Zoran Čvorović: Od čega strahuju rusofobi i srbofobi

Savremeni antiistoricizam. Još je Ciceron govorio da je istorija, ne samo „svedok vremena”, već i „svetlost istine i učiteljica života”.[1] Međutim, savremeni čovek, koji se u svetskoj areni, eufemistički nazvanoj tržište, svakodnevno troši u opsesivnoj borbi sa stvarnim i izmišljenim potrebama, ne haje mnogo ni za klasičnu mudrost, ni za istoriju. Svedoci smo tragičnog paradoksa, da se u ime realnosti, iskustvo predaka menja za veresiju srećne budućnosti koju nude planeri globalne Imperije. Zato umesto istorijski zrele nacionalne elite, koja o sadašnjosti sudi na osnovu iskustava iz prošlosti, zbog čega „ništa nije za nj novo što sad biva u svetu”,[2] imamo gomilu skorojevića, koji nova rešenja za nacionalne i državne probleme kupuju u antikvarnici kod starog evroatlantskog lihvara. Buđenje iz svake ideološke utopije, a takav je i savremeni sekularni, liberalni hilijazam, sa svojim antiistoricizmom,[3] uvek je bolno za njene zatočnike, posebno što do sudara ljudske uobrazilje sa istorijskom stvarnošću, po pravilu, dolazi u uslovima velikih kriza i ratova. Događaji s kraja prošlog i početka ovog veka opominju, da je poslednji čas da se Srbi i Rusi vrate sopstvenom istorijskom iskustvu, kako bi na osnovu njega razumeli stvarnost i obezbedili nacionalno samoodržanje. U suprotnom, „čovek bez istorijske svesti je prazna tabla po kojoj totalitarni prst može da ispisuje šta god želi”.[4] Proces istorijskog samoosvešćivanja, koji, pre svega, podrazumeva razobličavanje planski stvorenih nacionalnih i istorijskih stereotipa, treba otpočeti sa eksplicitnim jezikom istorijskih izvora.

Pisma Sigzmunda II kraljici Elizabeti I. U red istorijski otrežnjujućih dokumenata spadaju i tri pisma, koja je, u periodu od 1566. do 1569. godine, poljski kralj Sigzmund II Avgust uputio engleskoj kraljici Elizabeti I Tjudor.[5]

U prvom pismu, od 13. jula 1566. godine, između ostalog stoji:

„Vaša presvetlosti, vidite zašto mi ne možemo dozvoliti plovidbu u Moskoviju (Moskovsko carstvo, prim. prir.), zato što ona ne može biti dopuštena iz razloga, koji se ne tiču samo nas lično, već imaju veze i sa religijom i sa celokupnim hrišćanstvom; zato što će se, kako smo rekli, neprijatelj (Rus) naučiti posredstvom stranaca koji borave u njegovoj zemlji; naučiće se, što je važnije – da u njegovoj varvarskoj zemlji vlada neobičnim oružjem; naučiće se – što smatramo najvažnijim, od samih majstora (zanatlija), jer čak i ako njemu (neprijatelju) ništa više ne bi dopremali, to bi već samo radom ovih majstora, koji bi pri postojanju takve plovidbe imali slobodan pristup njemu (neprijatelju), u isto vreme lako proizvodio u samoj svojoj varvarskoj zemlji sve predmete koji su potrebni za ratovanje, a za čiju primenu čak ni do sada tamo ne znaju”.
Drugo pismo poljskog kralja engleskom dvoru upućeno je 13. marta 1568. godine i u njemu se sa razočarenjem konstatuje sledeće: „Mi vidimo, da je zahvaljujući toj plovidbi, od nedavno ustaljenoj, Rus – ovaj, ne samo sadašnji neprijatelj naše krune, već i budući neprijatelj svih slobodnih naroda, veoma napredovao u učenju i u naoružavanju, i ne samo u oružju, u topovima i u kretanju vojske, što mnogo znači, ali što se, svakako, lako može sprečiti, već i u drugim stvarima, koje se ne mogu preduprediti i koje njemu mogu pružiti veću pomoć: govorim o majstorima, koji ne prestaju neprijatelju prepravljati oružje, topove i slične stvari, do sada neviđene i nečuvene u njegovoj varvarskoj zemlji”.

Poslednje pismo je od 6. decembra 1569. godine i u njemu se kaže: „Da se neprijatelj svake slobode pod nebom - Rus, svakodnevno pojačava, srazmerno većem dopremanju u Narvu raznih predmeta, onako kako se njemu odande dostavljaju, ne samo robe, već i oružje, do sada njemu nepoznato, i zanatlije i najveštiji majstori, pa je zahvaljujjući tome, on ojačao za pobedu nad svim drugim (vladarima). Ovom je nemoguće stati na kraj, sve dok bude ovih plovidbi za Narvu. I mi dobro znamo, da vašem veličanstvu ne može biti nepoznato, kako je rečeni neprijatelj okrutan, kako je silan, kako on tiraniše svoje podanike i kako su oni servilni pred njim. Pokazalo se da smo mi do sada njega pobeđivali, samo zato što je on bio neprosvećen u zanatima i neupućen u politiku”.

Stereotipi rusofobije (srbofobije) u pismima Sigzmunda II. Ako zanemarimo nacionalne i geografske odrednice iz pisama, koje upućuju na Rusiju za vlade cara Ivana IV, i zadržimo se samo na vrednosnim sudovima koji su u pismima izrečeni, stekli bi utisak da se pred nama nalaze dokumenti iz srpske istorije. Naravno, umesto poljskog kralja, u ulozi evropskog rimokatoličkog opadača i denuncijanta bio bi sitni hrvatski plemić u habsburškoj službi.[6] Ovakvo tumačenje teksta pisama zasniva se na tome što je pisac svoju ocenu o Rusima izgradio na svim tipičnim sterotipima na kojima, i danas, počiva rusofobija, ali i srbofobija, jer je ona, rečju M. Ekmečića, „u zapadnom svetu samo rukavac rusofobije”.[7]

Arsenal kleveta poljskog kralja, koje su se u evropskom javnom mnjenju transformisale u stereotipe o Rusima, započinje sa kvalifikacijom ruske dražave kao varvarske zemlje. Reč je o semantički višeznačnom izrazu, kojim se, s jedne strane, opisuje, navodni, primitivizam Rusa, a s druge strane, iznosi politički sud sa dalekosežnim posledicama - o nepripadanju Rusije evropskoj civilizaciji. Upotrebom termina varvarin, evropski rimokatolik u verbalnoj ravni legitimiše sebe kao naslednika Rimske Imperije, dok narode pravoslavnog komonvelta, kao nedostojne naslednike, izbacuje iz antičke i romejske (vizantijske) evropske zaostavštine.

Da je zaključak N. J. Danilevskog, kojim se potvđuje i objašnjava stereotip da „nas Evropa ne priznaje za svoje”, zato što joj „ne možemo poslužiti kao prosti materijal iz koga bi mogla izvlačiti koristi, kao što izvlači iz Kine, Indije, Afrike, većeg dela Amerike”,[8] konstanta evropske geopolitike, brutalno su nas uverili događaji iz devedesetih godina prošlog veka. Svaku sumnju u to da li će Rusija imati mesta u „novoj” Evropi, nastaloj na reviziji rezultata Prvog i Drugog svetskog rata, razvejao je još 1987. godine Oton Habzburški. Na pitanje - da li Rusiju treba uključiti u Evropu”, odgovorio je kratko – ne, naravno”.[9] U jednom američkom spoljnopolitičkom dokumentu s početka ovog veka, u duhu iste političke tradicije zaključeno je, da „Srbija mora trajno da bude isključena iz evropskog razvoja”.[10]

Drugi stereotip, na kome se insistira u trećem pismu Sigzmunda II, govori o tiraniji kao političkom režimu koji, tobože, predstavlja karakteristično obeležje ruskog državnopravnog razvitka. Ruska država se optužuje za okrutnost i represiju nad podanicima, u vreme kada se na evropskim lomačama, zarad odbrane vlasti Velikog Inkvizitora, spaljuju desetine hiljada ljudi.[11] U isto vreme, ruska crkva kažnjava jednog poznatog jeretika, uz to i vlasnika štamparije, moralno – disciplinskom kaznom epitimije.[12] Međutim, kralju Sigzmundu II, koji se zgražava nad tiranijom ruskih careva, ni malo ne smeta da sa „liberalnim” turskim sultanom dogovara vojnu saradnju uperenu protiv hrišćanske Rusije.[13]

Stereotip tiranije i politika dvostrukih aršina, opšta su mesta i u savremenoj evroatlantskoj politici prema Rusiji, naročito kada su u pitanju (anti)ruska opozicija i neruske manjine. Čemu služi stereotip o tiraniji, pokazuje rusko političko iskustvo devedesetih, osvetljeno kroz izjavu velikog meštra DŽordža Soroša - jaka centralna vlada u Rusiji ne može da bude demokratska”.[14] Srpsko iskustvo iz polednjih dvadeset godina najogoljenije svedoči o (zlo)upotrebi stereotipa tiranije i politici dvostrukih aršina, koje je proročki opisao N. J. Danilevski: „Zločinci koji su vešali, kamaši, palikuće postaju heroji, samo ako su njihovi gnusni postupci upereni protiv Rusije. Zaštitnici nacionalnosti zaćute čim se radi o zaštiti ruske narodnosti...”.[15]

Drugo lice stereotipa o tiranskom, opresivnom karakteru ruske države, predstavlja stereotip o neuobičajenoj servilnosti Rusa prema sopstvenoj vlasti, koji Sigzmund II upotrebljava u svom trećem pismu.

Polazeći od drugog i trećeg stereotipa, koji su kako potvrđuju navedeni dokumenti formirani još u XVI veku, istoričar A. DŽ. Tojnbi je u XX veku izveo zaključak o tzv. opsadnom mentalitetu Rusa. Takav mentalitet se, po rečima ovog vrlo uticajnog rusofoba, iskazivao, s jedne strane, „u vojno–mobilizacionom karakteru ruskog režima”, a s druge strane, u tome što je „ruska inteligencija, neslobodu kod kuće, psihološki nadoknađivala neslobodom svih potlačenih neruskih naroda”. Tojnbi se u oceni šovinizma ruske devetnaestovekovne intelektulane elite slaže sa Lenjinom, dodajući da je „obrazovana viša klasa – Duma – pre nego car, bila protagonista ruskog imperijalizma”.[16] Zapravo, Britanac Tojnbi, u okviru akademske etikecije, govori isto što i Poljak Sigzmund četiri veka ranije: „Rus – ovaj, ne samo sadašnji neprijatelj naše krune, već i budući neprijatelj svih slobodnih naroda”. Žig opsadnog mentaliteta koji su evropski rusofobi namenili Rusima, nešto kasnije udaren je i Srbima, samo pod novim imenom – srpskog militarizma, kome je Čerčil obećao potpuno uništenje.[17] Onako kako je Tjonbi ocenjivao, između ostalog i Puškina – imperijalistički i šovinistički nastrojen - danas moderni evropski srbofobi inkvizitorski žigošu najveće srpske umove, od Svetog Save i Njegoša do Sv. vladike Nikolaja Velimirovića i Jovana Dučića.

Da su stereotipi rusofobije i srbofobije, koji su tako jasno izraženi u pismima Sigzmunda II, položeni u temelje savremene evroatlantske geopolitike, najrečitije pokazuju optužnice i presude novovekovne haške Inkvizicije protiv Srba. Inkvizitor globalne Imperije objavljuje osuđenom srpskom generalu, da „sud može poverovati u to, da odluka o ubijanju hiljade civila nije bila vaša odluka. Moguće je da je tu odluku doneo neko drugi. Ali ste vi, svejedno, krivi, generale Krstiću!”.[18] Šta je posredi, ako ne ponavljanje idealtipskog obrazca pretpostavljene krivice, koji nalazimo još kod poljskog kralja Sigzmunda II - mi dobro znamo, da vašem veličanstvu ne može biti nepoznato, kako je rečeni neprijatelj okrutan, kako je silan. Samo su na osuđeničkoj klupi evropske politike Rusi i Srbi privremeno zamenili mesta, čime ih sam Inkvizitor podseća na činjenicu koju oni sami često zaboravljaju – da su za njega oni jedno te isto – braća po duhu i krvi.

Od čega strahuju rusofobi i srbofobi. Vrednost pisama Sigzmund II nije samo u potvrdi drevnosti i kontiniteta stereotipa na kojima počiva savremena rusofobija, i s njom povezana srbofobija, već, pre svega, u tome, što u strahovima Sigzmund II, kao u odrazu slike u ogledalu, pronalazimo osnovne koordinate prema kojima mora da se upravlja svaka odgovorna nacionalna politika, kako ruska, tako i srpska.

Izvor mržnje poljskog kralja prema Rusima, otkriva sam Sigzmund II, objašnjavajući engleskoj kraljici da je izolacija Rusije u interesu, ne samo Poljske, već ima veze i sa religijom i sa celokupnim hrišćanstvom. Dakle, Rus je neprijatelj naše krune i budući neprijatelj svih slobodnih naroda, jer ispoveda Pravoslavlje. Borba protiv pravoslavnih Rusa, dovoljan je razlog da rimokatolik Sigzmund II zaboravi i na anglikanski antipapizam. U ovom slučaju, kao i prilikom sprečavanja ruske trgovine sa hanzeatskim gradovima i nemačkim kneževinama, pokazalo se da je strah od pravoslavne Rusije stariji od međusobnih (verskih) razmirica evropskih država. Tako dolazimo do prve neophodne koordinate srpske i ruske nacionalne politike – pravoslavne vere. Iako su svi narodi pravoslavne vaseljene svoju nacionalnu svest razvijali uporedo sa procesima hristijanizacije i sticanja autokefalnosti, samo kod Srba i Rusa dolazi do takvog stapanja vere i nacije, zemaljske i nebeske Otadžbine – Svete Rusije i Nebeske Srbije, da i samu veru nazivaju nacionalnim imenom. Pravoslavlje čini duhovnu suštinu srpskog i ruskog nacionalnog identiteta, jer bez Pravoslavlja, po rečima Sv. vladike Nikolaja Velimirovića, ime Srbin – bilo bi prazno, a sa ovim srpsko ime dobija biblijski sadržaj i religijski oreol”.[19] Zato je kod Srba ideja Slobode Zlatne nerazdvojno vezana sa borbom za Časni Krst, dok za Ruse izdajnik „koji od svog kneza otpadne, nalikuje Judi”.[20]

Kao što je vladar bio čuvar pravoverja, tako je i Crkva bila učiteljica hrišćanskog nacionalizma, jer kako primećuje I. Iljin, u Rusu će „likovi svetitelja probuditi savest, a ruskost svetitelja ... će mu pružiti nepokolebljivu veru u duhovne snage svog naroda”.

Dalekovidi I. Iljin zaključuje, da „nepravoslavni može biti istinski ruski patriota i plemeniti ruski građanin, ali čovek neprijateljski raspoložen prema Pravoslavlju – neće pronaći put ka svetim tajnama ruskog duha i ruskog shvatanja sveta, ostaće stranac u zemlji, svojevrsni unutrašnji ‚ne – prijatelj’”.[21]

Istorijski bilans srpskih i ruskih preveravanja, koja su stvorila, istovremeno, najljuće verske i nacionalne neprijatelje, potvrđuju reči ovog ruskog učitelja patriotizma. Sledstveno, kako su kroz istoriju unije stvarale nesrbe i neruse, tako i današnje unije, podjednako državne i verske, prete da stvore novosrbe i novoruse, koji će svoj duhovni identitet graditi na negaciji duhovnog identiteta predaka.

Druga koordinata svake nacionalne politike, kako nas u to uverava srednjevekovni rusomrzac Sigzmund II, mora da bude obrazovanje. Poljski kralj ne strahuje od slobodne trgovine sa Rusijom, jer držeći njene ključeve uvek može da prekine dotok evropskih proizvoda i veština u Rusiju. Međutim, on itekako strahuje od toga da sami Rusi ovladaju znanjem koje će im obezbediti vojnu i ekonomsku samodovoljnost, kao istinske jemce suverenosti i snage svake države. Strah je pojačan time što su rusofobi još u XVI veku (veoma napredovao u učenju i u naoružavanju), i pre Lomonosova i Mendeljejeva, primetili da je brzina u usvajanju znanja ruska nacionalna odlika, po kojoj se oni izdvajaju u odnosu na druge evropske narode. Kao i Rusiji, tako su i Srbiji tokom istorije nametali izolaciju, ne bi li je politički, ekonomski i kulturološki doveli u kolonijalnu zavisnost. Srpsko iskustvo Carinskog rata sa Austrougarskom pokazuje da odgovorna nacionalna politika ne sme da dozvoli da upadne u ovakvu klopku. Vladavina istinskih nacionalnih elita u Rusiji i Srbiji svaku potecijalnu klopku izolacije pretvara u paukovu mrežu. Znanje jeste uslov privredne i svake druge samodovoljnosti, kao drugog lica nacionalne i državne samostalnosti, ali se do znanja ne dolazi kroz samozadovoljnu izolaciju. Ona je početak nacionalne inferiornosti, kojoj su se radovali rusofobi i srbofobi svih fela i svih vremena, jer je još Sigzmund govorio, da su Rusa do sada pobeđivali, samo zato što je on bio neprosvećen u zanatima i neupućen u politiku. Otuda oni koji uništavaju obrazovni sistem pod firmom reforme, sprovode najopasniji i najefikasniji plan nacionalnog uništenja. Mračna predviđanja V. Dimitrijevića o posledicama tzv. reforme školstva u Srbiji, svakodnevno se obistinjuju: „Nivo znanja u državnim školama strahovito će opasti, a u privatnim će se školovati samo deca ‚novih Srba’, vernih slugu Vol Strita i njegovog naci–globalizma. Deca će biti ‚prodavana’ multinacionalnim kompanijama”.[22]

Bez nacionalnog identiteta sa pravoslavnom duhovnom punoćom, bićemo samo servi (robovi) globalne Imperije i stranci u svojoj istoriji. A bez obrazovanja pretvorićemo se u izolovani evropski Bantustan i tako pomoći da se ostvari san generacija rusofoba i srbofoba, da jednom za svagda budemo bačeni na periferiju istorije. I najzad, i nacionalni identitet i obrazovanje gubimo u evrounijatskim tvorevinama, dok ih čvrsto čuvamo pod zajedničkom bratskom brigom.

(Fond strateške kulture, 5.4.2011)

[1] Historia est testis temporum, lux veritatis, vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis) Cic, De orat. II, 9, 36.

[2] Episkop Nikolaj (Velimirović), Beseda na Vidovdan 1940. godine, S. D. knj. II, Linc, 2001, str. 617-618.

[3] N. Milošević, Carstvo Božje na zemlji, Beograd, 1998, str. 286

[4] V. Dimitrijević, Novi školski poredak – Globalna reforma obrazovanja i konačno rešenje „srpskog pitanja”, Čačak, 2005, str. 273.

[5] Pisma se, u formi izvoda, navode prema A. S. Mulюkin, Priezd inostrancev v Moskovskoe gosudarstvo. Iz istorii russkago prava XVI i XVII vekov, S-Peterburg, 1909, str. 67-68.

[6] M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, str. 187-191.

[7] M. Ekmečić, Dugo kretanje između klanja i oranja – Istorija Srba u Novom veku (1492 – 1992), Beograd, 2008, str. 308.

[8] N. J. Danilevski, Rusija i Evropa, Beograd, 1994, str. 77

[9] Intervju Otona Habzburškog francuskom nedeljnom listu „Le Figaro Magazine” od 10. 6. 1987. godine, navedeno prema. M. Marković, Srpska apologija Rusije, Beograd, 1998, str. 130.

[10] P. R. Dragić Kijuk, Umorna civilizacija, Ogledi iz omilitike, Beograd, 2008, str. 23-24.

[11] Inkviziciя, Znciklopedičeskiй slovarь Brokgauza i Efrona, www.bibliotekar.ru/inkvizicia/index.htm

[12] Reč je o poznatom slučaju Matveja Baškina i njegovih sledbenika, koje je osudio crkveni Sabor od 1554. g. A. S. Pavlov, Otnošenie Cerkvi k ne prinedležщim eй hristianskim obщestvam, Bogoslovskiй vestnik, 1902, T. 1, № 4, str. 655-656.

[13] F. Dvornik, Sloveni u evropskoj istoriji i civilizaciji, Beograd, str. 2001, str. 302.

[14] Intervju DŽordža Soroša dnevniku „Komersant” od 8.8.1997. godine, navedeno prema V. Dimitrijević, Novi školski poredak, str. 356.

[15] N. J. Danilevski, Rusija i Evropa, str. 76.

[16] A. Tojnbi, Proučavanje istorije, Beograd-Podgorica, 2002, str. 586-589.

[17] M. Pavlović, Prikrivena ustavna denacifikacija, www.vidovdan.org/.../9873

[18] A. Mezjajev, „Sedmorica iz Srebrenice”. Poklon tribunala predstojećem šabašu ubica srebreničkih Srba, Fond strateške kulture

[19] Episkop Nikolaj (Velimirović), Beseda u Pančevu o proslavi desetogodišnjice oslobođenja Banata, navedeno prema Nebeska Srbija, prir. V. Dimitrijević, Manastir Svetog Arhiđakona Stefana, Slanci, 2002, str. 419.

[20] L. Tihomirov, Monarhičeskaя gosudarstvennost, Čast tretья, Russkaя gosudarstvennost, Moskva, 1905, častь tretья, str. 20.

[21] I. Iljin, Put duhovne obnove, Beograd, 1998, str. 135.

[22] V. Dimitrijević, Novi školski poredak, str. 352.