Zorana Šuvaković: Britanska „generacija ipsilon“

Godina je počela Arapskim prolećem, nastavila se letom uličnog besa. Zaraza se proširila u epidemiju globalnog narodnog nezadovoljstva. Nemoguće je razlikovati fotografiju iz Santjaga (Čile) gde se mladi sukobljavaju s policijom, od iste takve slike u Londonu. Ili prizor Trga sunca u Madridu zaposednutog nezadovoljnim, od manifestacija na ulicama Tel Aviva.

Slika je ista mada su neposredni povodi u svakom pojedinačnom slučaju različiti. Studenti u Čileu zahtevaju bolje obrazovanje, besplatno školovanje, Englezi hoće televizore, mobilne i patike, Izraelci su ljuti zbog rasta troškova života, španska omladina je frustrirana prividom demokratije, diktatom finansijskih institucija, nemanjem posla, krova nad glavom, dolaskom pape... i ko zna čime sve još.

U Velikoj Britaniji, za ovih četrnaest dana otkad su pljačke i rušenja zapalili zemlju, iznete su u javnost najrazličitije teorije: razbijeno društvo i porodica, nesposobna policija, narasla imigracija, multikulturalizam, rasna diskriminacija, socijalna politika, ekonomska nejednakost, tolerancija za asocijalno ponašanje, prezasićenost „blekberijima”... Britanski premijer Dejvid Kameron konstatovao je čak da su delovi društva jako bolesni. Lek je po njemu najstrože kažnjavanje izgrednika.

„Gardijan” je u petak izašao s ekskluzivnim istraživanjem na uzorku od prvih hiljadu osoba koje su se zbog učestvovanja u izgredima našle pred sudijama. To je prvi put u istoriji države da su podaci dobijeni direktno od lokalnih sudova, sa svim detaljima. Ispostavilo se da je mesto stanovanja najvažniji „podsticaj” za odlazak u otimanje.

Mapu adresa izgrednika, stručnjaci su preklopili s mapom najsiromašnijih sredina. Većina od onih koji su krenuli u boj za farmerke stanuju u najsiromašnijim sredinama, koje su u poslednjim godinama, kresanjem budžetskih rashoda, dodatno ojađene. Britanski „bandit” je muškarac, mlađi od 25 godina, često još nije duvao ni osamnaest svećica, bez obrazovanja, bez posla i šanse da ga dobije, živi s nezaposlenim roditeljima, ili se seljaka, nema od čega da plati kiriju... U njegovom kraju bez posla su ostali poštari, policajci, čistači, bibliotekari, socijalni radnici, vozači u javnom prevozu i mnogi drugi koji su radili u državnoj službi. On je izolovan i zna da nema šta da izgubi.

Ne bi bilo fer da se generacija ipsilon, kako anglosaksonski teoretičari zovu osobe rođene između 1982. i 2000, trpa cela u isti koš. Haos koji je izazvala pre četrnaest dana u Velikoj Britaniji prikazuje samo jedan deo „milenijumske mladeži” koja je u tinejdžerske godine ušla s trećim milenijumom i u njemu se nije usrećila. Od strane više klase, školovane na Kembridžu i Oksfordu, koja nema pojma kako se živi u Hakniju ili Totenhemu, i hoće da sledećeg olimpijskog leta prikaže uglađenu i bogatu Britaniju, svrstani su u fioku s kriminalnim dosijeima. Ali, kako upozoravaju liberalniji analitičari, ovo bi mogla da bude samo prethodnica paklenijih događaja.

Generacija ipsilon ima primere za ugled. Kanadska autorka Naomi Klajn kaže da su izgrednici u Londonu samo prekopirali model: krenuli su u noćni boj za farmerke po uzoru na otimanje usred belog dana i to na globalnom nivou.

„Prvo je bankama velikodušno nadoknađen gubitak, od para poreskih obveznika. Zatim su direktori finansijskih institucija sebi isplatili rekordne otpremnine. Onda su sazvani hitni samiti G-8 i G-20, na kojima su se lideri saglasili da nikako ne kažnjavaju bankare. Nisu preduzeli nikakve mere da spreče sledeću sličnu krizu. Otišli su svako u svoju zemlju i nametnuli novi harač najugroženijima. Otpustili su ljude, povećali školarinu, na brzinu privatizovali štogod su mogli, smanjili penzije”, piše Klajnova.

Ovo je vreme velikog otimanja, pa London u plamenu nije nikakvo iznenađenje. Pouzdani „Volstrit džornal” još početkom jula je citirao rezultate jedne ankete u kojoj je 94 odsto današnjih svetskih milionera reklo da strahuje od izbijanja nasilja na ulicama. Pokazalo se da je strah bio opravdan.

U međuvremenu, traže se nove uštede. Oni koji su već suzili kaiš za nekoliko rupa, moraju još da ga stežu. Drugi su komotni. Kod pojedinih se probudila savest. Voren Bafet, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, traži javno preko „Njujork tajmsa” da se njemu i njemu sličnima poveća porez. „Dok se siromašni bore za nas u Avganistanu”, kaže čovek s 50 milijardi dolara, „mi ne damo da se od nas otkine malo veće parče torte.”

U akciji „Oporezuj me” pridružio mu se Bil Gejts, osnivač „Majkrosofta”, potom jedan od retkih mladih milijardera Mark Cukerberg, čiji „Fejsbuk” je presudni akter u okupljanju razbijača, zatim Anđelina DŽoli i Bred Pit.

I Francuzi su se uzvrpoljili. Bernar Arno, direktor modne kuće i predsednik kluba milijardera u Francuskoj, hoće da ga više oporezuju. Sindikati francuskih radnika zakazali su okupljanje i traže jedinstveni front pred najavu o novom kresanju budžeta u septembru. Španija čeka da ode papa pa da uroni u vruću jesen.

Kameron se prevario: policija ne može da se reže, kad i sve ostalo. Jer kad ljudima oduzmeš ono malo što imaju, da bi zaštitio interese onih koji imaju više nego što zaslužuju, onda nastupa ono što je gledao u Britaniji kad je došao s godišnjeg odmora.

(Politika)