Kolumne Slobodana Antonića

Eh, te devedesete...

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 15. april 2009.

Pred prošlogodišnje izbore koalicija "Za evropsku Srbiju" davala je sve od sebe kako bi nas ubedila da se bez njihove, evroreformske vlade ova zemlja nužno vraća u devedesete. Kada danas, godinu dana docnije, posmatramo stvari vidimo kako se možda upravo te "strašne devedesete" ubrzano obnavljaju.

Najpre, našli smo se u sličnoj ekonomskoj recesiji kao i onda. Proizvodnja i zarade brzo padaju, nezaposlenost raste, budžet je nerealan i ne može se napuniti, plate budžetskih korisnika počinju da kasne, a što je najgore, pametniji ekonomisti kažu da nevolje tek dolaze. Mi smo, po zamahu krize, izgleda sada negde tek u 1992. godini, tako da je 1993. ono što nam zapravo predstoji. Već se razrađuju scenariji sloma: Miškovićevo carstvo se ruši zbog prezaduženosti, naše/strane banke uplašeno prebacuju kapital napolje, ulagači jurišaju da podignu svoje ušteđevine, argentinski scenario se ponavlja... Kako god, 2009. će se u Srbiji završiti daleko gore nego što je počela. Koliko gore – mi u ovom trenutku čak nemamo ni predstavu. Baš kao što ni u aprilu 1992. nismo mogli ni da pretpostavimo šta nas sve čeka u decembru 1992. A o decembru 1993. i da ne pričamo!

I sada, kao i onda, ekonomska kriza uglavnom dolazi od spoljnih uzroka. Onda su to bili rat i sankcije, danas je to svetska recesija. Ali, dobar deo ekonomske krize proizvodi i domaća elita, kojoj spoljni uzroci služe samo kao zgodno opravdanje za nespobnost i pljačku. Sankcije su bile i 1993. i 1994, ali je 1993. bila vreme bezobzirnog inflatornog "šišanja" građana, dok je 1994. Avramović pokazao kako se, i pod sankcijama, može imati relativno stabilna monetarno-budžetska situacija. Isto tako, u ovoj sadašnjoj krizi, jeste da je pad spoljašnje tražnje doveo do glavnog zastoja u našoj privredi. Ali, ona je već bila ruinirana višegodišnjim jeftinimm uvozom, predajom celokupnog bankarskog sektora strancima, pljačkaškom privatizacijom i troškovima korupcije koji su znali iznositi i do 20 odsto po sklopljenom poslu. Naša politička elita je, prema računici Mlađana Kovačevića, od 2000. godine na ovamo, proćerdala 62 milijarde evra (21 milijarde dolara novog ino-duga, 26 milijardi od doznaka naših radnika iz inostranstva i oko 15 milijardi dolara od privatizacije), a da privreda danas nije u mnogo boljem stanju nego što je bila 2000. Štaviše, naša je industrijska proizvodnja još uvek niža nego 1998. godine! Pare su završile u džepovima domaćih tajkuna i stranih bankara i proizvođača, uz korupcionu proviziju koja se za pojedine "evroreformske" političare merila iznosima od nekoliko miliona evra na godišnjem nivou! Ono što su, devedesetih, sa našu "patriotsku" političko-špekulantsku elitu bili rat i sankcije, to su, očigledno, ovih godina, za našu "evroreformsku" političko-špekulantsku elitu bili privatizacija i "tranzicija". Što je najgore, duboka kriza, koja nas zapljuskuje, omogućiće da se, pod izgovorom svetske recesije i potrebe "opšteg žrtvovanja", ta pljačka i eksproprijacija zajedničke nam imovine možda čak i ubrza i dovede do svog logičnog kraja – društva bogate i bezobzirne transnacionalne elite i siromašne, ali medijski i ideološki dobro uspavane i bezvoljne mase.

Time dolazimo i do treće sličnosti između Srbije devedesetih i ove danas – do gotovo potpunog medijskog monopola. Naravno, kao što su i onda postojali mediji u kojima se mogla čuti drugačija interpretacija događaja od zvaniče, tako i danas ne pišu sve novine u Srbiji isto. Ipak, sve televizije sa nacionalnom frekvencom javljaju isto, a i gotovo sve regionalne i lokalne televizije variraju uobičajene evroreformske mantre. Čak i u medijima namenjenim obrazovanijem sloju, nakon najnovije "medijske reforme" i privatizacije, sve manje ste u prilici da pročitate nešto što odudara od uobičajene "EU nema alternativu"-gnjavaže. Značaj kontrolisanih medija je ne samo u tome što prikrivaju greške vlasti, već još više u tome što zatomljuju svaku pozitivnu alternativu. Kontrolisani mediji ne samo da umanjuju nesposobnost vladajuće političke, ekonomske i kulturne elite. Oni ostavljaju medijski "nevidljivim" talentovane i obrazovane aktere iz pod-elite (ili kontra-elite) društva. Pošto nema pozitivne alternative, građanstvo se miri sa nužnošću da, premda je nezadovoljno, i dalje srpljivo podnosi vladajuću ekipu ("kakvi su, da su, nema boljih, zar ne?").

To je, istovremeno, i četvrta sličnost sa devedesetim – slabost i podeljenost opozicije. Opozicija – ne samo stranačka, već i ekonomska, kulturna, ili socijalna (sindikalna), jeste slaba zato što građani ne veruju u njenu kompetentnost. A građani ne veruju u njenu kompetentnost jer se ozbiljnim i kompetentnim predstavnicima drugačijeg pogleda na svet ne dozvoljava da se pojave pred većom publikom i u vezi relevantnih tema pokažu šta znaju. Što se pak podeljenosti opozicije tiče, ona dolazi ne samo od taštine naših vođa, već i zbog organizovanog razbijanja velikih stranaka koje preduzimaju obaveštajne i druge strukture. Razlika je samo u domicilnosti tih struktura (domaće ili strane) Ali, njihov podzemni rad je jednako važan za stabilnost vlasti i nestabilnost opozicije danas, kao što je to bio i devedesetih. Naravno, to ne znači da je bilo koje krilo sada podeljene najveće suverenističke stranke, SRS, "izdajničko". To samo znači da su veštom igrom stranaca već postojeća unutrašnja trvenja u toj partiji pojačavana dotle dok nisu dovela do naprsnuća i nepomirljivog raspada. A takav raspad onemogućava svaku buduću saradnju. Tako, kao i devedesetih, na jednoj strani, imamo dominantnu vladajuću stranku (DS), čija popularnost, i pored krize, ostaje stabilna, a na drugoj strani posvađanu opoziciju čiji se delovi takmiče da ih vladajuća stranka uzme za partnere u nekoj budućoj vladi.

Pošto smo devedeste već iskusili, imamo barem predstavu o tome kako se izlazi iz ovog začaranog kruga. Jedan element za promenu svakako da je duža, duboka kriza. Ona podstiče ljude da se više ne zadovoljavaju uobičajenim medijskim matricama objašnjenja, već ih tera da tragaju za alternativnim rešenjima. Ta potraga publike za novim odgovorima jača nezavisne medije, gde takve odgovore publika jedino i može naći, kao što i u njima dolazi do postepene kristalizacije pozitivne alternative. Kada, međutim, laž vladajuće ideologije dođe u toj meri u raskorak sa istinom okružujuće stvarnosti, vladajuća elita biva sve više ismevana i kuđena, čak i od svoje bliže okoline, te stoga gubi samopouzdanje. Tako na nekim od izbora opozicija ipak uspeva da osvoji više glasova nego što vlast može da ukrade (bukvalno, ili medijski). Tada se događa preokret i kontra-elita postaje vladajuća.

Ako se trenutno nalazimo, po strukturi krize, u 1992. godini, onda nam do takvog prekreta preostaje, nažalost, još možda i više godina trpljenja i nerviranja. Ipak, ono što je makar malo utešno jeste da će iskusnija javnost ovoga puta verovatno pažljivije motriti na ljude koji preuzimaju vlast, ne padajući u euforiju bezrezerevne podrške. Ili možda neko stvarno misli da Srbi iz istorije nisu ništa naučili, i da će zato ostati večiti zarobljenici Hegelove "rđave beskonačnosti" i mračnih sila koje u takvoj "beskonačnosti" vladaju?

 
 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner