Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > O „paradi ponosa“ i slabosti države
Kolumne Đorđa Vukadinovića

O „paradi ponosa“ i slabosti države

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 30. septembar 2011.

Počeo sam ovaj tekst (četvrtak ujutro) sa nadom da će tokom njegovog pisanja on postati redundantan. To jest, da će pre njegovog završetka stići vest da je nedeljna gej-parada zabranjena, otkazana ili odložena.

Prijatelji me svih ovih dana gledaju sa nevericom. „Da li je moguće da si se nadao?“ Da, nadao sam se – pa i više od toga. Pa nije to zemljotres ni pomračenje sunca da se ne može izbeći ni odložiti. U svom šarolikom okruženju poslednjih nedelja nisam sreo nikoga ko nije bio apsolutno siguran da će parade biti, da je mora biti i da tu nema pomoći. Izgleda da sam, uz sve iskustvo i profesionalni pesimizam, ja valjda poslednji koji još uvek ne veruje u to da parade mora biti, bez obzira što znam i shvatam koliko je pritisak jak i koliko su oni koji o tome treba da donesu odluku slabi.

(Upravo sam pročitao da su se za održavanje parade po svaku cenu, pored američke ambasadorke Meri Vorlik i šefa misije EU Vensana Dežera, snažno založili i ambasadori Nemačke, Holandije, Švedske, Danske... Pa se nešto pitam: otkuda, u trenutku kad i nama i njima gori na sve strane, toliko interesovanje zapadnih diplomata i vlada za nešto što je – govorim o paradi, ne o manjinskim pravima – u suštini marginalno pitanje? Da li je moguće da su toliko odlepljeni od realnosti i tako kolonijalno zaslepljeni u nametanju svog modela? Da li samo ne vide kakav rascep, frustraciju i mržnju ovde podstiču – ili im je, možda, upravo to i cilj?)

Ove godine to nismo ispitivali, ali pouzdano znam za prošlu. Ljudi u Srbiji se više opiru gej-paradi nego što se protive ulasku u NATO, ili što su ikada bili protiv izručenja Ratka Mladića. Protive se paradi više nego nezavisnosti Kosova. To je očito instinktivna, gotovo organska reakcija, dok je ovo sa Hagom, Kosovom i NATO-om, ma koliko bilo značajnije, ipak stvar političke i socijalnopsihološke nadgradnje i nacionalnog identiteta.

Sećam se da se tamo negde sredinom sedamdesetih među nama klincima proneo glas kako neki mangupi uveče idu „na Kanal“ (Sombor nema reku, ali ima rekoliki ogranak kanala Dunav-Tisa-Dunav i kupalište na njemu) da tamo uhode i „biju pedere“. Na moje diskretno raspitivanje po familiji šta su to „pederi“ objašnjeno mi je da je reč o „homoseksualcima“, što je bilo prilično nekorisno znanje budući da mi u to doba ni pojam (hetero)seksualnosti nije bio naročito jasan. Bilo kako bilo, pamtim da mi je tada tih imaginarnih „pedera“ bilo pomalo žao i to sam osećanje zadržao i nakon što sam protokom vremena više-manje shvatio o čemu se tu radi. Bilo da su bolesni ili izopačeni, rezonovao sam, glupo je i nehumano ih maltretirati, kao što je od invalida besmisleno očekivati da trči četirsto metara sa preponama, ili od mene da ponovim melodiju ili nacrtam čoveka.

Kada je pre nekoliko godina počelo paradiranje oko gej parade, široko sam otvorio stranice NSPM-a za tu debatu, ali se lično nisam mnogo mešao, bilo je važnijih tema, a i činilo da su stvari više nego jasne. Ali, evo, za svaki slučaj da ponovim i naglasim ono što mi se čini očigledno. Ovde se, naravno, uopšte ne radi o gej-paradi, niti se ikada radilo. Baš kao što se ne radi ni o ugroženom pravu jedne seksualne manjine. (U to valjda više ne veruju ni organizatori, odnosno, ne veruje niko sem, ako se ne varam, jednog predsednikovog savetnika i blogera.) Uostalom, još od pomenutih dana svog ranog detinjstva nisam čuo da je u Srbiji, a pogotovo u Beogradu neko bio maltretiran samo zbog svoje seksualne orijentacije, a čak i da jeste ovakve manifestacije će pre doprineti oživljavanju već zaboravljenih predrasuda prema LGBT populaciji, nego što će doprineti njihovom nestajanju.

Trenutno me, dakle, uopšte ne zanima da li je homoseksualizam „bolest“ ili „sloboda izbora“. A još manje interesuju teorijski lavirinti „politike (homo)seksualnosti – čime će se, pored ostalog, baviti jedan od narednih temata NSPM. Ako je ikada i bilo neke sumnje, danas se više nego jasno vidi da je gej parada ovde samo instrument, to jest, samo zgodno i najnovije sredstvo pritiska, odnosno simboličnog i stvarnog ponižavanja Srbije. Nisu slučajno neki od učesnika prošlogodišnje parade posle izjavljivali: „obeležili smo teritoriju“, „poboli zastavu“. I na neki način su bili u pravu. Samo što ta zastava nije zastava ljudskih, pa čak ni homoseksualnih prava, već psihološko i simboličko iživljavanje nad nemoćnim neprijateljem (u izvesnom smislu analogno ritualnom vršenju nužde u olataru srpskih manastira na Kosovu nakon pogroma 17. marta).

Gej-parada u Beogradu danas ima veze sa borbom za prava ugrožene manjine otprilike isto toliko koliko optužnice i presude Haškog tribunala imaju veze sa međunarodnim pravom i pravdom. Dakle, malo – ili nimalo. Gej-parada je batina i instrument. Kao što su to doskora bili izveštaji Serža Bramerca i Karle Del Ponte. Ili kao što su, prethodnih godina, dok nije izmišljena parada, kada je trebalo ljuljati Koštuničinu vladu, instrument bili orkestrirani protesti nezadovoljnih „veterana“ na juga Srbije.

U tom kontekstu, moram priznati da su mi posebno slatki i – razume se – komični razni lokalni „anarho-elementi“ i ljuti borci protiv kapitala i svetskog imperijalizma, koji sebe doživljavaju kao tešku alternativu, a koračaju u istoj imperijalnoj koloni sa zapadnim ambasadorima, predstavnicima i izvestiocima.

Da budem još jasniji i otvoreniji. Ova šetnja je neka vrsta okupatorskog defilea. I kao takvog ga je, naravno, moguće ignorisati, kao što mu je moguće i pružiti aktivan otpor – ukoliko se proceni da šteta od toga neće biti veća od koristi.

Mada u sledećem stavu ima i dosta defetizma i pasivnog mirenja sa sudbinom, mogu da razumem i one koji kažu: neka ih, treba ih pustiti i prezreti, medijski i politički bojkotovati, pa neka šetaju praznim gradom, s tim da ih niko ne prati i niko ne izveštava o tome. I dalje bi to bio pobednički defile, ali bi makar bio dočekan onako kako je Beograd uvek dočekivao okupatore – sa pustim ulicama i spuštenim roletnama. E, ali ne može tako. Odnosno, organizatori to neće dopustiti – mislim, razume se, na prave organizatore a ne onu tužnu grupicu iz „prajdovog“ organizacionog obora. Elem, za puste ulice još i kako-tako, ali medijski bojkot ne dolazi u obzir. Pa zbog medija oni to sve i rade. Dakle, ima da se slika sve u šesnaest, to ima da bude glavna vest – kakvo Kosovo, kakvi bakrači – u svim medijima i svaki stanovnik Srbije to mora vidi. Za primer i nauk. Za tu stvar će se već pobrinuti štampani i elektronski okupatorski žurnali.

Ukratko, „dostojanstveni bojkot“ u smislu patrijarhovog poziva od pre neki dan, u ovom slučaju, nažalost, takođe nije nikakvo rešenje, već samo racionalizacija faktičke kapitulacije. A u istom duhu je i takođe razumljiva ali i pogrešna rezignacija tipa – s obzirom na to šta nam rade i šta su nam sve uradili, jedna parada manje-više neće tu mnogo promeniti niti naškoditi. Ha, dakle, tu smo te čekali – pozivaš na nasilje!? Ne, baš naprotiv. Pozivam državu, odnosno ono što je u ovde još od države ostalo, da nasilje spreči tako što će zabraniti ovu očigledno provokativnu manifestaciju, kao i one druge, njome izazvane i inicirane.

A ljudska prava, ustav i zakon? Postoje, naravno, ustav i zakoni, ali postoji i pravo državnih organa, postoji bezbednosna i politička procena, koja bi valjda morala da važi i za gej paradere, ako već važi za ostale smrtnike, malinare, nezadovoljne radnike, ili kosovske monahe.

Paradu, dakle, treba zabraniti zbog „bezbednosnog rizika“ i ne treba se zbog toga nikome izvinjavati. Jer najgore je bilo pretprošle godine, kada parada na kraju nije održana, ali je zato usledila „kaznena ekspedicija“ u vidu lavine specijalnih emisija, okruglih stolova i gnevnih komentara imperijalnih činovnika i njihovih medijskih najamnika. Tadašnji lajt motiv koji su svi horski ponavljali glasio je kako je otkazivanje parade zapravo „poraz države“ i njena kapitulacija pred ucenama nasilnih elemenata.

„Poraz države“?! Hmm. Na stranu licemerje što o snazi države i kapitulaciji ovde govore oni koji neprestano, godinama, direktno i indirektno, državu i njene interese sistematski podrivaju, ignorišu ili ismevaju. Ja bih rekao da je mnogo veći poraz države bio kada je odmah posle 5. oktobra oslobođeno nekoliko stotina pravosnažno osuđenih Albanaca. Poraz države je bio kada je dopustila da se njen, dojučerašnji, legalno izabrani predsednik neustavno i protivpravno, praktično, kidnapuje iz Centralnog zatvora i izruči Haškom tribunalu. Poraz države je bio kada su preko noći povučene presude protiv čelnika NATO. Poraz države je bio kada su „surčinci“ i „zemunci“, sa značkama državne bezbednosti, hapsili, reketirali, asvaltirali i privatizovali po Srbiji. Poraz države je bio kada nakon proglašenja nezavisnosti Kosova nije bilo volje da se učini bar nešto od poteza koji su primereni toj situaciji. Poraz države je bio 9. septembra prošle godine kada je pod neviđenim pritiskom zapada Srbija bila prinuđena da povuče svoj predlog rezolucije u Generalnoj skupštini UN i prihvati pregovore sa „Prištinom“ uz „posredništvo“ Brisela i Vašingtona. Poraz države je što mirno gleda šta se dešava na severu Kosova, bez snage da tim povodom makar simbolično pokrene svoje vojne i policijske snage prema administrativnoj liniji.

Sve su to porazi koji su se kumulativno nadovezivali jedan na drugi, da bi na kraju rezultirali ovim poslednjim, u odnosu na sve prethodne objektivno sitnim, ali indikativnim. Još pre samo godinu dana, da i ne govorimo o onome ranije, lomili su nas na krupnim i važnim stvarima (Kosovo, Euleks, Rusija, samostalan nastup u Generalnoj skupštini), a sada nas mrcvare glupostima. Stoga ovo sa paradom treba posmatrati i kao lakmus. Naime, ako je vlast toliko slaba da se suprotstavi čak i onome za šta i sami znaju da im donosi političku štetu, možemo tek misliti koliko će, odnosno koliko neće biti spremni da se bore za nacionalne ciljeve i pruže otpor tamo gde će pritisak biti još veći, a gde im lične pozicije i stranački rejtinzi neće biti toliko ugroženi.

Kada sam već pomenuo istraživanja, nije tajna da su se prošle godine, upravo nakon gej parade i nemilih događaja koji su je pratili, „naprednjaci“ po prvi put ozbiljno odlepili od „demokrata“ (i to ubedljivo vođstvo zadržali sve do onog proletošnjeg naprednjačkog fijaska sa štrajka glađu). Dakle, sviđalo nam se to ili ne, izgleda da ni hapšenja Karadžića i Mladića, ni ekonomska kriza, ni afere ni sva izneverena obećanja nisu vladajućoj koaliciji naneli toliko štete koliko ta prošlogodišnja bahata manifestacija pobedničke volje i kolektivnog poniženja. Zna to Ivica Dačić. Zna to Dragan Đilas. Zna to Rasim Ljajić. Zna to Dragan Marković Palma (koji je na kombinaciji homofobije i „jagodinskog čuda“ u poslednjih godinu dana izdžikljao u jednog od najpopularnijih političara u zemlji). Zna to, naravno, i Boris Tadić. A pri tome, siguran sam, većina njih o paradi i „pederima“ ne misli mnogo bolje od većine čitalaca ovog tekta.

Dakle, iako uglavnom (sem Jovanovića, Čanka i nekih NVO) ne podržavaju agresivnu ideologiju homoseksualizma koja stoji iza ideje „prajda“, iako znaju da je stvar strašno nepopularna kod građana i da im se može loše odraziti na predizborni rejting, čini se da opet ne mogu, tačnije, ne smeju da kažu ne. Pa kako onda očekivati da pokažu kičmu u nekim drugim situacijama? Na jednoj strani ozbiljna državna, lična i politička šteta, a na drugoj brutalan pritisak zapadnih političkih „prijatelja“ od kojih vlast upravo ovih dana očekuje konačno dobijanje statusa kandidata. Njima to predstavlja težak izbor, a meni lažnu i besmislenu dilemu.

No, kao što rekoh u onoj poslednjoj tzv. „sportskoj“ kolumni. Nikada ništa nije gotovo, sve dok nije gotovo. I da se razumemo. Ne bude li parade, ni jedan naš problem neće, naravno, samim tim biti automatski rešen. Ali bi se pokazalo da u ovom društvu još postoji pokoja čestica, ako ne dostojanstva, a ono makar vitalnosti i želje za samoodržanjem. A onda uvek postoji i bleda nada da bi se ta iskrica otpora spoljnjem diktatu i unutrašnjoj okupaciji mogla rasplamsati i u nekim drugim, važnijim oblastima. Dakle, ako ne bude parade, neće to biti nikakava i ničija velika „pobeda“ (sem, možda, zdravog razuma). Ali bi to možda ipak moglo biti mala simbolička prekretnica.

Stara je, navodno, kineska poslovica kako i najduži put počinje prvim korakom. Mislim da bi u današnjoj Srbiji jedno elegantno ali odlučno „degažiranje“ i za duže vreme ad-aktiranje priče o gej paradi moglo predstavljati prvi korak tog dugog puta, na čijem kraju ćemo, možda, uz mnogo truda i sreće, svi skupa imati mnogo više razloga za ponos nego što imamo danas.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner