Zoran Đorđević: U Srbiji je 350.000 zaposlenih na “minimalcu” kao privremenoj meri koja je manja od potrošačke korpe; radnici “Goše” nisu dobili novac iz budžeta

U čemu je tajna konsenzusa Socijalno-ekonomskog saveta o minimalnoj ceni rada, o Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti, šta su zamerke Ministarstva i o problemima u najvećem resoru u Vladi Srbije, s ministrom Zoranom Đorđevićem su za Novi magazin razgovarale Jelka Jovanović i Nadežda Gaće.

Socijalno-ekonomski savet nedavno je, mimo već ustaljene višegodišnje prakse, usaglasio novu minimalnu cenu rada. Osim toga, socijalni partneri su bili jednoglasni i u stavu da je Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti neprimenljiv. Prvo pitanje ministru za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Zoranu Đorđeviću jeste kako je, posle više godina nesporazuma, postignut konsenzus o minimalnoj ceni rada?

Treba li minimalac da pokrije minimalnu potrošačku korpu?

To su različite kategorije, nisu u direktnoj relaciji i ne treba da budu, minimalna cena rada je privremena mera i ne bi smela dugo da traje. U tome su s nama saglasni i poslodavci i sindikati. Kao što vam je poznato, mnogi faktori utiču na utvrđivanje visine MCR, kao što su egzistencijalne i socijalne potrebe zaposlenog i njegove porodice izražene kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja cena, produktivnosti i prosečne zarade. Mnogo faktora utiče na njenu visinu, a ne samo minimalna potrošačka korpa.

Hoće li država kao poslodavac povećanjem zarada izaći iz zone “minimalca”?

Država kao poslodavac ima između 21 i 25.000 zaposlenih na minimalnoj ceni rada, a ukupno u celoj državi imamo oko 350.000 zaposlenih na minimalnoj ceni rada. Nećemo moći tako brzo da izađemo. Izlasku iz te zone najveći doprinos mogu dati pozitivna privredna kretanja, naročito u proizvodnom sektoru. Administrativni potezi poput povećanja minimalne cene rada i neoporezivog dela zarade mogu ubrzati taj proces. Mi sada ne znamo koliko će to povećanje biti. I predsednica Vlade je rekla da će se znati u narednih nekoliko nedelja, ali kao i kod neoporezovanog dela zarade, bitno je da znamo na čemu smo, da imamo jasan rezultat i predikciju toga šta je krajnji rezultat države kad su u pitanju finansije. Da ne narušimo uspostavljene srednjoročne makroekonomske projekcije.

U Nacrtu nema obaveze zapošljavanja od 40 odsto...

Ima obaveze privatnih kompanija da u upravljačkim odborima poštuju tu kvotu. Ja mislim da je to ograničavanje investitora, i stranih i domaćih, obavezivanje unapred ljudi koji ulažu svoj novac i imaju pravo da njime raspolažu na način koji smatraju najboljim.

U evropskim zemljama postoji preporuka kompanijama.

Pretpostavljam da će poslodavci dati takve sugestije.

Radi li Ministarstvo novi zakon? Civilni sektor se ne slaže.

Ne, sada ne radimo novi zakon. Ne mogu da prejudiciram šta će javnost da kaže, želim da Nacrt uđe u javnu raspravu. Nije bitno, u krajnjoj liniji, ni šta misli Ministarstvo ni šta misli civilni sektor nego građani i to je sveobuhvatno najkorisnije i najbolje za Srbiju.

Štrajkovi u Goši i Fijatu obeležili su početak mandata. U čemu je razlika između te dve firme, a šta je isto?

Zajedničko im je što su u privatnom vlasništvu, različit je pristup države koja je 2000-ih privatizovala obe kompanije i imala različit pristup i različita sredstva obezbeđenja. Goša je u 2012. ušla s nagomilanim problemima i dovela u pitanje svoje funkcionisanje. Međutim, država nije ostavila radnike Goše sa strane i danas brine o njima; dok je Aleksandar Vučić bio premijer Vlada je obezbedila jednokratnu pomoć radnicima, vlada Ane Brnabić ponudila im je zaposlenje u novootvorenim preduzećima u Topoli i Velikoj Plani. Od 120 ponuđenih novih radnih mesta, samo se jedan radnik javio. Meni je to bilo nelogično jer se obaveza dosadašnjeg poslodavca prema njima ne briše; vrlo je moguće da oni veruju da njihova kompanija može da nastavi da radi, da ostanu tu gde jesu i da to što rade ima neku budućnost.

Država godinama ćuti iako je kupac imao obaveze, poreska policija nije reagovala, nečinjenjem su radnici dovedeni u bezizlazan položaj?

Možemo govoriti o recidivima prošlosti, o onome što je bilo do 2012, ali ja to ne želim. Mogu samo da kažem da posle 2012. ti ljudi nisu radili, nisu primali platu. Najjednostavnije je bilo pustiti Gošu u stečaj, progutati tu žabu, ali od toga niko ne bi imao koristi. Ali pre svega, to je privatna kompanija i država nema pravo da se meša. Uostalom, svedoci smo da su pre neki dan uz posredstvo Agencije za mirno rešavanje radnici i poslodavac postigli dogovor, što pokazuje da je razgovor najbolje rešenje.

Ko je radnicima Goše uplatio po 30.000 dinara i iz kojih izvora?

To je njihov dogovor sa vlasnikom.

Nije iz budžeta?

Nije.

Da li ćete se baviti poreklom četvrt miliona evra, što je članovima jednog sindikata u Fijatu isplaćeno kao naknada za dane štrajka?

Ukoliko je nešto urađeno kako ne treba, to je posao za finansijsku kontrolu i policiju. Verujem da je sve urađeno u skladu sa zakonom.

A deluje vam normalno da se pojavi toliko novca?

Postoje različiti načini kako neko može da dođe do novca, legalno i drugačije. Zna se kako država pomaže, ko i kako traži pomoć i kako dobija; kad je reč o privatnim finansijama, stvar je volje onog ko daje zašto to radi i kakvu obligaciju ima. Nama je bitno da se znaju tokovi novca, da nije pranje para u pitanju i da je sve u skladu sa zakonom.

Šta je preduzeto posle dva teška ubistva u centrima za socijalni rad sem smenjivanja direktorke Gradskog centra u Beogradu?

Odmah po tragedijama koje su se desile i koje su, nažalost, odnele ljudske živote koji ne mogu da se vrate, analizirali smo da vidimo šta je uzrok i šta bismo mi kao Ministarstvo trebalo da preduzmemo. Centri za socijalni rad su u ingerenciji opština i gradova, ali to ne umanjuje deo posla koji mi radimo, a to je stručni nadzor. Odmah smo sazvali sastanak sa direktorima centara, razgovarali s njima o tome u kakvim se problemima nalaze i šta bi nama preporučili da uradimo da bi njihov rad bio lakši i efikasniji, a građani zadovoljniji. Posle toga imali smo sastanak sa predsednicima opština i gradonačelnicima. Dogovorili smo se da primere dobrih praksi iz nekih opština probamo da implementiramo i u drugim opštinama, da opštine i gradovi posvete veću pažnju centrima za socijalni rad, da unapredimo njihove uslove rada. Takođe, da izmenama i dopunama nekih zakona vratimo neke nadležnosti i protokole koji su ukinuti, kao službenost, i da time bude poštovana reč socijalnih radnika kada su u pitanju odluke koje sudovi donose.

Mislite na vodiče slučajeva?

Izmenama zakona 2009. određeno je da u centrima svi rade sve, što se pokazalo kao loše; neki su zadržali praksu da se posvete određenim oblastima i to daje dobre rezultate. Probaćemo to da vratimo. U tragičnim slučajevima koje pominjemo javnost se fokusirala na centre za socijalni rad, ali ja moram da kažem nešto i u korist centara i ljudi koji tamo rade; njihov posao nimalo nije lak, uvek su između čekića i nakovnja, retko mogu da donesu odluku kojom su obe zainteresovane strane zadovoljne. Pre svega njihov posao je da odluče u najboljem interesu dece, a mi treba da ih podržimo u tome, da ne pomisle da su prepušteni sami sebi.

U ovim slučajevima bile su dramatično različite procene socijalnih radnika i sudske odluke. Kako to može da se usaglasi?

Nikako, pitanje je profesije kako ko procenjuje stvari. I nije dobro da se svi slažu, ali važno je da se problem sagleda sa svih strana i da u tom postupku učestvuju svi, ne samo socijalni radnici i pravosuđe već i MUP, ministarstva zdravlja i prosvete, svi koji su u tom interresornom lancu. Ne postoji razmimoilaženje u kom pravcu država treba da ide kad je borba protiv nasilja u pitanju.

Ostao je pomalo gorak utisak što je samo direktorka Gradskog centra smenjena.

To je odluka lokalne samouprave, u ovom slučaju grada. Grad je smenio direktorku, mi smo poslali izveštaj tužilaštvu i gradu, a Grad je procenjivao. Verujem da će svako u svom resoru utvrditi eventualne propuste i odgovorne, a mi ćemo kao Ministarstvo jačati nadzor i do kraja godine ažurirati sve podzakonske akte.

Inspekcijom koja ima samo nekoliko zaposlenih?

Kontrola neće biti mnogo bolja ako samo povećamo broj inspektora, kolika je država može ih biti stotine. Mi želimo da normativno-pravno sve bude jasno, da odgovornost za propuste bude jasno utvrđena i sankcionisana, bez obzira na to da li je reč o vlasnicima ilegalnih domova za starije i decu, direktorima domova, centara za socijalni rad. Preko grešaka ne može da se pređe. Dugoročno rešenje je promena svesti, a do toga se dolazi drugačijim obrazovanjem mladih i kulturom, drugačijim pristupom životu. To ne daje rezultate na kratak rok, ali moramo tako da radimo jer naš krajnji cilj je moderna savremena Srbija po meri svih građana.

Jesu li vam mediji saveznici u tome?

Jesu; važno je ljudima promeniti viđenje iste stvari; neko ko vidi nasilje treba da ga prepozna i prijavi, to isto važi i za rad na crno, PDV. To nije tuđi posao, tiče se svih nas.… Ja medije gledam u meri u kojoj su potrebni za posao koji radim.

Često smo pominjali budžet. Hoćete li tražiti povećanje za 2018?

Najlakše je tražiti povećanje. Međutim, moramo biti odgovorna Vlada, poštovati prioritete, stvoriti uslove realnom sektoru da se poveća BDP i pružiti građanima – poreskim obveznicima odgovarajuću uslugu za njihov novac. Što bismo mi ekonomisti rekli, “vrednost za novac”. Prvo želim da uredim Ministarstvo tako da se zna kako se svaki dinar troši i da li je potrošen namenski, da utvrdim postoje li unutrašnje rezerve, pa tek onda ćemo razmatrati prioritete i potrebe za eventualno dodatnim sredstvima. Kada su u pitanju socijalna davanja, ona treba da se usmere samo onome kome su stvarno potrebna.

Proći će godine, da ne kažemo mandat.

Neće, znaće se već sledeće godine. Za svaki dinar koji ovo ministarstvo bude dobilo 1. januara 2018, već 31. decembra 2018. znaće se kako je i gde potrošen. Neću se mešati u politiku lokalnih samouprava, ali hoću tačno da znam za šta traže novac i da li su ga u te svrhe i potrošili.

(Novi magazin)