Vladislav Jovanović: Taoci sopstvene politike nezameranja Zapadu

Moramo se čvrsto držati naših prava iz tapije na Kosovo i Metohiju

Spoljna politika Srbije bila je u prvoj polovini 2010. izuzetno dinamična i naglašeno autentična, ali je u drugoj polovini godine neočekivano podlegla pritisku Zapada lišavajući se oba atributa.

To se odnosi, pre svega, na Kosovo i Metohiju, koje je glavni lakmus za ocenu ispravnosti i efikasnosti naše spoljne politike. Slogani kao što su ,,EU nema alternativu”, ,,EU je prvi prioritet Srbije”, ,,i EU i Kosovo”nisu osigurali ni veću i bržu prohodnost Srbije na Zapadu niti su odvratili vodeće zapadne zemlje od vršenja još direktnijih pritisaka na našu zemlju da pristane da bude prva i jedina zemlja koja će žrtvovati značajan deo svoje iskonske nacionalne teritorije za ulazak u EU.

Umesto što smo defetistički i na svoju štetu prihvatili stav Zapada da se jedino razilazimo u pitanju Kosova i Metohije, a da u svemu drugom možemo da razvijamo prijateljsku saradnju, morali smo, koliko god u tome kasnili, da Zapad vratimo na crtu i stavimo pred, za njega, nemoguć izbor: Kosovo ili Srbija. Samo na takav način, kao zemlja koja zaista drži do svog suvereniteta i dostojanstva, imali bismo izgleda da Zapad odvratimo od komadanja naše teritorije i da na opipljiv način utičemo na promenu njegovog otvorenog antisrpskog stava. Pošto takvu otrežnjujuću opomenu vodećim zapadnim silama nismo dosad učinili, već se svakodnevno zaričemo da nam je članstvo u EU preče i važnije od svega ostalog, dospeli smo u najgoru moguću situaciju: da budemo taoci sopstvene politike. Otimačima Kosova i Metohije i neumornim lobistima za priznavanje nezavisnosti samoproglašene države Kosovo stavili smo se na tacnu. Oni bi bili naivni kada to ne bi do kraja iskoristili. Poslednji put to se desilo kada su nas jesenas grubim ucenama naterali da progutamo sopstveni nacionalni i državni ponos i da u Generalnoj skupštini UN povučemo našu i prihvatimo njihovu rezoluciju o Kosovu. U našoj državnoj istoriji odavno nismo doživeli takvo javno poniženje. Napustili smo našu borbu za rešavanje pitanja Kosova na principijelan način i prihvatili varijantu njegovog rešavanja na pragmatičan način koji navodi vodu na mlin naših protivnika. Pošteđeni smo priznavanja tzv. nove realnosti, ali ne i normalizacije saradnje sa tzv. novom državom u okviru prioritetizovane regionalne saradnje. Taj sunovrat naše spoljne politike poništio je neke dotadašnje pozitivne rezultate i vratio nas u inferiorni i, u suštini, vazalski položaj prema Zapadu.

To je bilo moguće zbog toga što bezrezervni prozapadni kurs naše spoljne politike, inaugurisan posle 5. oktobra 2000. godine, nije ozbiljno i odgovorno preispitan posle otvorenog stajanja vodećih zapadnih zemalja na stranu Albanaca u vezi sa Kosovom i Metohijom i njihovog munjevitog priznavanja samoproglašene nezavisnosti te naše južne pokrajine. Doktrina o četiri stuba naše spoljne politike stidljiv je nagoveštaj postojanja svesti o tome, ali je ona samo uslovni refleks na neprijatan nadražaj iz tog pravca.

Srbija se i uoči 2011. godine nalazi pred istim izborom pred kojim je bila i u 2010. godini: da li da poslušno sledi politiku zapadnog dela međunarodne zajednice čak i ako se ona ne podudara sa svim našim interesima, ili da u novom policentričnom svetu koji se brzo razvija izgradi sopstvenu višestranu politiku, koja pretpostavlja i korektivni otklon od generalnog identifikovanja sa Zapadom. Opcija veće nezavisnosti spoljne politike podigla bi naš ugled i cenu na svim stranama, uključujući i Zapad, i sačuvala bi perspektivu borbe za očuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela naše zemlje, svejedno koliko dugo bi ona trajala. Nastavkom tekuće politike nezameranja Zapadu bez obzira na to kako se prema nama ponaša rezultovalo bi našem daljem lelujanju u vezi sa Kosovom i Metohijom, sve do predvidljivog malaksavanja i obustavljanja svakog daljeg otpora politici svršenog čina.

Naše glavno, možda i jedino oružje koje vodeće zapadne zemlje nevoljno priznaju je naša tapija na Kosovo i Metohiju. Dok se budemo čvrsto držali prava iz te tapije, ,,nova realnost” će biti samo nametnuti provizorijum, a ne trajno stanje. Zato vodeće zapadne zemlje sve čine da nas izvuku iz tog čvrstog ležišta i uvuku u proces direktnih razgovora sa Albancima s ograničenim temama koje će oni usmeravati. Dosledna odbrana našeg prava na Kosovo i Metohiju najbolja je zaštita od takvih namera.

*Bivši diplomata, ministar spoljnih poslova SRJ

(Politika)