Vladimir Maksimenko: Plan „kontra-igre“ Kijeva i Moskve

Mislim da neću pogrešiti ako kažem da ishod kijevskih pregovora Dmitrija Medvedeva i Viktora Janukoviča 17. i 18. maja sa bolnom napetošću iščekuje jedan čovek, koji je u ovom trenutku daleko od grada na Dnjepru. Njegovo ime je Zbignjev Bžežinski. Ostareli strateg ne može a da ne razmišlja sada o tome, da se u opasnosti našlo delo njegovog života – onaj famozni „plan igre“, koji je počeo da se briljantno ostvaruje sa cepanjem Sovjetskog Saveza na delove.

Nekada je Bžežinski stvorio lik Evroazije – „Velike šahovske table“. Podrazumevalo se da će nakon nestanka SSSR figure i pešake na toj tabli povlačiti jedan jedini igrač – Sjedinjene Američke Države.

Kada je u proleće 1997. godine Bžežinski pisao predgovor za svoju knjigu, evroazijske supersile već nije bilo punih pet godina. Jeljcinova grupacija, nakon što je 1993. godine pucala na ruski parlament, ugušila je otpor stvaranju u zemlji novog oslonca režima u liku „oligarha“, koji su razgrabili nacionalna bogatstva. Sa novim vladajućim i dominirajućim grupama Ruska Federacija već nije mogla biti geopolitički konkurent Sjedinjenim Državama. Na koncu XX veka apsolutno ništa nije smetalo Americi da se, osećajući se kao najsnažnija država na planeti, ponaša sa drugim subjektima svetske politike na način koji priliči „globalnom hegemonu“.

„Američka globalna hegemonija bez presedana nema suparnika“ – sa zadovoljstvom je 1997. godine pisao Bžežinski, i to je bilo istina. I odjednom – „Velika šahovska tabla!“ Zašto? Jer za geopolitički „šah“ činilo se da već nije ostalo mesta. SSSR je razbijen, više nema supersile u Evroaziji!

Ili ipak u „planu igre“ postoji drugi deo, koji se ne ističe onako kako je isticana borba Amerike protiv „komunizma“? I sa pojavljivanjem namesto SSSR petnaestak labavih državnih tvorevina („crne rupe“) tek je predstojalo da se pristupi realizaciji drugog dela plana?

Upravo tako. „Plan igre“ Zbignjeva Bžežinskog sadržao je „drugi deo“, na kome se predano radi i dan-danas. Centralni nerv, od koga zavisi hoće li plan biti realizovan ili će biti osujećen, zapravo je odnos između dve najveće državne nove tvorevine u Evroaziji – Ruske Federacije i Ukrajine.

Uz svu ciničnu otvorenost, sa kakvom je napisana „Velika šahovska tabla“, pitanje o postojanju drugog dela „plana igre“ Bžežinski brižljivo zaobilazi. On samo govori o tome kako da se učini da u Evroaziji nikada više ne nastane sila, koja „baca izazov Americi“: kao glavni uslov za održavanje globalne hegemonije, koja je ostala Amerikancima posle razbijanja SSSR, Bžežinski navodi odvajanje Ukrajine od Rusije.

Osnovno je ovde, primećuje Bžežinski, da ruska država izgubi „potencijalno bogatu industrijsku i poljoprivrednu ekonomiju i 52 miliona ljudi, etnički i religiozno najtešnje povezanih sa Rusima, koji bi bili sposobni da pretvore Rusiju u zaista krupnu i sigurnu u sebe imperijalnu državu“. Bžežinski veruje da se „bez Ukrajine Rusija nikada više ne može uspraviti, da će se ona naći „upetljana u dugotrajne konflikte“, među kojima je „rat sa Čečenijom jednostavo prvi primer“.

Međutim, odvajanje Ukrajine od Rusije za Sjedinjene Države nije cilj po sebi. To je tek uslov za realizaciju osnovnog zadatka iz drugog dela geostrateškog „plana igre“

Šta je taj zadatak?

Odgovor na pitanje uzaludno je tražiti u političkoj literaturi. Zato se, verovatno, ne treba čuditi što se odgovor nalazi u knjizi koja spada u sasvim drugi žanr – u romanu. Imam u vidu roman Dmitrija Divejevskog „Drvoseča“, u kome je Bžežinski prekršten u Zbignjeva Žabinjskog. Radnja se dešava 1987. godine.

Žabinjski – Bžežinski govori svom sagovorniku: „Gorbačov se dugo kolebao pre nego što će stati na put otvorenog renegata sovjetskog sistema... Ali sada se to desilo. On je načinio istorijski korak, i povratka više neće biti... Umorni od polugladnog socijalizma Rusi će podržati svog generalnog sekretara, i on će ih odvesti tamo, gde nama to treba. Ne bih hteo da vam nudim da razgovaramo o ozbiljnijim poslovima nego što je uspostavljanje tržišnog poretka u Rusiji. U tom delu strateški plan će funkcionisati... Ali po mom mišljenju, čak ako SSSR bude preimenovan u Federaciju Demokratskih zemalja koje će se, razume se, početi razilaziti po sopstvenim imanjima, mi nećemo rešiti osnovno pitanje – pitanje o Rusiji. Raspad SSSR tek je pola posla... Treba razbijati ne toliko SSSR, koliko Rusiju. Taj stub nema pravo da stoji nasred istorijskog pejzaža planete. On je previše opasan sa njegovim nacionalnim duhom i raketama klase „Satana“... U onom svetu, koji je potreban Americi, nema mesta za Ruse...(podvukao autor).

Glava romana iz koga citiram ovaj insert, naziva se „1987. Ni milosti, ni snishodljivosti“.

Presuda, koja ne predviđa „ni milosti, ni snishodljivosti“, izrečena je Istočnim Slovenima davno – još onda kada je u tajnom dokumentu Saveta za nacionalnu bezbednost SAD NSC20/1 od 18. avgusta 1948. godine zapisano: „Ukrajina treba da bude oslobođena od uticaja Rusije“. Nepovratno, jednom i zauvek! Tek onda će konačni ciljevi spoljne politike SAD u odnosu prema Rusiji (... 'u onom svetu, koji je potreban Americi, nema mesta za Ruse'...) biti dosegnuti.

Da li će Janukovič i Medvedev potpisati pet, deset, ili dvanaest dokumenata, koji doprinose reintegraciji naših zemalja u okvirima novog modela uzajamnih odnosa, na kraju krajeva čak i nije tako važno. Kudikamo je važnije da lideri i elite obe države shvate kapitalnu činjenicu, da Ukrajini i Rusiji sa njihovim nezavisnostima postsovjetskog obrasca, u uslovima napredovanja NATO na istok i predstojećeg okršaja između SAD i Kine, neće biti prostije nego izneti živu glavu u položaju između čekića i nakovnja.

Moskvi i Kijevu – zajedno – danas je od životne važnosti potreban zajednički „plan kontra-igre“.

(Fond strateške kulture)