Voja Žanetić: Konačno zajedno

Eto i to se desilo.

Kurta i ja smo se konačno upoznali. To je bila jedna neopisiva radost koju smo obojica osetili. Nismo mogli da verujemo da se to dogodilo.

Radovaće se i naše familije. A familije nam se znaju, maltene vekovima. Kad kažem znaju, ne mislim da su se baš upoznali kako treba, naprotiv. Jer prvo su došli Kurtini, pa su oni bili tu neko vreme a onda su otišli, pa su posle došli moji. A onda su moji bili tu neko vreme, pa su oni otišli, a posle su došli Kurtini. I tako se to ponavljalo nekoliko puta, kao da je neka viša sila sprečavala da njegovi i moji u isto vreme budu na istom mestu. Kako je vreme prolazilo, Kurtini su mnogo toga čuli za moje i moji mnogo toga za Kurtine, ali uvek je neprisustvo onih drugih sprečavalo one prve - Kurtine ili moje, svejedno - da se desi neko međusobno poznanstvo.

Jednom prilikom, pre ko zna koliko generacija, desilo se čak i da naše dve familije imaju zajedničkog konja. On se zatekao kod mojih tako što su Kurtini morali naglo da odu, pa su ostavili konja na svom imanju, a moji prolazili pored tog imanja dok su se, isto nešto naglo, doseljavali. I moji se tad sažale na usamljenu životinju na napuštenom imanju, pa su odlučili da konja povedu sa sobom, na svoje imanje koje su tek kupili. Posle su moji jako brzo morali da se odsele, pa nisu mogli konja da povedu sa sobom, ali su se neposredno posle toga vratili Kurtini, pa su konja našli na našem imanju i odveli ponovo na svoje. Istog konja su, dakle, jahali i moji i njegovi, što inače nije čest slučaj sa konjima, pa je to nekako čak postalo i nekom vrstom legende.

Prosto je neverovatno kako su moje i Kurtine pretke sudbina i istorija razdvajale. Kad su jedni bili sa Turcima, drugi su bili sa ustanicima. Jedni su bili za Obrenoviće, a drugi sa Karađorđevićima. Kad su jedni bili u Srbiji, drugi su bili u izbeglištvu, jedni su prilazili četnicima, drugi partizanima. Pa su jedni bili za rezoluciju Informbiroa, drugi podržavali Tita. Posle su jedni napredovali pod Rankovićem, drugi pod Markovićem, a onda se stvar obrnula pa su oni prvi bili uz Miloševića, a ovi drugi uz Stambolića. Na svim smo demonstracijama i mitinzima bili na suprotstavljenim stranama; čak i Peti oktobar kad je došao, opet smo bili razdvojeni - jedni uz staru vlast, drugi uz novu. Da ne pričamo da smo posle jedni bili za Koštunicu, drugi za Đinđića, a kasnije jedni za Tadića, drugi za Tomu. I sve to vreme, sve te vekove, decenije i godine, nikad se niko iz moje familije nije lično upoznao ni sa kim iz Kurtine familije. Ali to nije sve, ima još čudnijih stvari.

Dešavalo se da se devojka koja se zaljubi u nekog iz Kurtine familije, kasnije sa tim nekim posvađa i potom uda za nekog iz moje familije - a da se pritom njih dvojica nikada ne vide i ne upoznaju. Bilo je slučajeva da neko iz Kurtine porodice sedne na neko direktorsko mesto neposredno pošto neko iz moje familije da ostavku, a da takođe ne budu u prilici da se prethodnik i naslednik makar nakratko vide. Jednom prilikom su moji saznali da je mesto u avionu dobio neko naš kada je put otkazao neko njihov, a jednom su Kurtini kupili automobil koji su naši vratili jer nam nešto nije odgovarao. Legende koje smo jedni o drugima pričali, svesni ovih neobičnih, gotovo natprirodnih koincidencija, prenosile su se sa kolena na koleno i obeležile su i moj i Kurtin život, jer smo ih i mi čuli od naših roditelja.

I onda, preksinoć, čudo. U gužvi, buci i vrućini prijema, opkoljeni hiljadama ljudi, stali smo slučajno jedan pored drugoga. Stajali smo tako neko vreme, počeli da ćaskamo i izmenjali, kurtoazije radi, naše vizitkarte. Ja pogledam Kurtinu, on moju. Ja kažem: "Kurta, da li ste vi...?", on kaže "Da, Murta, jesam. Konačno se upoznajemo. Vi i ja, a preko nas - moji i vaši." Čvrsto stisnusmo ruke jedan drugome i obećasmo da ćemo se sigurno videti još jednom. Jedna inauguracija, koliko god značajna bila ili šta god suprotno o njoj rekli na "Tviteru", za to nije dovoljna.

Ni za mene ni za njega, nas dvojicu najradosnijih svečanih zvanica.

(Večernje novosti)