Zejnel Zejneli: Čija je “Politika”?

Tek nedavno se javnost posle mnogo nagađanja uverila da je vlasnik lista „Večernje novosti“ srpski biznismen Milan Beko, ali nikako da sazna ko je zaista vlasnik srpskog lista „Politika“, lista koji je navodno privatizovan, a akcije njegovih malih akcionara vrede manje od 100 dinara. Gotovo da je sva imovina „Politike“ rasprodata, država ćuti, a polako ali sigurno se ostvaruje plan koji se pripisuje Nemačkoj, o kojem se dugo priča, kako „Politiku“ treba svesti na novinu s tiražem od 5000 primeraka i desetak zaposlenih.

Sumnjam da država, koja je, neposredno i posredno (preko preduzeća u svome vlasništvu), većinski vlasnik srpskog lista „Politika“ ne zna šta se događa u ovoj jednoj od najstarijih, nekada najuspešnijih novinsko-izdavačkih preduzeća na Balkanu, pa i u Evropi. Sumnjam i da državi nije poznato zašto je „Politika“ i pored ogromnog bogatstva kojeg je posedovala, sada postala najjeftinije preduzeće na srpskoj berzi. To pored Vlade mora da zna Agecija za privatizaciju, jer je upravo država bila formalni vlasnik više od 50 odsto akcija, dok je preostalih 25 odsto akcija u vlasništvu malih akcionara. Mora država da zna, kako je ona „privatizovana“, ko je stvarni vlasnik „Politike“ i zašto je vrednost njinih akcija pala ispod 100 dinara.

Prodajom 50 odsto vlasništva „Politike“, VAC je postao osnivač “Politika Newspapers and Magazines d. o. o Beograd”, sa sedištem u Makedonskoj ulici broj 29 od 6.februara 2002. godine, kada je Trgovinski sud u Beogradu doneo rešenje o upisu tog društva u sudski registar. Od tada je „Politika“ opasno počela da se urušava, da propada i gubi značaj i autoritet kojeg je imala. I o tome se toliko ćuti da svakako treba sumnjati da neko namerno uništava ovu uglednu kuću.

Kako je došlo do toga da u „Politiku“ treba uvesti i još jednog vlasnika, naravno za male pare, to znaju oni koji su u tome učestvovali.Ali, gotovo osam godina od osnivanja novog preduzeća, sve je obavijeno tajnom, a vrednost same kuće, koja je nekada posedovala ogromno bogatsvo svedena je na cenu jedne male zemljoradničke zadruge, recimo zadruge u selu Stapar, sobzirom da današnju uporednu vrednost njenih akcija.Vlada kao većinski vlasnik ćuti, mali akcionari takođe, kuća je u ogromnim gubitcima, koji se pokrivaju, verovatno prodajom delova imovine.

„Politika“ čak više nije vlasnik ni sopstvene zgrade u centru Beograda, a Bodo Hombah je lako i jeftino prodao čak i prodajnu mrežu „Politike“ jednu od najvećih u nekadašnjoj Jugoslaviji. Prodao je kontraverznom biznismenu Stanku Subotiću Canetu,za koga će verovatno Hombah, sigurno reći da ga „malo ili uopšte ne poznaje“.

KAKO JE SVE POČELO

"Poznato je da su potpis za osnivanje novog preduzeća, kao ovlašćena lica stavili Davorin Darko Ribnikar, generalni direktor koji je kao identifikacioni dokument dostavio na uvid broj lične karte i Andre Bajer (Andre Bayer), zamenik generalnog direktora, koji se identifikovao svojim nemačkim pasošem. Obojici je preduzimanje pravnih radnji i poslova ograničeno sapotpisom još jednog direktora. Ugovor o osnivanju novog preduzeća između VAC-a iz Esena u Nemačkoj i „Politike“ iz Beograda u Srbiji, potpisan je 29. januara 2002. godine."Na slici: Zgrada "Politike" u Beogradu.

Gde i kako je potpisan ugovor koji je doveo do uništavanja najveće srpske medijske kuće potpisan nikome nije poznato. Ali je poznato da su potpis za osnivanje novog preduzeća, kao ovlašćena lica stavili Davorin Darko Ribnikar, generalni direktor koji je kao identifikacioni dokument dostavio na uvid broj lične karte i Andre Bajer (Andre Bayer), zamenik generalnog direktora, koji se identifikovao svojim nemačkim pasošem. Obojici je preduzimanje pravnih radnji i poslova ograničeno sapotpisom još jednog direktora. Ugovor o osnivanju novog preduzeća između VAC-a iz Esena u Nemačkoj i „Politike“ iz Beograda u Srbiji, potpisan je 29. januara 2002. godine. Upisana vrednost vlasništva je glasila na 12.501.000 evra u novcu i stvarima, a uplaćeno 2.501.000 evra. To jest, samo 1000 evra je uplaćeno u kešu kao osnivački ulog, a 12.500.000 evra je bila vrednost stvari. To znači da je tih 1000 evra bio novčani ulog osnivača (tada je njihova dinarska vrednost bila 60.035dinara i 60 para). Sve je obavljeno 5. 2. 2002. godine, a već narednog dana je novo preduzeće već upisano u sudski registar Trgovinskog suda u Beogradu.Tgovinski sud je utvrdio da je ukupni kapital društva iznosi 25.002.000,00 evra, da je 5. februara uneto 2.502.000 evra u novcu, a da će preostali „ulog u novcu, stvarima i pravima osnivači uneti u skladu sa aktom o osnivanju preduzeća i Zakonom o preduzećima“.Da li je to urađeno, ili nije, nikome do sada nije poznato, osim što to verovatno zna rukovodstvo „Politike“, Vlada Srbije, Bodo Hombah i Agencija za privatizaciju.

Gotovo nezapaženo je prošlo otuđenje prodajne mreže „Politike“, koju je činilo više od 800 kioska. Prodajna mreža, prodata je za tri miliona evra VAC-u, a potom je nju novi vlasnik uneo kao svoj osnivački ulog u preduzeće „Futura plus“ Stanka Subotića Caneta. U tekstu objavljenom 16. 6. 2007. godine, „Politika“ je objasnila da je sa 50 posto kapitala VAC suvlasnik „Politike“ još od početka 2002. godine. Odnosi osnivača „Politike“ NM i VAC-a su takvi da u ekonomskim pitanjima VAC ima odlučujući glas, a u pitanjima uređivačke politike srpska strana. Ova prodaja nije prošla bez potresa, jer su mnogi mali akcionari smatrali kako se otuđenjem prodajne mreže „Politika“, odrekla „koke koja nosi zlatna jaja“, pošto je najveći deo njenog prihoda ostvarivan u mreži kioska „Politike“. Prodaji su se tada suprostavila dva člana Upravnog odbora – advokat Strahinja Kastratović i predstavnik zaposlenih Slobodan Milošević, koji je tada bio urednik u „Politici“ i „Politikini“ mali akcionari. Ipak, prodajna mreža je otuđena lako. Tada je rukovodstvo „Politike“, kao osnovni razlog prodaje navelo navodnu nerentabilnost prodajne mreže i njeno poslovanje sa gubitkom.

Pre formiranja zajedničkog preduzeća sa nemačkim VAC-om mesečni prihod sektora prodaje iznosio je dva miliona evra, što je na godišnjem nivou bilo 25 miliona evra. Prihod je u 2002. godini sa 20,7 miliona evra, u 2004. godini udvostručen, što znači da je porastao na 47 miliona evra. Najviše novca se slivalo prodajom cigareta, telefonskih kartica i „Politikinih“ izdanja, što su podaci koje je iznela sama „Politika“. Uprkos ovako dobrom prihodu PNM i „Politika prodaje“, nastavljeno je poslovanje sa gubitnom, „a razlog tome je loše poslovanje „Prodaje“ i visoko kreditno opterećenje.“.Niko nikada nije objasnio, kako su se odjednom pojavili takvi gubitci, koji su prodajnu mrežu za tako kratko vreme učinili nerentabilnim, mreži koja je danas Stanku Subotiću rentabilna.

Pre nego što je prodata ,,Politika prodaja“, ona je izdvojena u posebno preduzeće. Do leta 2005. godine „Politika prodaja“, posluje kao preduzeće u stoprocentnom vlasništvu VAC-a. Kao nezavisno od PNM-a u leto ono postaje deo kompanije Stanka Subotića Caneta „Futura plus“. Ovoliko je o sudbini svoje prodajne mreže objasnila sama,„Politika“. Pitanje je, međutim, zašto je, kako i zbog čega ovo preduzeće od kojeg je dobrim delom živela i cela „Politikina“ kuća, predato nemačkom vlasniku. Kako je Bodo Hombah, postao isključivi vlasnik „Prodaje“ i ko je nemačkom partneru dao pravo da odlučuje o ekonomskim pitanjima, jedne novinske kuće građene više od jednog veka, čiji ugled su gradile generacije novinara i drugih zaposlenih? Na to pitanje odgovor zna većinski vlasnik.

PRODAJA IMOVINE

Šta je ostalo od ostale imovine „Politike“, možda se nikada neće ni saznati, ukoliko naravno država to ne preseče, jer odavno neko krčmi i već je rasprodao ovu njenu imovinu.

Na primer, prodata su dopisništva „Politike“ iz fonda njene imovine. Nema više dopisništva u Novom Sadu, Nišu i drugim gradovima. Nema više dopisništva u Prištini. Prodata su i dopisništva u inostranstvu, u bivšim jugoslovenskim republikama, ukinuta su i radna mesta dopisnika, jer su pametni“ rukovodioci, urednici i drugi,pa i sama država, po svemu sudeći podlegli pritisku nemačkog partnera koji se bavi „ekonomskim pitanjima“, a koji je smatrao da „Politika“ može da se uređuje i bez novinara i da njeni čitaoci na jugu ili severu ne moraju da budu informisani. „Politika“ (odnosno VAC), odlučila je da proda i svoje dopisništvo u Prištini, u centru grada, nekom albanskom biznismenu. Kako su ga kontaktirali i ko je doneo odluku da mu se dopiništvo proda, nikada se nije saznalo. Dopisništvo u Prištini je bilo poslednja preostala srpska medijska institucija u središtu takozvanoe države Kosovo. Ali, pošto je Nemačka među prvima priznala takozvanu državu na teritoriji Srbije, onda nije čudo da su VAC i Bodo Hombah kao njeni državljani postupali sasvim u skladu sa tom politikom. Tako su zbrisani poslednji tragovei postojanja velikog srpskog novinskog medija u Prištini, naravno uz aminovanje srpskog dela u rukovodstvu „Politike“. Prodato je dopisništvo u kojem sam i ja ulagao punih 25. godina, i nastavio da stvaram ono što su započeli nekadašnji dopisnici „Politike“ – Kosta Kostantinović, Rano Đukić, Toma Milić…

Ovim postupkom je naš partner VAC zbrisao tragove ćirilice i tragove države Srbije u srpskoj južnoj pokrajini Kosovu i Metohiji. U ovom postupku mu je pomoglo rukovodstvo „Politike“, koje je olako pristajalo na rastakanje, teškom mukom stečene imovine najstarijeg srpskog lista.

Posao propadanja lista „Politika“ intenzivno se sprovodi od kada je VAC preuzeo ekonomsko upravljanje njenom imovinom. Pod njegovim rukovodstvom promenilo se samo to, da se imovina „Politike“ smanjivala a vrednost njenih akcija padala vrtoglavm brzinom. U ime udruženja akcionara „Politike“, Branko Pavlović, kao njihov zastupnik, govorio je o velikom nezadovoljstvu koje vlada, o rukovodiocima koji ne rade dobro, o tiražu koji pada i drugim problemima. Tri dopisnika, Darko Ribnikar, Joahim Caumzegel i Milan Mišić (koji je i danas dopisnik „Politike“ iz Amerike), potpisali su pismo, koje „Politika“ objavljuje 12. 7. 2005. godine i u kojem govore da podaci nisu tačni: ,, jedna grupa malih akcionara, odnosno njene vođe (pošto se pravo zastupanja daje samo za skupštinu) dala je advokatu pogrešnu metu i naoružala ga ćorcima“. Objasnili su da je „Politika AD“, do dolaska nemačkog partnera, beznadežno pokušavala da se održi, kako su objasnili „suočena sa teškim teretom nasleđa Miloševićeve ere: dugovima koji se mere milionima maraka, zastarelom štamparskom tehnologijom, bez osnovnih uslova za rad novinara, imovinom pod hipotekom i nemogućnosti da, bez pozajmica, isplaćuje zarade…“ Stvari počinju da se menjaju, objašnjavaju već pomenuti potpisnici, „kada je došlo do udruživanja sa nemcima, kada je VAC uložio 15 miliona evra, kada se instalira nova ofset mašina, list modernizuje, zamislite kupuju se za novinare kompjuteri…“ Uvodi se princip dobrovoljnog odlaska, a ,,Politika“ se hvali, da je dolaskom nemačkog partnera porastao ugled, tiraž, oglašavanje… Troje potpisanih strahuju da se iza kulisa, usled ambicija, spolja podsticanog nezadovoljstva dela malih akcionara, „Politika“ skrene sa koloseka,na koji se stupila u noći između 5. i 6. oktobra. I, zamislite baš su oko rezultata revolucionarnog oktobra brinuli Hombah, Caumzegel i Mišić,pet godina, posle, iako u noći kada su se događale promene uopšte nisu ni učestvovali.

Ovo pismo „objašnjenja“ je usledilio, pošto je Branko Pavlović, konsultant malih akcionara „Politike“, nekoliko meseci pre toga, objavio pismo kojim upozorava državu pošto sa malim akcionarima ima vlasništvo nad dve trećine ovekompanije, kako se u „Politici“ vrši dalja vlasniččka ekspanzija VAC-a mimo interesa malih akcionara. Pavlović je tada upozorio da 75% prihoda „Politika“ ostvaruje u više od hiljadu kioska široim Republike Srbije, pa je stoga upozorio i da „postoji mogućnost da se cela dalja ekspanzija VAC-a odigra novcem malih acionara“. Izdvajanjem prodajne mreže „Politike“ otvara se mogućnost da VAC ostvari prihod koji se ne prikazuje na zajedničkom računu PNM, pa da se sa potom s tim kapitalom on pojavi kao kupac „Politika a.d.“, dok bi manjinski akcionari bili isplaćeni sopstvenim novcem.“ Pavlović, insistira da država, koja je vlasnik 54 odsto kapitala, odlučno zaustavi bilo kakve statusne promene u PNM.Istovremeno, objavljuje se i opismo malih akcionara „Politike“, kojim oni apeluju na državne organe da zaustave „dalje propadanje kompanije i spreče stvaranje monopola u distributivnoj mreži štampanih medija“. Mali akcionari su zatražili „da se spreče sve statusne i druge promene i sprovede detaljna analiza polovanja „Politike“ i nemačkog VAC-a.“

DRŽAVA SE I DALjE NE MEŠA

Kada je 1. oktobra 2008. godine, Srđan Janićijević podneo ostavku (Janićijević je u „Politiku“ došao iz firme „Koka-kola“), u obrazloženju te ostavke naveo je kako je pri dolasku u ovu firmu 2005. godine zatekao negativan rezultat od 3,9 miliona evra, a da je kreditna zaduženost 2002. godine bila 18. miliona evra. Tri godine kasnije, tvrdi Janićijević, nasledniku ostavljam pozitivne rezultate, konstruktivnu saradnju, iako su neformalne grupe u preduzeću još aktivne, mada je radna energija i kultura na znatno višem nivou.Poboljšani su uslovi, uvedeno je dopunsko penziono i zdravstveno osiguranje, zamenjena je računarska oprema… a započete su i investicije u štamparsku opremu.

Tri godine pre toga (2005.), su Ribnikar, Caumzegel i Mišić odgovarajući na optužbe malih akcionara, pravdali su stanje time što su dugovi „Politike“ bili visoki desetine miliona evra i postojale potrebe „da se instalira nova štamparska moderna mašina“ i drugim. Janićijević, koji je bio menadžer i otišao iz „Politike“ sa velikom otpremninom objašnjava kako se sa tek počelo 2008. godine. Posle toga se smenjuje glavni i odgovorni urednik Ljiljana Smajlović, na inicijativu Sonje Ljiht. Smailovićka, u tekstu „Pod tačkom razno“, obaveštava čitaoce da redakcija „Politike“ ni do kasno po podne 25. 9. 2008. godine, nije uspela da otkrije ko je i kada pokrenuo inicijativu za smenu glavnog urednika, o kojoj je, inače predsednica Upravnog odbora „Politika a.d.“ Sonja Liht, obavestila srpsku javnost još u ponedeljak. Sonja Liht, odgovara,kako UO ne postavlja i ne smenjuje glavnog urednika. Ona je objasnila da je to tražilo rukovodstvo, i da je „problem u tome što oni tvrde da to nije tačno“.

Kako god bilo, Ljiljana Smajilović, je smenjenja, a na njeno mesto „demokratski“ na konkursu je izabran autor emisije „Nije srpski ćutati“ sa nekadašnje Karićeve TV – Dragan Bujošević. Za direktora je postavljena gospođa Glišić, koje je na ovo mesto došla iz Kompanije „Cepter“. Slabo ko juje do sada video, slabo ko zna šta je tamo radila, ali verovatno je ostvarila uspešne razultate u toj firmi koja se bavi prodajom kuhinjskog posuđa. ..

„Politika“ je potom ostala bez mnogih uglednih novinara, ukinuta su dopisnička mesta, imovina rasprodata, dopunsko zdravstveno i penzijsko osiguranje je ukinuto, otpremnine su isplaćivane. Drugo se, koliko znam, nije mnogo promenilo. „Politika“ angažuje za rad angažuje honorarce preko agencije, koja od njih za tu uslugu dobija procenat. Plate za politikine rukovodioce, kako kažu, takođe obračunava posebna agencija, da zaposleni ne bi saznali koliku paltu su oni sami sebi odredili, a one navodno iznose između pet i trinaest hiljada evra. Neki od agilnih rukovodilaca Sindikata „Politike“,koji su ranije pisali protestna pisma i dizali „bune“, sada su na platnom spisku, ili su urednici. Urednici rubrika u „Politici“ nisu plaćenikao novinari, što je ranije bila praksa, već su plaćeni kao urednici, a otud među njima onih koji sprovode u delo sve ono što rukovodstvo naumi. Pre svega, reč je o jednoj „tajanstvenoj ličnosti“, koja je navodno „rođena“ na Osmoj sednici CK SKS, koja se trudi da sarađuje samo sa onima koji je bespogovorno lpoštuju i kojoj je zadovoljstvo da prva rukovodstvu kaže ko je „dobrovoljno“ otišao iz lista,, „Politika“. Ovu ličnost zovu „komesar“. Zatim, reč je o glavnom, koji nije stao na stranu ni jednog novinara, koje su terali, i tako dalje.

U svakom slučaju, država kao većinski vlasnik izgleda uopšte nije zainteresovana za to šta se na ekonomskom planu događa u „Politici“ i ne postavlja pitanje koliko je umanjen ranije ogroman kapital kompanije. Hombah je najavio da će povući kapital iz Srbije, odnosno da neće poslovati, posle svega što se dogodilo sa „Večernjim novostima“.

Nedavno je makedonski časopis „Fokus“, kao i mnogi elektronski mediji u ovoj republici, opširno izveštavao o aferi ilegalnog prenosa novca kojeg je mađarskla carina otkrila na graničnom prelazu Horgoš. Naime, reč je o 750 hiljada evra, koji su pronađeni, kako list tvrdi u automobilu Srđana Kerima, predstavnika VAC-a u Srbiji i Makdedoniji, koji se potpisuje i kao direktor nekih listova koji su u vlasništvu nemačkog VAC-a kao i „Politika“. Automobil je vozio lični šofer Srđana Kerima. U stanoj javnosti se nagađalo čiji je to novac, pa su neki govorili da pripada VAC-u, drugi da pripada Srđanu Kerimu, kako su se Hombah i on dogovorili da novac bude prebačen. Postoji sumnja i da, kako piše „Fokus“ možda taj novac ne pripada preduzeću VAC koje posluje i u Makedoniji već iz Srbije, gde VAC ima poslovne operacije. Put Prenosa ovog ogromnog novca svakako je vodio preko Beograda. Makedonska javnost traži da se izvrši kontrola odakle otkriveni novac potiče i kome je trebalo da bude predat. Ali pitanje tog novca i VAC traži da se raščisti, jer, kako mediji tvrde, njih je Kerim odmah pozvao, čim su Mađari zaplenili novac. „Fokus“ tvrdi kako Homabh nema pravo ni na kakvu kontrolu, već je to u nadležnosti državnih organa Makedonije, od kojih javnost traži da istraje na potupunom razotkrivanju ove afere.

Sve ove činjenice navode kolikko bi bilo važno da se i srpska država umeša u pitanje šta VAC stvarno radi u Srbiji, odnosno da se ozbiljno zapita o stanju u „Politici“. U protivnom, može da se dogodi kao i sa nekim bugarskim listovima, koji su na putu „širenja demokratije i prosperiteta“, prodati jednoj autrijsko-bugarskoj firmi. Možda se tako nešto sprema i za „Politiku“, a to država ne sme da ignoriše. Makedonski „Fokus“ je citirao reči Doris Pak, koja je nedavno rekla kako „VAC u novoosvojenim državama radi ono, na šta ne sme ni da pomisli kući u Nemačkoj“ . Zanima li Srbiju šta VAC zapravo radi u Srbiji?

(Fond Slobodan Jovanović, 6.1.2010)