Zoran Čvorović: Drama srpske nacionalne etike

Sam čin hapšenja generala Mladića, kao i sve ono što se dešavalo potom, pokazuje da srpska nacionalna etika preživljava teška iskušenja

Prelomni događaj

Dan hapšenja generala Ratka Mladića, po svemu sudeći, nosi sva obeležja događaja koji će se u srpskoj istoriji označavati pridevom prelomni ili onim što moderna istoriografija naziva tačkom preokreta. Ako bi se isključivo držali racionalističkih kriterijuma istorijske nauke, ova ocena bi delovala kao preuranjena, te stoga i kao proizvoljna. Međutim, ako su istorijski fenomeni, pa i tačke preokreta, samo spoljne manifestacije duhovnih pojava, onda zasigurno možemo da posvedočimo, da duh glavnih aktera događaja od 26. maja 2011. godine upozorava da se srpski narod nalazi na jednoj od odlučujućih prekretnica u svom hiljadugodišnjem istorijskom trajanju.

Širi i simbolički višeznačan okvir prelomnog događaja ličnu dramu srpskog Generala stavlja u kontekst opšte nacionalne drame srpskog naroda, ali se lična drama time ne umanjuje i ne relativizuje. Naprotiv, smisao lične drame generala Mladića spašava noviju srpsku istoriju od besmisla po formuli „Lepa sela lepo gore”, koja redukuje srpsku istorijsku svest na infantilni nivo tabula raze, po kojoj bi haški inkvizitori mogli da ispisuju svoju balkansku kvaziistoriju. Zato suštinski cilj evroatlantske politike i nije samo hapšenje generala Mladića, već izbacivanje iz kolektivne nacionalne svesti njegove herojske pojave. Ostajući bez ovog vrednosnog ključa za razumevanje događaja iz devedesetih, srpska istorijska svest bi postala zatočeno nedonošče ideologa globalne Imperije. Ovakva sudbinska povezanost uhapšenog Generala i njegovog naroda samo učvršćuje tezu o 26. maju 2011. godine kao prelomnom datumu novije srpske istorije.

Srbija kao okupirana teritorija

Stanovnici Srbije su 26. maja 2011. godine na najdrastičniji način upozoreni da nisu građani nezavisne i suverene države Srbije, već podanici okupirane evroatlantske teritorije. Ovog dana se globalni režiser Generalovog hapšenja dobrano potrudio da i istorijski najzaboravnijeg Srbina podseti na povezanost Kumanovskog sporazuma 5. oktobra 2000. i sadašnje okupacije Srbije. Iako i sam čin Mladićevog hapšenja potvrđuje stanje okupacije, jer kako primećuje stručnjak za bezbednost Darko Trifunović, niko ozbiljan ne može da veruje da Srbija ima obaveštajne službe koje bi izvele ovaj zadatak, što posredno potvrđuje i tužilac Vukčević[1], ipak najogoljniju predstavu okupacije daju izjave i postupci predstavnika marionetske beogradske vlasti. Tako, u danu hapšenja slavnog generala, Boris Tadića izjavljuje da će se nastaviti policijska istraga, kako bi se otkrili oni koji su pružali podršku Ratku Mladiću kao i da će se „trenutno procesuirati” svi oni koji budu pokušali da javno protestvuju protiv Mladićevog hapšenja.[2] Tadićeve nove „jezive” poruke upućene neposlušnim Srbima policija je formalizovala odlukom da u zemlji podigne stepen bezbednosti na viši nivo, istovremeno zabranjujući u Beogradu svako javno okupljanje. Ovakve izjave i postupci u suverenoj državi, u kojoj je narod izvor i utoka svih vlasti, bile bi ravne političkom samoubistvu. Pretnje policijom i zatvorom već opljačkanom, raskućenom i proteranom narodu, i to u trenutku kada se u akciji visokog bezbedonosnog rizika hapsi nacionalni heroj, liče na nerealni scenario iz najbanalnijeg holivudskog političkog trilera, u kome su idealtipski junaci srpski i ruski tirani. Ali ono što je politički nezamislivo u nezavisnoj državi, moguće je na okupiranoj teritoriji. Igrajući ulogu Srbijinog Predsednika, Tadić pokazuje da mu nije ni stalo do stava srpskih birača, već do podrške evroatlantskih struktura. Ako Tadić svoj politički opstanak ne vezuje za poverenje srpskih birača, onda je i njegov izbor bio samo farsični mehanizam za sprovođenje strane volje.

Istorija svih srpskih okupacija, podjednako turskih, austrijskih i nemačkih, pokazuje da se marionetske rasrbljene uprave oslanjaju isključivo na golu vojnu podršku okupatorske sile. Iz Kumanovskog sporazuma, petooktobarskog prevrata i tzv. procesa reformisanja vojske, iznikla je takva jedna marionetska uprava, koja se pred politički raspamećenim Srbima predstavlja kao vlada Srbije. To je na dan hapšenja Generala, potvrdio i sam Tadić, ističući „ponosno da su njegovi glavni partneri u svetu” ratni vođi NATO pakta, „SAD i Velika Britanija”.[3] Sledstveno, izveštaj o hapšenju Generala prvo je podnet podpredsedniku SAD DŽozefu Bajdenu i evropskoj predstavnici za spoljnu politiku Britanki Ketron Ešton.[4] Tako je na najbeskrupulozniji način potvrđeno da je zapravo Bondstil izvor i utoka vlasti Koalicije koja danas upravlja Srbijom, dok su Srbi samo poreski dužnici koji kuluče okupatoru – svejedno turskom, austrijskom, nemačkom ili evroatlantskom.

Srpska nacionalna etika između heroja i komesara

Sam čin hapšenja generala Mladića, kao i sve ono što se dešavalo potom, pokazuje da srpska nacionalna etika preživljava teška iskušenja. Narodu koji je slobodu postavio iznad svih drugih vrednosti, jer “volovi jaram trpe, a ne ljudi, Bog je slobodu dao za čovjeka”[5], i koji je zato svoju nacionalnu egzistenciju metafizički omeđio zavetnom misli “neka bude što biti ne može”, evroatlantski okupatori pokušavaju da nametnu ropski mentalitet. Promoteri novog mentaliteta, koji se u ontološkom i etičkom smislu zasniva na onome što V. Dimitrijević naziva anti-Lazar principom[6], jesu predstavnici Srbijine marionetske vlasti, kao etalon novog antropološkog tipa - antiistorijskog Srbina”. Dan Generalovog hapšenja iskorišćen je da se Srbima predstavi ovaj novi, evropoželjni antropološki tip, a kao uzor poslužio je Boris Tadić. U etičkom smislu on je potpuni antipod drugom akteru drame od 26. maja generalu Ratku Mladiću. Nasuprot nacionalnog heroja, stoji okupatorski komesar, koji se ponaša ne samo kao stranac u svojoj biološkoj naciji već pre svega kao duhovni stranac u nacionalnoj istoriji. I dok je General – heroj ispunio zavet prema svetim precima, sprečivši nove jame i nove pokolje, moralno i istorijski ravnodušni komesar ispunjava zahteve okupatora, izjednačavajući žrtve i dželate, a sve zarad lažnog mira u balkanskim protektoratima globalne Imperije.

Posle promocije tipološkog obrazca, usledila je parada malih komesara koji su zaposeli marionetsku vlast i najveći deo tzv. opozicije. Na zadovoljstvo nalogodavaca globalne Imperije, Srbijini komesari su 26. maja 2011. godine za srpske žrtve imali iste aršine kao i Bakir Izetbegović i Jadranka Kosor.[7] Takođe, isti im je i odnos prema generalu Mladiću, s jedne strane, i Jurišiću, Ganiću, Divjaku i Purdi, s druge strane. Ipak moralno najotužnije predstave dali su oni političari koji su devedesetih godina, u senci legendarnog Generala, glumili brižne državotvorce i nacionaliste. I za njih je 26. maj bio dan velikog preokreta, jer su se vratili izvornom stavu KPJ o srpskom nacionalnom pitanju, koji je 1945. godine najjasnije obrazložio budući visoki komunistički funkcioner, a tada student iz Užica, Dobrivoje Vidić: „Šeststotinapedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini predstavlja dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca”.[8] Na dan hapšenja Generala okupirani mediji, a posebno RTS, potrudili su se da u moralnom i istoriskom posrnuću prevaziđu predsednika – uzora, puštajući filmske materijale sa haškom verzijom bosanske ratne drame. Uz to, na televizijskim ekranima okupirane Srbije 26. maja 2011. godine, prodefilovala je većina onih koji su planirali i sprovodili Oluju i Bljesak, Milosrdni anđeo i 17. mart 2004, egzaltirani zbog još jedne srpske izdaje. I najzad, paradigmu savremenog srpskog moralnog i istorijskog pada predstavlja izjava najminornijeg među okupatorskim komesarčićima Aleksandra Karađorđevića, koji je Tadiću i Cvetkoviću „čestitao hapšenje” Generala, ocenjujući da je ovaj događaj - novo radovanjsko bratoubistvo – značajan za evropsku perspektivu Srbije”.[9]

Srbi koji su pobedili strah

Dan Generalovog hapšenja pokazao je ne samo iskušenja koja prete da promene duhovni kod srpskog naroda, već i primere otpora ovakvom okupatorovom duhovnom inženjeringu. I pored medijske cenzure, javnost je saznala za Srbe koji su pobedili strah u okupiranoj zemlji. Tako je nezarobljeni srpski duh, ponovo izrodio jednog „Eru” koji posprdno nasamaruje nove poturice. Na konstataciju novinarke poznate medijske kuće da je Mladić optužen za ratni zločin, jedan stariji gospodin je rekao: „Ha! Pa i ja vas mogu da optužim da ste droca, pa ništa!”[10]. Na dan Generalovog hapšenja, materijalno i medijski potpomognutim rugačima srpske herojske etike, suprostavili su se meštani sela Lazareva, sveštenik koji je služio moleban za Generala, predstavnici Srpske radikalne stranke, a posebno mnoštvo mladih ljudi koji su spontano izašli na beogradske i novosadske ulice. Ipak, najveći deo Srba bio je 26. maja sa Generalom u zavereničkoj tišini sopstvenih misli. Njihov broj i snaga ostaće večna nepoznanica za kreatore Imperije, što će ovu tajnu učiniti jemcem srpske slobode.

26. maj 2011. i Seča knezova

Kada su 1804. godine Turci na Kolubari posekli najspremnije među Srbima, Karađorđe je shvatio da će dahije zakucati i na njegova vrata. Znao je da mir kućnog doma neće sačuvati ni jednog od najboljih Srba. Dva veka kasnije, Srbe ponovo tamniče, a neutamničenima prete zbog istorijskog sećanja, svetosavske vere i vidovdanske etke. Da li će dva veka posle vožda Karađorđa Srbi bez otpora dopustiti da se duhovno asimiluju u evroatlantskoj civilizaciji, čije smo blagodeti osetili 26. maja? Ili će nam, rečju sv. vladike Nikolaja (Velimirovića), „naši neprijatelji pomoći da se povučemo unutar u sebe i nađemo dušu svoju”.[11] Da bi potom, duhovno i nacionalno osvešćeni, povezali sve oaze otpora evrounijaćenju, i to upravo u onoj formi kojom je naš neprijatelj dugo nagrizao i uništavao sve srpske nacionalne ustanove – formi nevladinih organizacija. Na dan hapšenja generala Mladića postalo je potpuno jasno da zarad duhovnog, biološkog i ekonomskog opstanka srpskog naroda, politička scena u Srbiji mora iznova da se pregrupiše na ključnom pitanju odnosa prema EU i NATO. To je nužni preduslov za najznačajniju političku promenu – pretvaranje građana Srbije iz poreskih obveznika u istinske birače svoje političke budućnosti.

Srpska borba protiv ulaska u evroatlantsku civilizaciju, istovremeno znači borbu za novu svetsku civilizaciju, koju je general L. Ivašov, označio kao civilizaciju pravoslavno-slovenske kulture.[12] Na dan hapšenja generala Mladića, Srbi su mogli da se uvere kakav je odnos prema njima predstavnika jedne i druge civilizacije. Najeklatantniji primer tog odnosa daju dva glasila, „Rojters” i „Glas Rusije”. I dok Britanci Mladića nazivaju „Bosanskim koljačem”, koji je i „dalje uzor tvrdom jezgru agresivnih srpskih šovinista”, u ruskom glasilu se ističe: „Cena stupanja u EU za Srbe graniči se sa nacionalnim poniženjem. Jer u Mladićevom slučaju planiraju da sude čoveku koji je dao zakletvu državi kasnije jednostavno uništenoj. I poštovao ju je, kako je on to shvatao, do kraja”.[13]

(Fond strateške kulture)