velikoj meri, dehristijanizovanih društava SAD i EU.

Taj hrišćanski identitet ruskog društva, koji danas ruska elita potpuno otvoreno ističe, podrazumeva jedan dubinski drugačiji sistem vrednosti od onog koji dominira u atlantskoj, neoliberalnoj (globalno-kapitalističkoj) Imperiji. Osnovni cilj elita koje dominiraju u atlantskoj Imperiji je, naime, da se ljudski odnosi merkantilizuju, to jest pretvore u tržišne, a da se ljudi i stvari komodifikuju, to jest pretvore u robu. Da bi sve bilo na prodaju, ljudi treba da prihvate materijalizam, hedonizam i egoizam kao „sveto trojstvo“ modernog „mamonitskog“ društva (SAD i EU).

I baš u okviru takvog sistema dva „pokreta za ljudska prava“ odlično raskrivaju unutrašnju strukturu moći, ideologije i reprodukcijske ekspanzije atlantske Imperije. Jedan je feminizam, a drugi „pokret za gej prava“.

Feminizam je omiljena ideologija pripadnica (ili kandidatkinja za pripadnice) transnacionalne (pod)elite. Suština feminističke (a zapravo kriptokapitalističke) ideologije je težnja ka komodifikaciji svih žena na planeti, kako bi radna snaga maksimalno pojeftinila, ali i kako bi se od svih ljudi napravili jednako konzumentsko inficirani potrošači. Slobodno se može reći da je danas feminizam trojanski konj neoliberalnog kapitalizma i njegove Imperije za prodor u nedovoljno merkantilizovana, tradicionalistička društva Istočne Evrope, Azije, ili Afrike.

Drugi pak društveno sličan pokret je onaj za „gej prava“. Osnovni elementi tog pokreta zapravo se podudaraju sa glavnim težnjama imperijalnog kapitalizma. Najpre, to je prebacivanje naglaska u formiranju glavnog kolektivnog identiteta sa socijalnog (klasnog, radno-interesnog) na individualno-potrošački („stil života“), a u okviru toga i na „seksualni identitet“. Što se potrebe ljudi za slobodom manje mogu zadovoljiti u oblasti rada ili politike, to će se u javnoj (kulturnoj) sferi sve više propagirati „sloboda“ u obrascima potrošnje ili „stila života“ – uključiv i „seksualne slobode“ koje podrazumevaju „slobodno izražavanje LGBT identiteta“. U vezi s tim je i nastojanje da se klasni (ekonomsko-interesni) konflikt supstituiše javnim (moralnim) konfliktom oko „gej prava“ – od konflikta oko uvođenja „gej brakova“, do konflikta oko „LGBT inkluzije“ u školske programe. I treće, osnovna vrednosna matrica „gej pokreta“ sasvim lepo se uklapa u ideološke okvire vladajuće globalne kapitalističke klase, okvira koji čini idolatrija seksualnosti (posebno u reklamama), primat potrošačkog egoizma (narcizma), dominacija trenutnih i parcijalnih nagnuća (pogotovo u potrošnji) nad opštim i dugoročnim posledicama itd. Otuda ideologija „LGBT prava“, zajedno sa feminističkom agendom, izuzetno olakšava neoliberalni projekat kolonizacije i preoblikovanja temeljnih društvenih ustanova – od braka i porodice, do škole i socijalizacije.

* * *

Ono što se sa Srbijom dešavalo, baš po pitanju „LGBT prava“, poslednjih godina, i za Rusiju može biti dobar vodič u razumevanju načina funkcionisanja i značaja „imperijalne LGBT agende“. Gej parada u samom središtu srpske prestonice nametnuta je kao glavna tačka političkog dnevnog reda 2009. godine. Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, objavio je da „Srbija na putu ka punopravnom članstvu u EU, mora položiti veliki ispit demokratije, kroz stvaranje svih neophodnih uslova da jedan takav događaj (misli se na gej paradu – S. A) prođe bez provokacija i incidenata". Bezbednosna procena policije bila je, međutim, da se u uskim ulicama središta grada ne može dovoljno dobro obezbediti povorka, pa je organizatorima Prajda predloženo da svoju manifestaciju održe na Novom Beogradu. Organizatori su to odbili i tako je gej parada otkazana.

Zbog toga je Srbija osuđena u Izveštaju Evropske komisije (vlade EU) o napredovanju balkanskih zemalja (uključiv i Tursku) u procesu evrointegracija – dok takva tema uopšte nije pominjana kada je bilo reči o Albaniji, „Kosovu“ ili Turskoj. Pod pritiskom Brisela i Vašingtona, zato, vlasti u Srbiji su dozvolile Prajd 2010. u središtu Beograda. Skup je lično otvorio šef delegacije EU za Srbiju Vensan Dežer, a u povorci se našla i ambasadorka SAD u Beogradu Meri Vorlik. Ova manifestacija dovela je do velikih nereda, u kojima su povređena 132 policajca i 25 građana.

I pored takvog traumatičnog iskustva, Vašington i Brisel su i narednih godina nastavili sa pritiscima da se Prajd održi u samom centru grada. Američka ambasadorka Meri Vorlik je, simbolički, za Vidovdan 2011, objavila autorski tekst u „Blicu“ u kome je zahtevala da se i u 2011. godini u Beogradu upriliči „Prajd“. A Ivica Dačić, ministar policije, je javno rekao: „Tačno je da je bilo poziva i pritisaka iz Brisela da se po svaku cenu održi 'Parada ponosa'. Verujte da sam u prvi mah pomislio da me zovu zbog Kosova, kad oni zovu zbog Parade“.

Zahtev Brisela i Vašingtona da se po svaku cenu održi „Prajd“ 2011, a onda i 2012, zapravo je značio insistiranje na fizičkom sukobu policije i demonstranata, odnosno na novim uličnim neredima. Sindikat srpske policije se tome odlučno suprotstavio, objavivši saopštenje u kome se zapitao: „Kome je u interesu da se na ulicama ponove scene od pre dve godine kada je u scenama haosa na beogradskim ulicama povređeno više od 130 policajaca? (...) Koliko razbijenih glava, unesrećenih očeva, zabrinutih supruga i uplakane dece vredi pozitivan mig nekoga iz EU?“. Stoga je ministar policije, pozivajući se na bezbednosne razloge, zabranio održavanje Prajda 2011. i 2012. godine.

Svima razumnima u Srbiji je danas očigledno da insistiranje diplomata SAD i EU na održavanju gej parade u Beogradu služi samo kao sredstvo dodatnog slabljenja i destabilizacije srpskih vlasti, naročito tokom pregovora o Kosovu. „Ovde se, naravno, uopšte ne radi o gej-paradi, niti se ikada radilo“, komentarisao je politički smisao „Prajda“ Đorđe Vukadinović. „Ako je ikada i bilo neke sumnje, danas se više nego jasno vidi da je gej parada ovde samo instrument, to jest, samo zgodno i najnovije sredstvo pritiska, odnosno simboličnog i stvarnog ponižavanja Srbije. Gej-parada je batina i instrument. Da budem još jasniji i otvoreniji. Ova šetnja je neka vrsta okupatorskog defilea“, odnosno „imperijalne kolone sa zapadnim ambasadorima, predstavnicima i izvestiocima“.

Čak i medijski najprisutniji deo LGBT aktivista u Srbiji sebe vidi kao nekoga ko srpskom društvu zapravo spolja nameće novi, drugačiji („moderniji“) sistem vrednosti. Oni sebe vide kao nekoga ko Paradom „zauzima čitav grad, jer to nama pripada“ (Boban Stojanović); ko objavljuje da „sve crkve treba srušiti" (Predrag Azdejković); ko u okviru „Nedelje ponosa“ organizuje provokativnu izložbu fotografija (Ecce Homo) na kojima se Hristos prikazuje u štiklama, apostoli kao transvestiti, a sv. Jovan Krstitelj kao gej koji „krsti“ Hrista – drugog geja (zato je ovu izložbu moralo da čuva 2.000 policajaca); ko pored sebe, na konferenciji za štampu o položaju LGBT osoba u Srbiji, stavlja američku ambasadorku i šefa kancelarije EU za Srbiju; kome je „gej ikona Srbije“ estradna pevačica (Jelena Karleuša) koja kaže: „Moramo da naučimo da smo mali i nebitni divljaci na tlu Balkana, koje će milom ili silom pripitomiti Amerika i Evropa. E tek onda ćemo, umorni od svih ovih životnih lekcija, shvatiti da moramo da budemo tolerantni i prema našim sugrađanima koji su rođeni kao LGBT“.

Većini posmatrača u Srbiji je jasno da se iza spornih zahteva za kolektivnim (ili specijalnim) pravima pripadnika „pseudoetničke“ LGBT zajednice krije, zapravo, uspostavljanje konačnog, simboličkog i stvarnog, starateljstva transnacionalnog političkog establišmenta („Imperije“) i nad srpskim društvom. Ako ove, 2013. godine, nakon „Briselske kapitulacije“ na pitanju Kosova, bude organizovan „Prajd“ u Beogradu, to će, biti konačni, simbolički pokazatelj da je takvo starateljstvo i uspostavljeno.

* * *

Kao i u slučaju agresije SAD i EU 1999. na Srbiju, i atlantistička agenda „gej prava“ sprovedena u Srbiji 2009-2013. može da posluži kao dobra pouka Rusiji. Ali sa druge strane, i ono što Rusija radi u oblikovanju svog hrišćanskog identiteta, kao i u zaštiti svoje tradicionalne kulture – uključiv i nedavni zakon protiv gej propagande među decom – može da posluži kao dobar model otpora, ne samo za Srbiju, već i za ostale evropske zemlje. Zato je ono što Rusija radi braneći se od „imperijalne batine gej prava“ vrlo važno. Zato ovo i jeste jedna od značajnijih, simboličkih bitaka ne samo za globalnu svetsku politku, već i za čitavu savremenu civilizaciju. 

(Geopolitika, 1. septembar 2013)

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner