Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Sunčanica ili kako zabašuriti ruski veto
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Sunčanica ili kako zabašuriti ruski veto

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 22. jul 2015.

Nije ovo naravno tekst o aktuelnim klimatskim (ne)prilikama, već o aktuelnoj političkoj situaciji. Mada su posledice i simptomi veoma slični – visoka temperatura, glavobol, mučnina i poriv na povraćanje.

Od svih prognoziranih pogibelji koje su premijer i tabloidi zdušno najavljivali za ove vrele julske dane nije se dogodilo gotovo ništa. Nije bilo smaka sveta, nije izbio rat, nije nas napao ISIL „na kraju ramazana“, niti je posle uspešne posete Angele Merkel Srbija ekspresno „telepromptovana“ u Evropsku uniju.  

Jedan od pouzdanijih simptoma sunčanice jeste i nelogičan i nesuvisao govor, gubitak orijentacije i osećaja za stvarnost. A po tom kriterijumu, srpski mediji i srpska politika na čelu sa Aleksandrom Vučićem od sunčanice pate permanentno, nezavisno od spoljne temperature i godišnjeg doba.

No, poslednjih nedelja stvari su se ipak intenzivirale. Posebno neposredno pre i posle debate u Savetu bezbednosti UN i (ne)očekivanog ruskog veta na britanski predlog rezolucije o Srebrenici, koji je – skupa sa presudama Haškog tribunala – trebalo da zvanično i zanavek zakuje jednu nepravičnu i po Srbe nepovoljnu interpretaciju događaja na prostoru bivše Jugoslavije. Zapravo, skoro sve što smo ovih dana gledali na političkoj sceni Srbije i tzv. „regiona“ bilo je u funkciji da se na svaki način medijski i politički amortizuje efekat tog veta i da se Srbima pošalje poruka da se ne zanose previše, da se ništa nije promenilo i da se i dalje zna ko je glavni, a ko vodu nosi.

Daleko od toga da su Rusi ovim vetom rešili sve svoje ili naše probleme u regionu. Previše je tu u prošlosti bilo propusta i sa jedne i sa druge strane. Ali su se, teniskim žargonom rečeno, „vratili u meč“, odnosno, pokazali da imaju nameru da uprkos problemima koje imaju u bližem okruženju – a možda i baš zbog toga – na Balkanu igraju aktivniju ulogu, a ne da budu samo više-manje pasivni posmatrači.

Uprkos gotovo identičnim rezolucijama evropskog parlamenta i američkog kongresa koje su usledile kao neka vrsta „odmazde“ Beogradu, odnosno „utešne nagrade“ za Sarajevo, izbegnuta je globalna formalizacija srpske krivice na najvišem nivou. I što je možda još važnije, prestalo se sa igrom skrivalice, gde su svi drugi odlučno i bez pravdanja svaki put tvrdo stajali i zalegali za „svoje“ favorite u regionu – Nemci za Hrvate, Turci za Bošnjake, Amerikanci za Albance, a na drugim stranama šta urade, urade – dok je samo Moskva bila „neutralna“ i „objektivna“, ili barem simulirala objektivnost i izbegavala da otvoreno kaže da podržava Srbe.

Sada je jasno stavljeno do znanja ko je gde, ko je s kim i ko na koga može ili ne može da računa. Pa šta Bog da. Zato je ruski veto u Savetu bezbednosti, iako hitro zatrpan tonama medijskog i političkog treša, u Srbiji i Republici Srpskoj shvaćen kao istorijska prekretnica i izazvao lavinu oduševljenja koje čak nadilazi njegov konkretan, nesumnjivo veliki politički značaj i težinu.

Pitam se samo zbog čega su u diplomatskim igrama više nego vešti Britanci, gurajući rezoluciju do samog kraja, dozvolili da Moskva ovako lako poentira među Srbima sa obe strane Drine. Ili su mislili da će se Rusi povući, ili su možda želeli da ih pred svetskim medijima i islamskim faktorom ofiraju i predstave kao „zaštitnike genocida nad muslimanima“. Teško je reći koliko će im taj spin poći za rukom, ali je van sumnje da je britanskim forsiranjem rezolucije u Savetu bezbednosti i ruskim vetom na Balkanu stvorena „nova realnost“ i otvoren prostor za povratak ruskog, a takođe i povećanje nemačkog uticaja. 

Zato se odmah krenulo sa „kontrolom štete“, odnosno u akciju saniranja efekata i bagatelisanja onoga što se dogodilo u Savetu bezbednosti.   Nekoliko dana je obavezni deo medijskog repertoara bilo tobože naivno i nevino pitanje – „koliko će nas koštati ruski veto“ odnosno „šta će nam Rusi tražiti za uzvrat“. (Pri čemu se niko nije pitao koliko bi nas politički i istorijski koštalo da je rezolucija bila usvojena.) A onda je došla Angela Merkel u sakou veselih boja (što je, kažu „Merkelolozi“ znak naklonjenosti i dobrog raspoloženja) i izazvala opštu euforiju i ushićenje domaćih germanofila i naprednjaka, na čelu sa premijerom Vučićem.         

A onda je, kao kruna, usledio incident na komemoraciji u Potočarima, gde je srpski premijer zasut pogrdama, plastičnim flašama i kamenjem. No, ma koliko da te događaj bio lično neprijatan, nema sumnje da je, politički gledano, Vučiću ovaj napad, zapravo, došao kao dar s neba. I da se preko noći u očima dobrog dela svetske i domaće javnosti od vinovnika koji je u julu 1995. sa skupštinske govornice pretio po prepoznatljivom obrascu „za jednog Srbina sto muslimana“ pretvorio u žrtvu i skrušenog pravednika koji, takoreći, poput Isusa Hrista, okreće i drugi obraz, prašta i „pruža ruke pomirenja“. I ne samo da je preuzeo ofanzivu kao „regionalni šampion“ procesa regionalnog pomirenja, nego se ovim srebreničkim postradanijem, koje su uslužni mediji, stručnjaci i politička javnost hitro proglasili za „atentat“ i „pokušaj višestrukog ubistva“, u velikoj meri oprao i za – nasuprot Nikoliću i Dodiku – najblaže rečeno, mutno i nejasno držanje po pitanju ruskog veta.

Jer, pošteno govoreći, i posle desetine patetičnih i prenemažućih nastupa i izjava na tu temu, niko ne može sa sigurnošću reći da li je premijer Vučić uopšte želeo taj veto, da li ga je tražio i da li mu se obradovao. A mislim da, bez obzira na diplomatske obzire i taktiku, stav bilo kog srpskog političkog lidera barem po tom pitanju ne bi smeo da bude mutan ili dvosmislen, bez obzira na to da li ga je i koliko u glavu udario kamen, flaša, sunce, ili neka druga zvezda.       

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner