понедељак, 26. фебруар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Смрт и прикљученије или – ко се сећа Оливера још?
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Смрт и прикљученије или – ко се сећа Оливера још?

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 08. фебруар 2018.

 У тренутку док будете читали овај текст биће тачно три недеље од бруталног убиства Оливера Ивановића, које потресло и шокирало Србију. Многима се тада, с правом, учинило како након тога у Србији више ништа неће и не може бити исто – а данас, једва двадесетак дана касније, изгледа као да је тај гнусни злочин већ прекрио рузмарин и шаш циљаног заборава.     

И даље није јасно ко је убио Оливера Ивановића, односно, ко је наручилац тог убиства. Али неке ствари су ипак познате и морају забринути сваког добронамерног човека, без обзира на то каква су му политичка уверења и симпатије.

Оливер је слутио да му се ради о глави и о томе је у неколико наврата последњих месеци говорио у својим интервјуима – указујући прстом на поједине, неименоване, „криминогене елементе“ међу самим Србима на северу Космета. Да ствар буде још непријатнија, свега неколико месеци пре убиства, у јеку предизборне кампање за локалне изборе, Ивановићу је запаљен аутомобил (као и његовом саборцу Драгиши Миловићу), на шта су  његови политички опоненти из „Српске листе“ – уместо људском и политичком солидарношћу – реаговали циничним и подсмешљивим изјавама. А кривци за те, као и за низ сличних напада и паљевина последњих година (а нападане су и просторије Покрета Срба са КиМ – „Отаџбина“ и кућа народног посланика Славише Ристића) никада нису пронађени. Да јесу – Ивановић би вероватно још увек био жив.

Упркос неким алузијама и двосмисленим твитовима по друштвеним мрежама, српска опозиција се уздржала да директно оптужи власт за убиство Ивановића. И то је у реду. У питању је сувише озбиљна и страшна ствар да би се са таквим оптужбама, уколико нису 100 одсто потврђене, смело играти. Ипак, није пропуштено да се укаже на можда не баш кривицу, али макар индиректну одговорност власти због атмосфере политичког линча и прогона којој је Ивановић био изложен током последње кампање за локалне изборе у Северној Митровици. (И то је такође у реду. Јер разумљив опрез у овако осетљивој ствари не би смео да прелази у кукавичлук, амнестију и квазипатриотску аболицију „наших“, уколико су они на овај или онај начин одговорни и упетљани.)

Поменута кампања је, као што рекосмо, била заиста изузетно прљава и Оливер Ивановић је – најблаже речено – имајући на уму све што је током последње две деценије чинио за државу Србију и Србе на северу КиМ, никако није заслужио. Из тога, разуме се, не следи да су Александар Вучић и творци те кампање у Митровици и Београду аутоматски и кривци за његову смрт. Али свакако јесте непријатан шамар – а треба се надати, и поука – свима онима који мисле да је у политици и политичкој кампањи баш све дозвољено. Јер и ако нису директни кривци и извршиоци, нема сумње да су управо Срби, тачније, представници актуелне власти Ивановићу „цртали мету“ и стварали атмосферу линча, у којој је свака протува пуцајући у Оливера то себи могла представити скоро као „патриотски“ чин.   

С друге стране, не може се аутоматски пребацити Александру Вучићу што је отишао на Космет да умири тамошње Србе и санира евентуалне политичке последице Оливеровог убиства. Али може му се итекако замерити што је, планирано или не (закључно са оним отужним и директно преношеним скупом у Лапљем селу), ова посета претворена у неку врсту политичког слета предизборне манифестације плебисцитарне подршке локалног живља лику и делу председника Србије и СНС-а. Другим речима, пијетет и саучешће због Оливерове смрти одгурнути су у потпуно други план, а у први беспотребно истакнута председникова „храброст“ да – наравно, уз претходно одобрење приштинских власти –  на КиМ уопште оде.

Али убедљиво најнеукуснији и најпроблематичнији био је вишедневни дефиле по телевизијама са националном фреквенцијом најразличитијих „стручњака“ који као да су били задужени да унапред и по сваку цену одбране актуелну власт од сваке сумње и могуће одговорности за Оливерову смрт. А они најревноснији, са најгледаније комерцијалне телевизије и пар изразито про-режимских таблоида, у томе су ишли тако далеко да је испадало као да је Оливер Ивановић, заправо, убијен само зато да би се „напакостило“ Александру Вучићу.

Свашта се у тим целодневним ТВ сеансама могло чути. Оптуживани су Албанци, терористи, Американци, НАТО, па чак и Руси. Сејане су сумње у све и сваког – само се пажљиво пазило да ни сенка сумње не падне на оне који су Оливера, месецима, физички, вербално, лично и политички нападали и шиканирали.   

Заправо, таква дегутантна „одбрана“ актуелне власти потенцијално је много гора и сумњивија од најгорих опозиционих оптужби и алузија које су се ту и тамо помаљале и, у суштини, рекао бих да је власти и самом Вучићу више шкодила него користила. Односно, код сваког иоле разумног посматрача – дакле, не говорим о оних милион и по зомбираних или интересно повезаних СНС фанова и верника – морала је да побуди сумњу како ту „нису чиста посла“ с обзиром на толики труд да се по сваку цену отклони и сама помисао на Ивановићеве северномитровачке противнике из „Српске листе“ и локалних криминалних кругова. 

*** 

Оливер је, макар и постхумно, добио највећу могућу сатисфакцију. Испратила га је цела Митровица и цео политички Београд. То наравно  није и не може бити утеха његовим најмилијим, али може и треба бити опомена свима онима који мисле да се политички спорови могу разрешавати мржњом и насиљем. У политици речи, чак и када се не изговарају сасвим озбиљно, имају врло озбиљне и далекосежне последице. И зато, без обзира на величину политичког улога или „плена“, са тешким речима треба бити врло опрезан и уздржан.

И нема те позиције, привилегије или власти, централне или (бео)градске, која би смела бити вредна ризика од крви на рукама. На месец дана од избора за Скупштину града Београда можда на то није згорег подсетити. А дај боже да се то подсећање испостави као сувишно и непотребно. Али, нажалост – слушајући шта се из СНС-а и уста Александра Вучића сваки дан чује на рачун опозиције и тренутно главних политичких противника – све ми се чини и све указује да то подсећање неће бити сувишно, а ни упозорење послушано.  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер