Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Ko ne čeka Šešelja, dočekuje Ramu
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Ko ne čeka Šešelja, dočekuje Ramu

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
utorak, 11. novembar 2014.

„Srbija čeka Šešelja!“ Pod ovim sloganom su poslednjih godina ostaci ostatka nekada najmoćnije i najorganizovanije srpske političke stranke često vitlali po Srbiji, najavljujući trijumfalan povratak svog lidera iz Haga. I često delovali tragikomično sa svojom uvek istom ikonografijom i svojim uvek istim najavama („iz pouzdanih izvora“) kako se „Voja sigurno vraća u februaru“ (pa u junu, septembru, novembru, novom februaru itd.) A Šešelja ne samo da nije čekala Srbija, nego su, u međuvremenu, od čekanja  ruke digli i njegovi najbliži saradnici.

Ali Šešelj se na kraju ipak vraća. Mnogo kasnije nego što su se nadali njegovi (proređeni) verni stranački sledbenici, ali ipak pre no što su mislili oni koji su ga iz Beograda ispratili. I zaista se vraća kao neka vrsta pobednika. (Pre)teško bolesnog, možda „smrtno ranjenog“, ali ipak pobednika. Ne zaboravimo da Šešelj nikada nije priznao Haški tribunal i njegova pravila, nikada nije uputio molbu za prevremeno puštanje, niti prihvatio „garancije“ i uslove srpskih vlasti. I na kraju su morali da ga puste neosuđenog. To jeste možda „Pirova pobeda“, ali je ipak neka pobeda.

Ovaj tekst se piše u trenutku kada još nije do kraja jasno kakav se to Šešelj vraća iz Haga, to jest, u kakvom je fizičkom, zdravstvenom i mentalnom stanju. To nije presudno za simbolički značaj tog povratka, niti za tvrdnju da se vraća kao (moralni) pobednik, ali jeste važno za procenu realnog uticaja i dometa njegovog povratka na srpsku političku scenu.

Naime, ukoliko on bude u stanju da racionalno prosuđuje i deluje, i ukoliko mu bolest i više nego razumljiva želja za revanšom ne zamute svest, sa Šešeljem bi njegovi dojučerašnji saborci, na čelu sa njegovim „političkim sinom“ na mestu premijera, zaista mogli imati mnogo problema. A svakako mnogo više nego što ih imaju sa ovom aktuelnom, uplašenom, razvaljenom, posvađanom i marginalizovanom opozicijom.

Da se razumemo, Šešelj nije čudotvorac, a još manje anđeo. Ne samo da je grešio, (što je razumljivo), nego se često i ogrešivao o činjenice i ljude. Na kraju krajeva, SRS je, po njegovom naređenju, i ove 2012. godine tvrdoglavo i samoubilački izašla samostalno na izbore (odnosno, još gore od toga, predstavljajući stavljanje na svoju listu Ivana Ivanovića i Mladena Obradovića kao „patriotski blok“, što je bilo i naivno i neuspešno), a što je katastrofalan promašaj za koji – slično kao i u slučaju DSS-a – nije jasno da li je samo posledica loše političke procene. Ali to, kao i većina starih Šešeljevih grehova, realno bledi pred razmerama njegove lične žrtve i stradanja.

Elem, direktno i indirektno, Šešelj može napraviti dosta nevolje svojim dugogodišnjim najbližim saradnicima, trenutno raspoređenim na mesto presednika države, predsednika vlade i predsednika parlamenta. Ali nije realno očekivati da ih sruši samom svojom pojavom na aerodromu, govorom na mitingu, ili nastupom na televiziji. A da ne govorimo o licemerju onih koji, poput dokonih kibicera, ili razmažene publike u rimskoj areni, sede skrštenih ruku, očekujući da smrtno bolesni „vojvoda“ kaže, pokrene i uradi ono što oni sami neće ili ne smeju.

Ipak, kakav god se vratio, u kakvom god psiho-fizičkom stanju bio i šta god preduzeo ili (ne)učinio, apsolutno je nemoralno i nedostojno što je vladajući politički i medijski mejnstrim Šešelju preventivno priredio pravog „toplog zeca“, u pokušaju da ga što više ogadi – pre svega – njegovim bivšim glasačima koji su u međuvremenu „prevrnuli ćurak“ i otišli za novim vođom. Upravo tim bivšim radikalima, a u međuvremenu malo „unapređenim“ i tanko „evropeizovanim“, namenjena je ova ružna i neumesna kampanja. „Puštaju Šešelja da napakoste Vučiću“ zaštektali su režimski tabloidi,  analitičari i dobro obavešteni izvori već na samu najavu povratka „vojvode“ iz Haga. “Šešelj dolazi da se sveti“, pa čak i: „Osvetiću se Vučićevoj deci i Tominim unucima“.

Ipak, najbljutavije deluju insinuacije i „teorije zavere“ (koje se perfidno lansiraju iz režimskih, kvazi-patriotskih medijskih i analitičkih krugova) o tome kako se Šešelj, malte ne, vraća u nekom dogovoru i „dilu“ sa Amerikancima i Zapadom, da kazni režim zbog njegove tobožnje „rusofilije“. A Šešelj je, ma šta o njemu mislili i uz sve svoje mane, upravo zbog toga što na takve dogovore i dilove nije pristajao u Hagu i završio, proveo tamo tolike godine i ostao skoro bez stranke, zdravlja i života. Ako im i taj „spin“ prođe, onda zbilja može proći sve, i za svakoga. Zaista je ogavno gledati kako oni koji su sve izdali i zbog šake vlasti i tapšanja po ramenu od strane onih koje su sami označavali za krvnike svoje zemlje i naroda, i koji su preverili i pljunuli na sve u što su verovali, sada sumnjiče i optužuju njega koji je u otporu Imperiji sve stavio na kocku i skoro sve izgubio.

Setimo se samo kakav je veličanstven, zvaničan i državni doček Hrvatska priredila Gotovini i Markaču po njihovom povratku iz Haga – i kakvu su im svu moguću političku i logističku podršku pružali dok su u Hagu bili. Ili kako su kosovski Albanci dočekali Ramuša Haradinaja (bez obzira što se tom njegovom povratku Hašim Tači sigurno nije previše obradovao). A u Srbiji Šešelja zvanično dočekuju ružne optužbe, muk i nelagoda. (Na stranu svojevrni politički paradoks što se čini da se Šešeljevom povratku danas mnogo više raduju njegovi ljuti politički protivnici nego njegovi višedecenijski saborci i saradnici.)

Ne kaže se slučajno da će onaj kome je skupo da izdržava svoju vojsku, na kraju morati da izdržava tuđu. Ko se ne raduje povratku iz Haga jednog Srbina kojem, uz sve napore i pritiske, nije mogla biti napisana osuđujuća presuda biće prinuđen da dočekuje albanskog premijera i da mu ovaj usred Beograda govori o nezavisnom Kosovu kao o „realnosti sa kojom Srbija treba što pre da se pomiri“. I da se cinično čudi što to njegovo „konstatovanje činjenice“ bilo ko doživljava kao provokaciju.

Najgore je to što je Rama na neki način u pravu. To jest, on je u Beogradu samo konstatovao ono što on inače govori i misli, a što njegovi domaćini takođe govore svojim zapadnim sagovornicima (i zbog čega im je i dopušteno da posle toliko godina apstinencije uzmu vlast), ali ne vole kada im se to tako javno i pred kamerama saspe u lice. U svakom slučaju, da ponovim ono što sam već konstatovao prilikom skandala sa velikoalbanskim dronom na utakmici sa Albanijom – ko je mislio da je Kosovo ispričana priča i zatvorena stranica koju treba što pre zaboraviti zarad svetle evropske budućnosti doživeo je da mu Kosovo i „Velika Albanija“ dođu na noge i gurnu prst u oko usred Beograda. Ko nije sačekao Šešelja, dočekuje Ramu.    

 

Anketa

Da li mislite da su protekli predsednički izbori bili fer i demokratski?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner