Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Aca i Milo ili „oči u glavi“
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Aca i Milo ili „oči u glavi“

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
sreda, 04. novembar 2015.
Alternativni naslov ovog teksta mogao bi da glasi – „da li bi i šta aktuelna srpska vlast mogla da izvuče kao pouku iz događaja u Podgorici?“

Na prvi pogled, razlike između dva slučaja su ogromne. A najvažnija je ta da je Đukanovićev režim na vlasti već četvrt veka, dok je Vučićeva vlada, formalno gledano, ovih dana proslavila tek godinu i po dana, odnosno nešto više od tri godine od kako je Aleksandar Vučić postao faktički najmoćniji čovek u državi. Drugim rečima, čak i da ne postoji ništa drugo sporno, već sama dužina boravka na vlasti predstavlja problem za Đukanovića i budi podozrenje u pogledu prirode tog režima. S druge strane, Vučićeva vladavina je još relativno kratkotrajna – pri čemu on različitim tehnikama (vanredni izbori, rekonstrukcije) stvara utisak kao da je još i mlađa nego što stvarno jeste.

Premda se poslednjih meseci počelo stidljivo govoriti i o nekim stvarima vezanim za Vučićevo okruženje (poslovi Siniše  Malog, afera „vetropark“, uloga kuma Nikole Petrovića...) o Đukanovićevim aferama, poslovima, familiji i kumovima naširoko se priča i piše već godinama, kako u Crnoj Gori, tako i u regionu. Konačno, nije bez značaja ni to što Đukanović protiv sebe ipak ima jednu relativno snažnu i relativno složnu opoziciju (ili makar njeno jezgro), kao i nekoliko najuticajnijih medija u zemlji, dok je u Srbiji teško reći ko je slabiji i u gorem stanju – da li medijska ili politička opozicija.

Ali postoje i neke interesantne analogije i strukturne sličnosti. Kao prvo, i Vučić i Đukanović su do apsolutne vlasti došli nekom vrstom „dvorskog puča“ unutar DPS-a, odnosno SNS-a, pa su tek nakon toga, tu svoju vlast retroaktivno legitimisali na izborima. Kao drugo, obojica su u politiku ušli mladi i obojica su u već poodmaklim godinama doživeli neku vrstu „prosvetljenja“ i za 180 stepeni obrnuli svoj politički ćurak. Obojica su skloni autoritarnim rešenjima i imaju talenat i naviku da moć sele sa sobom, nezavisno od funkcije na kojoj se trenutno i formalno nalaze. (I obojica imaju „apolitičnog“ i poslovno vrlo uspešnog brata.) Konačno, obojica su svoj politički uspon počeli kao srpski nacionalisti (jedan leve, a drugi desne provenijencije) – i obojica su u neko doba shvatili da im je mnogo pametnije i isplativije da potpuno promene ploču.

Obojica su preuzeli ideologiju od svojih ljutih političkih protivnika i tako ih praktično uništili (Đukanović liberale, a Vučić DS). Obojica su na početku bili veliki „rusofili“, a danas su vatreni „zapadnjaci“.  S tim da Vučić još pokušava da balansira (na kraju krajeva, premijer je Srbije, koju jedino ruski uticaj i ruski veto štite od potpunog priznanja nezavisnosti Kosova ili od optužujuće rezolucije Saveta bezbednosti za genocid u Srebrenici), dok je Đukanović sa uvođenjem sankcija Rusiji i srljanjem u NATO pakt definitivno prešao antiruski rubikon.        

Zapravo, pravo je čudo (mada bi se to „čudo“ verovatno dalo razložiti na svoje koruptivne segmente) kako je i koliko je dugo Đukanović uspevao da u jednom delu i crnogorskog i srpskog javnog mnjenja – a čini se čak i u nekim ruskim diplomatskim krugovima – održava iluziju kako on, zapravo, „nije odistinski za NATO“, kao i da „nije protiv Srbije“ (nego je samo, tobože, žrtva Miloševićeve, Koštuničine i Tadićeve negativne propagande). Praktično, tek u ovoj 2015. godini maske su, čini se, definitivno pale i Milo, pritisnut sa raznih strana, morao da pokaže svoje – ne može se to, nažalost, drugačije definisati – pravo, antirusko i antisrpsko lice. Đukanovićeve direktne optužbe na račun Moskve da stoji iza podgoričkih demonstrarcija i glasanje za prijem Kosova u UNESKO samo su logično i poučno finale jednog dugog – mora se priznati, veštog – ali krajnje neprincipijelnog i nemoralnog lutanja po lavirintima balkanske politike.       

Pa čak i sada, kada su stvari u vezi Đukanovićevog lika i (ne)dela postale više nego očigledne i transparentne, nađe se tu i tamo vajnih srpskih „patriota“ koji ga, ako ne baš sasvim otvoreno brane, a onda makar mute vodu i „beskompromisno principijelno“ napadaju Đukanovićeve kritičare. Dobro ih upamtite – jer to su važni protagonisti regionalnog političkog kancera. Zapravo, ako još ima dileme ko je ko i ko je šta na srpskoj političkoj sceni, treba samo pogledati kakav mu je odnos prema Đukanoviću i aktuelnim događajima u Crnoj Gori. I odmah se razne „demokrate“, „patriote“, „srbende“, „ljudskopravaši“ i „rusofili“ (dakle, osobe i sa jednog i drugog dela političkog spektra) svode u svoje realne, agenturne i/ili interesdžijske okvire.

U suštini, odnos prema CG režimu predstavlja svojevrsni lakmus koji daleko nadilazi trenutni značaj crnogorske tematike u srpskom javnom životu i morao bi da bude jedan od glavnih orijentira prilikom aktuelnih i budućih političkih razvrstavanja na srpskoj i balkanskoj političkoj sceni. (A možda može biti i vrlo koristan vodič za nekog npr. ruskog ili zapadnog posmatrača lokalnih prilika.) Jer, ako neko još uvek može imati – ili se praviti da ima – neke dileme u pogledu demokratskih kapaciteta ili geopolitičkih afiniteta Aleksandra Vučića i „SNS Srbije“, kada je o Đukanoviću i njegovoj politici reč, dileme naprosto nema i ne može biti. I upravo zato – molim vas, apelujem i ne bez razloga ponavljam – obratite pažnju na ove srpske kvazipatriotske junoše (naravno, i one kvazidemokratske, ali su oni uglavnom već provaljeni), na njihovu rečitu „šutnju“, ili na njihove fantastične i ponekad zavodljive teorije koje, kada se razgrne retorička i konspirološka magla, nekako uvek rezultiraju poentom, koja se ne izgovara, ali se na nju upućuje. Da Vučić nije loš (samo se pravi), i da Milo nije loš, i da Cane nije loš, i da Beba nije loš – i da su najopasniji oni koji ih aktuelno kritikuju i ruše. 

Đukanovićev režim je višeglava hidra, čiji pipci sežu duboko kroz srpske političke, poslovne, medijske, obaveštajne i kriminalne krugove. I to kako one prozapadne, tako i one, deklarativno, proruske i nacionalne. (Zato je, pored ostalog, tako dugo i uspevao da obmanjuje Moskvu u pogledu svojih pravih namera i planova.) Sa više različitih i dobro obaveštenih strana čuo sam podatak da je, svojevremeno, tokom rada na projektu otcepljenja od Srbije, Đukanović ovde u Beogradu masovno finansirao ne samo pojedine drugosrbijanske podržavaoce, nego isto tako i najljuće protivnike crnogorske nezavisnosti, ne bi li plasiranjem njihovih anticrnogorskih, često primitivnih i „pljuvačkih“ izjava pridobijao javno mnjenje u Podgorici. (Nešto slično radi i danas, perfidno podstičući ideologiju tzv. „srbijanstva“ i raspirujući anticrnogorsko raspoloženje u u Srbiji.) A možemo samo zamisliti šta je tek radio i radi u samoj Crnoj Gori. I zato je puka iluzija, naivnost ili licemerje očekivati da će se u otporu prema Đukanoviću okupiti neka anđeoski čista i besprekorna bića, koje će u potpunosti odgovarati vašem ili mom etičkom i političkom ukusu. Naravno da neće. Ali to ne znači da su „svi isti“, „svi kupljeni“, „sve beznadežno“ i da je najbolje pustiti Mila da vlada još 10-20 godina.  

Đukanović je šampion političke dugovečnosti i idol svima koji imaju sličnu autoritarnu ambiciju i politički stil. A Vučić ima i sličnu ambiciju, sličan stil i slično okruženje. I verovatno zbog tog okruženja i zajedničkih veza srpski premijer (kao, uostalom, ni predsednik) povodom događaja u Podgorici nije rekao bukvalno ni jednu jedinu reč. Iako je više nego poznat po tome što rado i spontano komentariše sve živo, od privrede i sporta, do regionalne i svetske politike. Ali to ne znači da ove događaje pažljivo ne prati i da iz njih neće izvući neke zaključke i pouke. Možemo se samo nadati – ispravne. U protivnom bi se lako mogao naći na („Milovom“) putu koji, zapravo, uopšte nije tako sjajan i privlačan kao što se možda naizgled čini. Tim pre što svakako neće moći da čak ni izdaleka računa na Đukanovićevu političku dugovečnost.  Baš kao što ne poseduje ni njegovu sposobnost, staloženost i veštinu. Na kraju krajeva, Đukanović je politički sahranio i nadživeo i Miloševića i Koštunicu i Tadića, napravio kakvu-takvu državu – na žalost, na antisrpskim temeljima – i, makar radi obezbeđivanja imuniteta od raznih međunarodnih istraga, obnovio crnogorsku državnost. A Vučić je, nasuprot njemu, nekakvu državu i državnost nasledio i sada ih samo svakodnevno krcka, bruka, urniše i upropaštava. I za razliku od svega ostalog, ovo poslednje radi strahovito uspešno i brzo.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner