Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Crnogorske litije i srpsko čudo
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Crnogorske litije i srpsko čudo

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 22. januar 2020.

Da je znao ono što sada zna, veliko je pitanje da li bi se Milo Đukanović  odlučio da forsira donošenje „Zakona o slobodi veroispov(ij)esti“. Čak ni najveći optimisti među crnogorskim opozicionarima nisu očekivali da će reakcija naroda biti ovako masovna, žestoka i mudra. (Doduše, postoji i  teorija – u koju ja, inače, ne verujem – da on to, siromah, nije ni želeo, ali su ga, eto, dušmani jadnog naterali.)

Očekivalo se da će „prosrpska“ opozicija pokušati da napravi neku vrstu gužve i opstrukcije u crnogorskom parlamentu ne bi li sprečila njegovo donošenje – ili makar pokazala da to usvajanje nije prihvaćeno bez borbe i otpora. Pretpostavljalo se i da će zbog usvajanja zakona biti nekih protesta, da će biti bačene neke petarde i kamenice (a da će policija intervenisati, baciti poneki suzavac i „rasterati ekstremiste“.) I to bi bilo to.

I možda bi tako zaista i bilo da se ovaj put nije namerilo na nešto drugačijeg i organizovanijeg protivnika nego što je to već pomalo izraubovana i poslovično razjedinjena crnogorska opozicija. Protivnika oličenog u Crkvi (SPC), Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i mitropolitu Amfilohiju lično.

 

Iskusnom i lukavom Đukanoviću se dogodilo ono što se obično, pre ili kasnije, dešava svim okoštalim autoritarnim vladarima – podlegao je sopstvenoj propagandi i pobrkao stvarnost sa slikom koju nudi iskrivljeno režimsko ogledalo. Posle više od decenije formalne nezavisnosti i već dvadesetak godina kako faktički samostalno upravlja crnogorskom državnom politikom, Đukanović je poverovao da je crnogorska javnost već dovoljno lobotomizovana „dukljanskom“ propagandom i da će, zahvaljujući tome, on bez većih potresa moći da – pored celokupne svetovne – preuzme poluge i dizgine i duhovne vlasti u Crnoj Gori.

Vlast, zajedno sa dobrim delom opozicije, obrazovni sistem, praktično svi mediji i kompletan NVO sektor godinama su radili na „rasrbljivanju“ Crne Gore i činilo se da je taj identitetski inženjering već daleko odmakao. Ali izgleda da „žaba“ ipak nije bila dovoljno skuvana

Vlast, zajedno sa dobrim delom opozicije, obrazovni sistem, praktično svi mediji i kompletan NVO sektor godinama su radili na „rasrbljivanju“ Crne Gore i činilo se da je taj identitetski inženjering već daleko odmakao. Ali izgleda da „žaba“ ipak nije bila dovoljno skuvana. Pogotovo kada je, predlogom i usvajanjem ovog zakona, politička temperatura naglo podignuta do maksimuma. Zapravo, možda bi se čak moglo reći da je ovim zakonom i nedvosmislenim atakom na SPC u Crnoj Gori, njene svetinje i njenu imovinu Đukanović nehotice učinio uslugu srpskom elementu – trgnuo ga i naterao na mobilizaciju, bunt i otpor koji je bio već gotovo presahnuo.

Možda bi se čak moglo reći da je ovim zakonom i nedvosmislenim atakom na SPC u Crnoj Gori, njene svetinje i njenu imovinu Đukanović nehotice učinio uslugu srpskom elementu – trgnuo ga i naterao na mobilizaciju, bunt i otpor koji je bio već gotovo presahnuo

Epicentar tog otpora su svakako Mitropolija i mitropolit Amfilohije, sa kompletnim sveštenstvom i monaštvom. Ali ne treba zanemariti ni ostale episkopije i vladike (pogotovo vladiku Joanikija, kao i umirovljenog vladiku zahumsko-hercegovačkog Atanasija) koji deluju na teritoriji Crne Gore. Takođe, uprkos stalnim pokušajima da se i tu napravi neki razdor, kompletan vrh SPC, sa Patrijarhom i Svetim Sinodom stao je iza Mitropolita, a više ili manje masovne litije u znak podrške borbi protiv spornog zakona organizovane su u svim eparhijama srpske crkve.

Naravno da jezgro tog protesta i tih litija čini srpski etnički i politički element. Ali je od krucijalnog značaja za uspeh te borbe i to što ona nije ostala zatvorena samo u srpski politički element, nego računa na širu, pravoslavnu, pa i građansku („ljudsko-pravnu“) podršku

Ipak, ono što je sve najviše iznenadilo (jedne prijatno, a druge neprijatno) jeste masovnost i odlučnost velikog broja građana Crne Gore koji su stali uz Crkvu i ustali protiv ovog diskriminatorskog zakona. Naravno da jezgro tog protesta i tih litija čini srpski etnički i politički element. Ali je od krucijalnog značaja za uspeh te borbe i to što ona nije ostala zatvorena samo u srpski politički element, nego računa na širu, pravoslavnu, pa i građansku („ljudsko-pravnu“) podršku i solidarnost većinske Crne Gore. I upravo je to ono što je verovatno najviše zabrinulo Đukanovića i njegove savetnike – pa su, stoga, grčevito i hitno pokušali da zamene teze, predstavljajući sebe kao žrtvu nekog „velikosrpskog“ projekta, pa i šire, geopolitičke “rusko-pravoslavne“ zavere, računajući da će na tom fonu uvek naći neke zainteresovane i zabrinute uši Briselu ili Vašingtonu, i tako još jednom produžiti svoj vek trajanja na vlasti.

Najpre su se „pravili mrtvi“ i davali izjave kao kandidatkinje na izboru za „mis sveta“ (tipa: „mir u svetu“, „niko nije kriv“). A kada se videlo da je vrag odneo šalu, počeli su da se mešaju, ali ili trapavo, ili čak sa namerom da režimu u Podgorici pomognu

Kako je na događaje u Crnoj Gori reagovala država Srbija? Po predstavnicima vlasti – reagovalo se odlično, mudro i uzdržano. Po meni, pogrešno, mlako i neadekvatno. Kao da je reč o problemu u nekoj dalekoj afričkoj zemlji, a ne o ataku na svoju crkvu i svoj sopstveni narod. Najpre su se „pravili mrtvi“ i davali izjave kao kandidatkinje na izboru za „mis sveta“ (tipa: „mir u svetu“, „niko nije kriv“). A kada se videlo da je vrag odneo šalu, počeli su da se mešaju, ali ili trapavo, ili čak sa namerom da režimu u Podgorici pomognu. Vučićeva predbožićna najava odlaska u Crnu Goru (koju su Mitropolit i Episkopski savet SPC vešto izmanevrisali i eskivirali), poludirigovani protesti ispred CG ambasade u Beogradu, te  Dačićeve nediplomatske izjave koje je režimska propaganda u Podgorici obilato koristila i zlouporebljavala – sve to baca sumnju u motive i namere aktuelne vlasti. Odnosno, nakon svega što smo od strane zvaničnog Beograda na ovu temu videli i čuli, zaista ostaje dilema da li su samo nemoćni da se Đukanoviću suprotstave i plaše ga se – ili su, zapravo, njegovi svesni saradnici i saučesnici?! 

 

Posebna priča su neke tobožnje „velike patriote“ i nacionalisti (uglavnom prorežimski, mada je bilo i drugih) koji su u vreme najžešćih pritisaka na Mitropolita i SPC krenuli da spekulišu o Amfilohijevim „greškama iz prošlosti“ i – navodnim – „dilovima“ sa Đukanovićem. Niko, razume se, nije bezgrešan i sigurno da je na dnevnopolitičkoj ravni, tokom svih ovih godina, bilo različitih procena, nesrećnih izjava i gafova od strane Mitropolita. Ali, isto tako, nema sumnje da je dosadašnji stepen otpora, mudrosti, organizovanosti i narodnog jedinstva koji je do sada iskazan u organizovanju protestnih litija u Crnoj Gori takav da ne samo da amnestira sve (eventualne) Amfilohijeve greške iz prošlosti, nego predstavlja i svojevrsno, pravo – ljudsko ili božje?! – čudo.

A koliko će to „čudo“ potrajati i da li će, kojim čudom, biti dovoljno da preokrene stvari u Crnoj Gori – ili će „Imperija“, potpomognuta regionalnim satrapima i spin-majstorima, uspeti da se reorganizuje i ubije ovaj spontani narodni bunt – videćemo već u narednim danima i sedmicama.

(narodni poslanik i glavni urednik NSPM)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner