Početna strana > Rubrike > Kolumne Slobodana Antonića > Dobar je ovaj narod. Zar ne možete bar malo da ga poštujete?
Kolumne Slobodana Antonića

Dobar je ovaj narod. Zar ne možete bar malo da ga poštujete?

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
petak, 27. mart 2020.

U opsadnom stanju, u kom trenutno živimo, svašta se piše. I treba tako. Jer, sloboda govora korisna je i u vanrednim okolnostima. Možemo da čujemo argumente i za ona mišljenja koja ne delimo. Ako su ti argumenti jaki, mišljenje ćemo da promenimo. A ako su, pak, slabi, naše mišljenje samo će biti učvršćeno.

Pročitao sam, recimo, tekst Teofila Pančića protiv uvođenja vanrednih mera. Njegovi argumenti, koje nikako ne potcenjujem, nisu, međutim, promenili moje uverenje da su izvesne vanredne mere bile neophodne. (Da li baš te i u toj meri, drugo je pitanje).

Takođe, pročitao sam i tekst Andreja Ivanjija protiv zabrane kretanja starijih od 65 godina. I njegovi argumenti, koji, takođe, ne mislim da su za potcenjivanje, nisu mi bili dovoljno ubedljivi da se predomislim u vezi potrebe takve ili slične mere.

Neću da kažem da sam u ovoj stvari do kraja u pravu. Dopuštam da ću možda, zavisno od daljeg razvoja prilika, da promenim mišljenje o vanrednom stanju. Ali, svakako da je za sve nas važno da održavamo slobodu mišljenja. Jer, samo tako, kao društvo, možemo da donosimo racionalne odluke.

Međutim, tekst Biljane Srbljanović, objavljen u Blicu, u kome ona širi otrovnu mržnju prema penzionerima prilično me je uznemirio. U njemu gotovo da nema argumenata. Samo gola lična impresija: „ja da vam kažem“.

Zbog toga sam uhvatio sebe kako se pitam: nisu li takvi članci, zapravo, zloupotreba slobode kroz tipični govor mržnje?

Srbljanovićeva, najpre, celo srpsko društvo predstavlja kao agregat egoista. Tom društvu ona, kao kakva etička heroina, drži moralne lekcije: „Nemamo mi tu čudnu osobinu da stavljamo društvo ispred sebe samih, nesolidarni smo ljudi, `moj život vredi više od tvog` je model, takvi smo, da se ne lažemo i to smo pokazali mnogo puta“. „Ovo društvo je“, kaže dalje Srbljanovićeva, „duboko nesolidarno i nedisciplinovano“, ono je „bolesno iznutra“, pa „virus koji dolazi može samo da ga dokrajči“.

Ne znam na osnovu kojih je to istraživačkih nalaza profesorka Srbljanović došla do tako crne slike srpskog društva (i nas kao naroda). Naprotiv, sociolozi, na osnovu ponovljenih istraživanja, nalaze da je za Srbiju i dalje karakteristična „vrednosna disonanca“ između raširenih kolektivističko-solidarističkih osećaja stanovništva  i egoističko-darvinističkih normi zvaničnog kapitalističkog sistema.

Srbljanovićeva je, međutim, do slike o građanima Srbije (da ne kažem o Srbima) kao o samoživim divljcima došla, ne znam kojim drugim putem, nego tako što je posmatrala sebe i svoje socijalno okruženje. Ona kaže: „Setite se baba koje smo mrzeli,  što su (za vreme bombardovanja 1999. – S. A) trčale da od podneva zauzmu prenoćište po skloništima zgrada, ne mareći što za komšiju s detetom nema mesta, pa ni da ponude da se smenjuju ili dele. E to se sad vraća, kad, kao nesolidarno društvo kažemo – nije tako strašno, od virusa umiru samo stari, a ja nisam star. Svaki penzioner koji je oteo mesto svakom mladom roditelju pre 20 godina u skloništu, osudio je generacije staraca na nemilost društva i to vidimo sad“.

Dakle, Biljana i njeno društvo mrzeli su penzionere jer su njima, mladima i važnima, otimali mesta u skloništu (?). A Biljana i njeno društvo, pak danas, izgleda da smatraju da penzioneri, kako god da ih kosi korona, samo dobijaju ono što su zaslužili. To je tek malo zakasnela insant karma i kosmička pravda…

Moja su, međutim, iskustva s tim „babama-otimačicama mesta u sklonštu“ drugačija. Mesec dana pred bombardovanje, rodio mi se najstariji sin. Kada se sećam tog perioda, nemam nijedan negativan doživljaj. Naprotiv, upravo su najstarije komšije, poput čika Vase Pantelića (1922-2008) ili Milutina Čolića (1919-2009) – i da ih ne nabrajam – pokazivale najviše ljubaznosti i predusretljivosti kad god bi videli porodicu s bebom.

Iz Srbljanovićkinih redova, zapravo, izbija kombinacija mržnje i prezira prema penzionerima. To je karakteristično za naše krugodvojkaške selebritije. No, to je  primetno i za sve kandidate (aspirante) koji hoće da se učlane u elitu. Taj bezrazložni resantiman počiva na snobovsko-skorojevićkoj socijalnoj distanci prema sugrađanima koji su višestruko deprivilegovani: 1. zbog starosti (i bolesti); 2. zbog siromaštva; i 3. zbog isključenosti iz poželjnog načina života (poput mast hev odlaska na advent u Zagreb).

Penzioneri su, zapravo, najsiromašniji a najkrupniji segment srpskog društva. Zato je prezir prema njima najčešće i izraz klasnog prezira pripadnika jednog tankog, privilegovanog sloja u Srbiji prema svima koji su ispod njih.

Da podsetim, penzionera u Srbiji ima čak 1,7 miliona (decembar 2019). Pri tome njih 28% prima mesečno manje od tzv. minimalne penzije (iznosi 15.000 dinara). A čak 60% njih prima manje od prosečne penzije (iznosi 26.644 dinara).

Mogu li Srbljanovićeva i njeno društvo da zamisle život s 15.000 mesečno? Naravno da ne mogu čak ni sa 26.000. Zato su i razvili mit o srpskim penzionerima.

Po tom mitu, naši umirovljenici su, eto, „sami krivi“ za sve što ih je snašlo. „Glasali su za Slobu“ i „bacali cveće na tenkove“. Zato sada, zapravo, samo „kusaju to što su udrobili“.

Isti mit kaže da su „mi-urbani“, nasuprot penzosa, oduvek bili superiornih stavova i ponašanja. Glasali su „ispravno“ i borili se protiv „srpskog nacionalizma“. Stoga sada, zahvaljujući „svom talentu i trudu“, opravdano pripadaju „progresivnom srednjem sloju“.

Poenta je da bi svi oni – tj. cela Ćirjakovićeva suši elita  – živeli još mnogo bolje samo da nema srpskih penzosa i drugih zaostalih Srba, zapravo gubitnika tranzicije, koji ljute naše evroatlantske prijatelje (u vezi Kosova i Rusije), pošto i dalje glasaju za „nacionalističke stranke“. A sve srpske partije su, zapravo, nacionalističke – osim možda LDP i GDF.

Ovaj mit o penzionerima sastavni je deo mita o meritokratiji. Taj mit svesrdno neguje naša kompradorska buržoazija i (auto)kolonijalna inteligencija. To je mit koji, kako tačno uočava V. Tabašević, gospodari Srbijom.  Ne vlada nama „kosovski mit“, već „mit o meritokratiji“.

Po tom mitu, ne dobija se deo sistemske rente kao nagrada za predaju strateških resursa i radne snage kolonijal-kapitalistima – što radi naša kompradorska buržoazija; i ne dobija se deo sistemske rente kao nagrada za ideološko opravdavanje poretka kolonijalne eksploatacije i dominacije – po čemu se ističe naša (auto)kolonijalna inteligencija.

Ne, po mitu o meritokratskim zaslugama, cela naša selebriti inteligencija, kao i opslužujuća građanština, svoj privilegovani materijalni i društveni položaj duguju isključivo „svom talentu, trudu i verovanju u evropski sistem vrednosti“. Hau jes nou

Nekada se doista začudim koliko daleko ide ideologija te, zapravo, klasne podele na „nas, izuzetne“, „koji smo elita ovog društva“, i na ostale članove „primitivne Srbije“. Recimo, Vesna Pešić kaže da je „u evropskoj civilizaciji, Srbija primitivno društvo, takva joj je i država“, a i „narod je polupismen u najvećem delu“. „Srbi su u većini rasisti, zato ovde niko i neće da ostane“, primećuje još ona. S druge pak strane, Pešićeva kaže: „A šta imaju Srbi pristojno sem tog kruga dvojke? Samo iskompleksirani  Srbi pričaju zavidljivo o `krugu dvojke`, u taj krug ne mogu da uđu makar živeli na Terazijama. To (krug dvojke – S A) nije deo grada, već prosvetiteljsko malo jezgro koje nervira srpsku nacošku palanku“.

Da bi se istakla razlika između nas, „evro-civilizovane manjine“ i vas, „primitvno.nacionačlističke većine“, neophodno je što lošije govoriti o srpskom društvu i državi. Često se upotrebljava tipična rasistička terminologija u kojoj su „smrad“ i „smrdljiv“ glavni dikvalifikativi.

Tako se Biljana (dabrovojvođanska) Stojković žali da živi u „ustajalom smradu močvare zvane današnja Srbija“, Nikola Samardžić se tuži što je „zaglavljen u smrdljivoj kurdsko-cincarskoj kasabi“, Nikola Krstić kaže da „ne smrdi Beograd na ljudski izmet, već na pravoslavne džihadiste i popove koji se ne peru“, a Danas, u svojoj seriji reportaža zašto-treba-otići-iz-Srbije prenosi izjavu jednog našeg izbeglog japija: „Odlučio sam da napustim Srbiju u trenutku kad je u Srbiji počeo da se oseća veliki `smrad` nemaštine i jednoumlja“.

Ako se pak neko, kao Ljiljana Smajlović, slučajno usudi da kaže da „ovo ipak nije najgore mesto na svetu“, odgovoriće joj influenserka „Ksenija“ (32.700 pratilaca), sa: „Ljiljana, ovo jeste (izvorno naglašavanje) najgore mesto na svetu. Ovo je septička jama koja preliva“. Nakon toga će Smajlovićeva, u istom nizu, biti čašćena najrazličitijim uvredama, uključiv i „udbaški relativizator, najgore sorte“ – samo zato što ne misli da je Srbija najgore mesto na svetu i septička jama koja preliva?

Srbija se još, u objavama naših selebritija, naziva i „Srbistan“, u smislu „pravoslavno provincijalne zabiti“ (Emilo Pavlović), „retrogradni kazamat Evrope“ i „najljigavija zemlja u Evropi“ (Nikola Krstić), „civilizacijska rupa“ (Bojan Jovanović, „bivši đakon“), dok se za „epicetar našeg problema“ proglašava „zatucani narod i pohlepna vlast“, pri čemu „narod snosi osnovnu odgovornost za sveopštu zaostalost u Srbiji“ (Nenad Prokić)- Imajući u vidu takav narod, jasno je zašto naši selebritiji osuđuju i ismevaju „mešanje karata socijalnih, gde se zapravo i dan danas dičimo time kako su svi sa osnovnom školom mogli svake godine na letovanje – što nije normalno, to nigde ne postoji, to jednostavno nije realno“ (Miodrag Majić).

Iz mržnje i prezira prema nižim klasama, koja se svagda ispoljava kao svojevrsna „alergija na narod“ (Andrea Jovanović), proizlazi agresija, počev od priželjkivanja građanskog rata – zapravo, ogoljenog klasnog rata protiv ostatka društva (te „bezube Srbije“ koja bi, eto, htela svake godine na more). Kako reče Daško Milinović, „otvoreno prizivam građanski rat, važno je samo da bude skroz u Srbiji, da ne diramo druge svojom jadnošću više“. A influenser-levičar Tochkonja (12.500 pratilaca) priznaje: „Građanski rat je jedini rat koji ima smisla. Možeš da ubiješ onoga koga stvarno mrziš“.

Naši selebritiji se, u istom stilu, zalažu i za „novu četrdeset osmu“ (Nikola Samardžić; a kada ih pitaju „gde sada da nađemo Goli otok?“ isti mislilac kaže: „u Hrvatskoj, doduše, šleperi na Batrovcima, osam sati“ – čekanje na granici je, valjda, jedini problem)“; uživaju u maštanju kako će „sledeći put prvo pohapsiti one koji budu pričali kako nisu za revanšizam“ (moto Daria Hajrića), pitaju se „zašto Srđa Trifković (već) nije u zatvoru“ (Isidora Stakić – a zašto bi bio?!), traže da „tužilaštvo zabrani (Večernje) Novosti zbog širenja mržnje – naslov je dovoljan!“ (izvorno naglašavanje, Žarko Bogosavljević; a naslov je glasio: „Za `Mirditu` je Kosovo nezavisno“ jer je na festivalu promovisana publikacija Istorija Kosova u udžbenicima Kosova, Albanije i Srbije – dakle, šta u naslovu nije tačno?)…

Oni se raduju da je „jedina dobra stvar s ovim društvom to što će neminovno izumreti“, a što ih uopšte „ne rastužuje“ (Marko Krstajić; ali, isti autor se „zaplače“ kada „pročita da su u Irskoj nicala polja ječma na mestima gde su bile masovne grobnice ustanika“; jadni Irci, šmrk, šmrk, a mi Srbi, najgori smo, jebem te Srbijo, ko poslednji izađe neka ugasi svetlo), nacionalnu opoziciju nazivaju „Dvermacht-om“, „šugavim fašistima i huškačkim govnima“ (Dario Hajrić), Handkea zovu „đubretom negacionističkim“ (Biljana Srbljanović), Goranu Vesiću se opušteno obraćaju s „magarčino jebena“ (Dario pristojnitu Hajrić), Rajko Đurđević je Rajko Ciganin (Nikola Samardžić), a Lompar je „pseudoakademski šarlatan“ (Srđan M. Jovanović) i „fašista“ (Nevena Bojičić) koji „trabunja“ (Slobodan Georgijev)…

Kako naše suši-stado vidi svoje sunarodnike najbolje se razume iz  jedne šala-šega reportaže objavljene na sajtu Vice, pod nazivom „Ceo dan sam se ponašao ‘najsrpskije’ moguće“. Autor, Uroš Dimitrijević, koji za sebe kaže da „možda stvarno ne gaji klasične osobine jednog patriote“, jer se „uvek osećao kao da ne pripada u potpunosti ovde“, sada se „odlučio da na jedan dan usvoji neke osobine i dnevne rutine prosečnog Srbina“. Stoga je odmah po ustajanju drmnuo vinjak, obukao kožnu jaknu na donji deo trenerke i stavio šajkaču, „jer apsolutno nema potrebe da se bilo šta slaže s bilo čim“, svu obuću je stavio ispred stana, na retrovizor okačio krst i opanak, ručao i večerao pljeskavicu s lukom, „edukovao“ se  tako što je gledao intervjue Miroljuba 555-333 Petrovića, zatim se ispred zgrade popeo na oborenu žardinjeru i bacao petarde, da bi završio dan napivši se kao svinja…

Sve navedeno još jednom potvrđuje zapažanje Zorana Ćirjakovića da su se „ovi odomaćeni stavovi o nepopravljivoj inferiornosti sunarodnika vremenom kristalisali i metastazirali baš na društvenim mrežama, gde pozapadnjačene i otuđene domaće elite svoju distinkciju – iako je ona često ništa drugo do puki odraz klasnih privilegija – redovno izražavaju uvredljivim autoorijentalističkim, autorasističkim i autošovinističkim diskvalifikacijama“ (ovde 173).

Ove klasne privilegije, povezane s uobičajenom kompradorskom funkcijom smućivanja pameti i legitimacije kolonijalnog sistema, dolaze čak do izražaja i u ovim, vanrednim okolnostima.

Kao što je to primetio Srđan Garčević, „ako se gleda N1, najveće žrtve ove krize su vlasnici kućnih ljubimaca s egzotičnim prehrambenim potrebama (koji ne smeju da jedu ljudsku hranu) i ljudi koji su se zaglavili na egzotičnim destinacijama tokom pandemije“.

A Nikola Tanasić piše: „Karantin je idealan pokazatelj u kolikoj meri društvene mreže ne odražavaju stvarnu sliku naroda. Na društvenim mrežama su svi na raspustu: čitaju, gledaju filmove, dele poeziju, prave rukotvorine. A pola građana i dalje radi – loži toplane, prevozi robu, proizvodi hranu. Na radiju neka gošća iz sveta kulture razdragano govori o `dobrodošlom odmoru od sumanutog tempa života`, o prilici da se kulturno uzdiže, obilaze virtualni muzeji, da se svira i stvara. Ni jednom rečju nije pokazala svest da je za pola građana život postao nesnošljiv. Ti ljudi moraju da rade sve što inače rade: da ne kasne na posao, da ostvare kvotu, da završe papirologiju, da zarade dnevnicu, a sve u uslovima u kojim je kretanje ograničeno, radno mesto visi u vazduhu, a bolest vreba iza ćoška…

„Zapravo“, nastavlja Tanasić, „karantin je raspust samo za jedan manje-više privilegovan deo srednje i više klase koji (1) može da radi od kuće, (2) nije egzistencijalno ugrožen gubitkom posla, (3) ima `socijalni padobran` da može da izdrži mesec-dva neaktivnosti. I taj svet sada – između onlajn izložbe Ermitaža i besplatnog koncerta Met opere – može da se ljuti na sugrađane koji `neće da sede kod kuće`, `nisu disciplinovani`, `ne vode računa o sebi i drugima`. Ogroman broj naših sugrađana ne može sebi da priušti ovo vanredno stanje. Nemaju kad da razumeju šta se događa, jer je njihov svakodnevni grč postao još teži. Stoga ova promena tempa i spoljnih okolnosti nije prilika da `nadoknadimo propušteno` na Netfliksu, Jutjubu, Gudridsu i sl., već da pogledamo društvo u kome živimo, i shvatimo smisao reči zajednica u ovakvom kritičkom trenutku. Pa da iz karantina zaista izađemo pametniji“.

Tokom pisanja ovog teksta stigla je vest da je i Biljana Srbljanović obolela od virusa. Žao mi je zbog toga i voleo bih da ova kriza doista doprinese da svi iz nje, kako kaže Tanasković, izađemo pametniji – shvativši, između ostalog, i šta znači zajednica. I razumevši koliko ima istine u onome što je napisao Stanko Cerović: „Država je jedina zaštita narodu od oluja istorije“.

Tačno znam trenutak u kome sam se i ja osvestio u pogledu hijerarhije vrednosti i identiteta. To je bilo 23. aprila 1999. godine u 2:06. Tada je, naime, bombardovan RTS. Moja dvomesečna beba imala je stomačne grčeve i upravo sam je ljuljao kada je silina eksplozije otvorila vrata od terase, koja su bila tek otškrinuta (stan se, inače, nalazio kod Tašmajdana). Zahvaljujući tome, staklo nam se nije sručilo u lice.

Bio sam veliki protivnik Miloševića. Ali, tada sam shvatio da je za NATO moj sin jednako meta koliko i Milošević. Jer, za neprijatelja svi su Srbi isti. Oni nas napadaju kao narod, a „kada ste napadnuti kao Jevreji, morate se braniti kao Jevreji. Ne kao Nemci ili građani sveta ili zagovornici ljudskih prava. Ne, nego: šta mogu konkretno da uradim kao Jevrejin?“ (Hana Arent).

Ova nas pošast, naravno, ne napada kao Srbe. Ali, opet se pokazuje da postoje dve jasne linije odbrane: svet se brani povezan u porodice i organizovan u države. I što su porodice i države bolje, a njihovi članovi posvećeniji i složniji, izgledi na uspeh su veći.

Ne možete svoju državu decenijama aktivno da pretvarate u ekonomsku, političku i kulturnu koloniju, da je nipodaštavate, ismevate i ponižavate, a da je onda zovete u pomoć i očekujete da se preko noći preobrazi u nadmoćnu supermašinu

Ne možete, međutim, svoju državu decenijama aktivno da pretvarate u ekonomsku, političku i kulturnu koloniju, da je nipodaštavate, ismevate i ponižavate, a da je onda zovete u pomoć i očekujete da se preko noći preobrazi u nadmoćnu supermašinu. I ne možete većinu svojih sunarodnika da nadmeno tretirate kao nižu vrstu, gotovo kao marvu, a da onda od njih tražite, čim se nađete u nevolji, „solidarnost“, „humanost“ i „nesebičnost“.

No, najlepše od svega je to što je naš običan čovek takav da, u krizi, prelazi preko svih klasnih podela i preko svih ranijih obeda. I obavezno  pokazuje duboku empatiju i solidarnost prema svokom od bližnjih.

Pamtite to, vi „urbani“, „sposobni“ i „edukovani“. Zapamtite to, ako možete, i onda kada sve ovo prođe – a vi se vratite na svoje „zaslužene“ statusne pozicije.

Dobar je ovaj narod. Zar ne možete bar malo da ga poštujete?

(ISKRA)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner