Zoran Ćirjaković: Potemkinove države

Bolja budućnost, demokratija, dobra vladavina i ljudska prava, neka su od često pominjanih opravdanja američke agresije na Sadamov Irak i talibanski Avganistan. Ali, koji je njihov stvarni rezultat? Šta su doneli ovi, navodno dobri, ratovi?

Magla rata odavno je postala glavni stereotip za opisivanje haosa i zbrke koji prate krvave sukobe. U vremenu sve veštijih spin doktora u službi moćnih političara i sve siromašnijih i slabijih medija, pojavila se i „magla mira”, koja skriva tragične posledice lažiranih pobeda na Bliskom i Srednjem istoku.

U opasnim okruženjima, novinari mnogo lakše postanu servilni „daktilografi moćnih”, puki prenosioci stavova lokalnih i zapadnih gospodara novouspostavljenog stanja ni rata ni mira. Medijska slika koja tako nastane ne odražava ružnoću realnosti i trulež kompromisa, lakoću s kojom se odustaje od velikih ideala i pompeznih obećanja kojima su ratovi otpočinjani.

Odavno je postalo jasno da stvari u „oslobođenom” Avganistanu stoje veoma loše. Ali, malo se koji dopisnik usuđuje da sam ode na teren, van Kabula, i tek je serija knjiga objavljenih prethodnih meseci otkrila da razmere neuspeha prevazilaze čak i tvrdnje najvećih pesimista i cinika. Autori otrežnjujućih svedočanstava jesu nekolicina posvećenih i hrabrih novinara i penzionisanih američkih generala.

U najmoćnijem i najdetaljnijem uvidu, knjizi „Među živima nema dobrih muškaraca”, Anand Gopal opisuje haotičnu zemlju fantomskih institucija i falsifikovanih statistika, mrežu laži koja zaklanja realnost i pravo lice monstruma predstavljenih kao avganistanski dobri momci.

Na primer, kao jedan od velikih uspeha, američki zvaničnici redovno navode da je pod talibanima u škole išlo 1.200.000 đaka, od kojih su samo 50.000 bile devojčice, dok danas, navodno, ima više od osam miliona učenika, od kojih su više od tri miliona devojčice.

Gopal otkriva da u Goru, jednoj od centralnih provincija, od 740 škola, njih 80 odsto „uopšte ne radi”. Od 4.000 lažnih učitelja, 3.000 nema ni srednju školu, a mnogi su nepismeni. Konačno je i savetnik novog predsednika priznao da manje od jedne desetine avganistanskih nastavnika stvarno drži nekakvu nastavu.

Radili ili ne, svi oni redovno primaju plate i deo daju lokalnom moćniku koji je prigrabio pravo da se bogati na održavanju iluzije da postoje centralizovana vlast, obrazovni i zdravstveni sistem.

Gopal, dugogodišnji dopisnik „Volstrit žurnala”, Avganistan naziva „Potemkinovom državom”, u kojoj je skoro sve što je rađeno tokom poslednjih trinaest godina pravljeno da bude deo predstave. Ta iluzija do sada je koštala nepojmljivih hiljadu milijardi dolara – 30.000 po glavi svakog stanovnika najsiromašnije azijske zemlje.

Verovatno najveću farsu predstavlja avganistanska ekonomija, u kojoj je glavna privredna grana pružanje bezbednosnih usluga. Donedavno, najlukrativniji posao bilo je snabdevanje oko 400 baza NATO-a rasutih po dolinama i brdima nepristupačne zemlje, složena operacija koju je američka vojska prepustila stranim i domaćim izvođačima i podizvođačima.

Samo jedan od brojnih ugovora vredeo je više od dve milijarde dolara. Naravno, većina novca nije odlazila umornim kamiondžijama, već na pratnju i zaštitu konvoja, lokalnim političarima i banditima koji su tako legalizovali pljačku i iznudu.

Nezadovoljne korumpiranošću i nesposobnošću centralne vlasti – koju su same stvorile i instalirale – SAD su počele da sarađuju s „novom klasom komandanata lokalnih paravojski, koji su mnogo sofisticiraniji nego njihovi prethodnici”.

Oni su razumeli „kako se danas posluje u Vašingtonu”, registrovali su svoje okrutne milicije kao „privatne bezbednosne kompanije” i postali podizvođači skupe okupacije. Njihova lojalnost kupovana je tako što su ove kompanije iznajmljivane za različite, neretko fiktivne usluge, preko „ugovora potpisanih sa zapadnim firmama ili samom američkom vojskom”.

Na sličan način je funkcionisala vladavina Avganistanom posle sovjetskog povlačenja 1989. godine. Moskva je lokalnim moćnicima slala džakove para kako bi održavala iluziju da bratski komunistički režim u Kabulu stvarno kontroliše nepokornu zemlju.

Glavna razlika između Sovjeta i Amerikanaca jeste u tome što je Obamina administracija ovaj sistem počela da primenjuje mnogo pre nego što je povukla trupe – američka javnost ne prihvata da „naši momci” ginu po azijskim zabitima.

U knjizi „Zašto smo izgubili”, penzionisani američki general Danijel Boldžer, koji je komandovao programom obuke avganistanskih jedinica, piše da vašingtonski stratezi uporno ignorišu činjenicu da je svaki problem lokalan i da može imati samo lokalno rešenje. Američku politiku u Avganistanu on poredi s teško bolesnim pacijentom koji ima visoku temperaturu i kome dajete sve veće količine aspirina – čim prestanete, temperatura će se vratiti.

Ono čega se svi plaše jeste da će, kao i 1992. godine, kad su prestale da stižu sovjetske pare, uskoro krenuti bitka milicija – koje već ostaju bez godinama garantovanih prihoda, američkog „aspirina” – za nove izvore zarade. Otmice, silovanja i reketiranje polovinom devedesetih brzo su prerasle u spiralu nasilja i sveopšti građanski rat.

O veličini opasnosti svedoči činjenica da je Barak Obama nedavno u tajnosti, poverljivom naredbom, produžio američku „borbenu misiju” u Avganistanu, koja je trebalo da bude okončana 31. decembra. To samo može da odloži agoniju države čiji su ukupni godišnji prihodi manji od milijardu dolara, a snage bezbednosti koštaju oko pet milijardi.

Dok Avganistan plaća lažne učitelje i nepostojeće bolnice, u Iraku je prošlog meseca otkriveno 50.000 „vojnika duhova”, čije je plate prisvajala grupa od 24 visoka zvaničnika. Drugim rečima, šestina iračke armije uopšte ne postoji, a pokradene godišnje zarade iznose skoro 400 miliona dolara. Ne čudi da je fundamentalistička Islamska država prošlog leta s lakoćom osvojila skoro trećinu iračke teritorije.

„Mi živimo u džungli”, izjavio je u julu Rijad al Adad, ugledni sunit i predsednik skupštine bagdadskog okruga. Zajedno s telohraniteljima, bio je otet od strane šiitske milicije, jedne od grupa kriminalaca koje su od iračkog premijera dobile ovlašćenje da tragaju za „ćelijama spavača” koje navodno pripremaju teren za napad Islamske države na uplašeni Bagdad.

„Mislim da Iraku treba jedan vođa kao što je Sadam Husein, nešto kao zvanični ubica”, rekao je novinaru „Njujork tajmsa” Abu Abdula, mladi Al Adadov komšija, jedan od mnogih koji žale za boljom prošlošću, kad je samo „jedan čovek imao monopol nad nasiljem”. U „demokratizovanom” Avganistanu, okrutni talibani mnogima deluju kao manje zlo, bar su pošteni i čestiti.

Posle trinaest godina američkog spasavanja i oslobađanja, priča o slobodi i ljudskim pravima u Iraku, Avganistanu, Libiji, Jemenu i Siriji svela se na samo jedno pravo i jedno jednostavno pitanje – ko ima pravo da nekažnjeno ubija, jedan loš muškarac ili mnogi? Sve drugo je magla koju proizvode arogantni zapadni moćnici koji su poverovali da su sposobni da uređuju tuđe živote.

(Politika)