Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > „Vesele tridesete“ i blamaža demokratije
Kolumne Đorđa Vukadinovića

„Vesele tridesete“ i blamaža demokratije

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
četvrtak, 17. oktobar 2013.

Odmah da se razumemo. Čak je i DSS svojevremeno – doduše, ojačan Veljinom „kapitalnom“ logistikom – dok je bio na vlasti, manje-više redovno pobeđivao na lokalnim izborima koji su se, različitim povodima, održavali ili ponavljali širom Srbije. A pogotovo je to bilo pravilo kada su na vlasti bile „tvrđe“ vlastodržačke garniture. 

To je, uzgred rečeno, jedna od naših političkih specifičnosti, koja dosta govori kako o karakteru ovdašnjih vlasti, tako donekle i o mentalitetu naroda – a najviše o prirodi naših demokratskih ustanova. Jer, u zapadnom svetu, koji, dabome, ne treba idealizovati, ali u kojem kako-tako, makar za unutrašnju upotrebu, ipak funkcionišu neke nepristrasne državne institucije i tzv. izborna demokratija“, ti među-izbori obično služe da se vlastima pošalje kritička poruka, da se opomenu zbog lošeg rada ili kazne zbog neispunjenih obećanja. Zato tamošnje vlasti na njima uglavnom loše prolaze – za razliku od Srbije, gde sve pršti od trijumfa vladajućih opcija.        

Rekoh, to govori dosta o glasačima koji „iz principa“ vole da glasaju za aktuelne pobednike, odnosno, za onoga ko „drži vlas’u Beograd“, baš kao što će ga, isto tako „principijelno“, razvući po blatu i neumereno pljuvati onda kada sa vlasti padne. Ali govori najviše o političkom poretku u kojem se podrazumeva, a i iskustveno je bezbroj puta potvrđeno, da je za neki grad ili selo neuporedivo bolje da na vlasti ima one iste koje su na vlasti i „tamo gore“.

Dakle, u Srbiji vlast uglavnom uvek dobro prolazi na izborima – i to nije sporno. A posebno dobro prolazi na onim izolovanim i pojedinačnim, na lokalu, kada se na to mesto koncentriše državna logistika, krenu građevinske mašine, počnu da defiluju ministri i državni sekretari, stanu da se polažu „kameni temeljci“, pljušte investicije i otvaraju virtuelna radna mesta. To je prilično ružno, providno i, u osnovi, obesmišljava samu ideju demokratije, izbora i lokalne samouprave. Ali ono što je posebno (takoreći „ekstra“)  sporno, ili bi barem moralo sporno da bude, jeste ono što se poslednjih meseci dešava na lokalu, od Srbobrana i Vrbasa do Zemuna i Zaječara. Ono što svi vide, ali pred čim i nadležne institucije i razni „cesidi“, kritički intelektualci, mediji i analitičari masovno zatvaraju oči i okreću glavu – ili, još gore, pokušavaju da minimalizuju izjavama  kako je „sve u redu“, kako je u društvu, manje-više, sve normalno i kako izbori u gradu XYZ „protiču regularno, uz manje nepravilnosti“ .

A ta „regularnost“ i „normalnost“ obično uključuje višenedeljnu okupaciju mesta od strane kratko podšišanih „aktivista“ u crnim džipovima sa BG tablicama, koji danima preteći krstare ulicama targetiranog grada ili sela i sa biračkim spiskovima u rukama idu od kuće do kuće zaskačući zbunjene domaćine pitanjem: „Je li da i vi podržavate borbu Aleksandra Vučića protiv korupcije i da ćete glasati za njega?“ A onda na dan izbora još jednom svrate da ukućane ljubazno podsete na dato obećanje i, uz put, da se ovi ne bi morali mučiti, prevezu ih do birališta da ispune svoju građansku i demokratsku dužnost.

U opsednutom mestu danima pred izbore vlada atmosfera vanrednog stanja, koja podrazumeva kontinuirani psihički pritisak na birače, a neretko i fizičke pretnje i napade na aktiviste protivničkih političkih stranaka. Uključujući, prema potrebi, privođenje i „vaspitne šamare“ za one koji suviše ozbiljno shvate svoj opozicioni posao. (Ili možda neko veruje da je aktivista DS-a dobrovoljno seo u naprednjačka kola i došao u prostorije SNS-a u Vrbasu da mu tamo objasne pravila izborne ćutnje?!) A izborne komisije na kraju registruju samo „manje nepravilnosti“ – ili čak ni to. I sve se završi po principu „pojeo vuk magarca“, sa  nekoliko jalovih prigovora i ciničnom dosetkom da „ko gubi, ima pravo da se ljuti“.  

 I, opet, da podsetimo – nije sve to počelo sa Vučićem i SNS-om. Sećam se „kriznih štabova“. Sećam se bahatosti Čede Jovanovića, Bebe Popovića i Gorana Vesića (uzgred, u poslednjim kampanjama SNS-a kao da se prepoznaje trag „kreativnog rukopisa“ ove druge dvojice). Sećam se neukusnih balona i veselja prilikom sahrane Miloševića. Sećam se neumerene hajke protiv „povratka u devedesete“ kad god bi se radikali približili vlasti. Sećam se talasa „prekomponovanja“ lokalnih samouprava nakon Dačićevog „demokratskog preokreta“ 2008. Sećam se takođe euforičnih i tupavih kampanja za „evropske Odžake“. Drugim rečima, mnogo od ovog „cveća zla“ koje se danas valja po srpskim palankama, medijima i tabloidima posejano je i obilato zalivano tokom prethodnih godina i decenija. To treba imati na umu radi istine – ali nikako opravdanja za one koji danas nastavljaju i još radikalizuju upravo one najgore i najautokratskije tendencije svojih DOS-ovskih i SPS-ovskih prethodnika.

I ranije su se, tu i tamo, naročito po pojedinim romskim naseljima, glasovi sponzorisali nekim „humanitarnim“, „higijenskim“ i „prehrambenim“ paketima. Ali nikada se, kao u poslednje vreme, glasovi nisu tako masovno, tako javno i tako brutalno kupovali i nikada cena nije bila viša. Takođe, nikada, čak ni u vreme Tita i Miloševića, a o Đinđiću, Koštunici i Tadiću da i ne govorimo, jedan čovek nije na ovakav način pokušavao da odlučuje o svemu, nije toliko dominirao medijima i nije tako javno pretio političkim protivnicima. I još se, da ironija bude veća, povrh svega neprestano žalio na neku nepravdu i neravnopravan tretman.

Sigurno da se mnogi često i lažno predstavljaju kao „Vučićevi izaslanici“ i kriju iza njegove široke senke. Ali onda je on dužan da se od toga ogradi i distancira, a ne da tu atmosferu pothranjuje i da se hvali rejtinzima i izbornim rezultatima koje  mu, kombinacijom medijske presije, straha i ucene, obezbeđuju nabildovani stranački „specijalci“, sa službenim legitimacijama i kriminalnim dosijeima.

Možda grešim, ne poznajem čoveka, ali priznajem da mi, kao dvostruki politički prebeg, prvo, od Tadića i DS, a sada i od SNS, Vladimir Cvijan deluje prilično antipatično i nepouzdano. Ali kakav god bio, on ima pravo da se viđa sa kim hoće i nije jasno ko je to i na osnovu čega – osim ako nije pod nekom zvaničnom istragom – pratio narodnog poslanika i člana predsedništva vladajuće stranke i ko je to utvrdio da je ovaj „promenio četiri automobila“ da bi došao na sastanak sa Miroslavom Miškovićem (i tamo, valjda, kovao zaveru protiv lidera SNS-a). Ako tako prate, uhode i kontrolišu svoje, čemu se onda tek ostali i obični smrtnici mogu nadati? I da li i za Miroslava Miškovića, uz sve njegove stvarne ili nabeđene grehe, važi elementarno pravilo da je „nevin sve dok se ne dokaže suprotno“? Ili je možda Mišković lični zatvorenik „pr(a)vog (pot)predsednika vlade“, unapred presuđeni talac i čuvar njegovog rejtinga, o kojem niko ne sme ni da pomisli da kaže nešto pozitivno, ili makar neutralno, jer će odmah biti medijski rastrgnut kao „korumpirani skot“ i deo „zločinačkog udruženja“?

I zato svi ćute – jer, zaboga, „to su tajkuni“. „To su lopovi“. „To su žuti“, („crveni“, „crni“...). „Ne bi ni oni žalili nas“. „Ma, sve je to isto“. „Ma, to je samo lokal“.„Imam(o) važnija posla“,. „Nije to moja stvar“. Svi imaju neki, bolji ili gori izgovor da ništa ne čine, nego ćute i gledaju da se ne zamere (jer „sila boga ne moli“). Dok mečka ne zaigra u njihovom sopstvenom dvorištu. A onda obično bude kasno.

Sve u svemu, da zaključim prognozom za koju, plašim se, ima više nego dovoljno osnova, ali za koju se najiskrenije nadam da se na kraju ipak neće ostvariti. Nasuprot stalno i do besmisla raspirivanom strahu od „povratka u devedesete“, rekao bih da današnja Srbija – a možda i čitav svet – ubrzano klizi ka „ludim tridesetim“ godinama prošlog veka. I ne zaboravimo da je i tada, barem na početku, sve delovalo kao neka neozbiljna politička farsa i šala.        

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner