Vladimir Jagar: Kako sam tajno snimio Martina Špegelja

Iz istog smo sela pa je najbezbednije bilo da se snimanje obavi u mojoj kući. – Otac, koji je kao komunista bio zatočen u Jasenovcu, upozorio me da će se Martin „prevrnuti” na drugu stranu

Još se prisećam onog novogodišnjeg Tuđmanovog govora sa uvodom: „Hrvatice i Hrvati, sretna vam nova godina!” Kao da Srbi žive u susednoj Mađarskoj ili Italiji. Nisam Srbin, ali sam se osećao vrlo neprijatno i mučno znajući da to neće izaći na dobro. Meni jeste pripala ta uloga, ili bolje da kažem zadatak, da kao oficir službe bezbednosti tadašnje JNA učestvujem u operativnoj akciji „Štit” koja se odnosila na dokumentovanje i sprečavanje ilegalnog naoružavanja u SFRJ. Zasluge za uspeh akcije nisam sklon pripisivati pojedincima, pa naravno ni sebi, jer bez angažovanja ostalih organa bezbednosti na teritoriji ne bi bio zagarantovan ni njen uspeh, kaže vojni bezbednjak Vladimir Jagar, danas penzionisani oficir koji živi u Beogradu.

On za „Politiku” prvi put javno govori o tome kako je u jesen 1990. godine tajno snimljen njegov razgovor sa Martinom Špegeljom, tada tek penzionisanim generalom JNA koji se odmah potom stavio u službu onih koji su planirali nasilno otcepljenje Hrvatske iz Jugoslavije. Taj film je javno emitovan na televiziji i delovao šokantno na gledaoce širom SFRJ. Detalje tih zbivanja „Politika” objavljuje u feljtonu „Štit – akcija vojne bezbednosti” generala Aleksandra Vasiljevića, tadašnjeg načelnika vojne službe bezbednosti.

Kako ste zadobili poverenje Špegelja?

- Rođen sam u istom selu gde i Špegelj, Stari Gradac nadomak Virovitice. Ja sam često bio u situaciji da kontaktiram sa njim, pogotovo kada je postavljen na dužnost komandanta 5. armije, odnosno 5. vojne oblasti. Dolazio je često zbog lova kojim smo se obojica intenzivno bavili. Jednostavno, verovao mi je, i to je jedina njegova potpuno tačna konstatacija u javnim nastupima kada govori o meni. Ostalo su hvalisanja, najčešće neutemeljena na bilo čemu, od toga da me je on vodio kroz život, kroz karijeru, do toga kako me je othranio jer su mi roditelji umrli kada sam bio dete?!

Zapravo, moja majka Jelena umrla je 1980. godine kada sam već zasnovao radni odnos, a otac Karlo šest godina kasnije, kada sam već uveliko radio u vojsci. Upravo mi je otac skrenuo pažnju na Martina, kako će „prevrnuti na drugu stranu” ako ikada dođe do „smutnih vremena” i da treba da se pazim da me ne uvuče u neke kombinacije. Moj otac je uvek opravdano strahovao da se ustaše ne vrate na vlast u Hrvatskoj, pošto je od strane ustaša 1943. kao sekretar KP uhapšen i oteran u logor Stara Gradiška, a zatim u Jasenovac gde je bio jedan od retkih preživelih logoraša u proboju 22. aprila 1945. Nedugo posle postavljenja za ministra odbrane Hrvatske, Špegelj je došao u Viroviticu gde mi je zakazao sastanak u lovačkoj kući „Kinkovo” na Bilogori i počeo iznositi „svoje planove”, posle čega sam se prisetio onoga što mi je otac pričao, a ja ga začuđeno gledao. Razočarenje koje sam toga trenutka doživeo teško je i nakon toliko godina opisati – da me dojučerašnji komandant, čovek iz mog sela, pokušava zavrbovati da radim protiv države koja mi hrani petočlanu porodicu.

Kako ste se odlučili da Špegelja snimite u svojoj kući u mestu Stari Gradac kod Virovitice, zar to nije bio rizik po Vas i Vašu porodicu?

- Kako je doneta odluka da se dokumentuju aktivnosti na organizovanju paravojnih sastava i ilegalnog naoružavanja baš u mojoj kući u Starom Gradcu, najbolje je opisao general Vasiljević u svojoj knjizi. E, sad, pošto se ukazala potreba da se na brzinu stvore uslovi za tako nešto, najpogodnije je i najbezbednije bilo je da se to odradi kod mene, a i veliko je pitanje da li bi Špegelj izuzev svoje kuće bilo gde tako olako svratio na iznenada zakazani sastanak kao kod mene u moju kuću. A i bilo bi teško, verovatno nemoguće, da se obezbede uslovi za tajno snimanje na nekoj drugoj lokaciji. Reč je o mojoj rodnoj kući, domu mojih roditelja, a ja sam sa porodicom živeo u drugom stanu. Trebalo bi dosta prostora što se tiče pitanja oko rizika, ali ja sam organ bezbednosti, oficir koji samim tim na plećima nosi i sav rizik koji mi je i u opisu radnog mesta.

Kakve je posledice po Vas i porodicu ostavio rad na razotkrivanju krijumčarenja oružja – kada ste napustili Hrvatsku, kako su se prema Vama odnosila vojska i okruženje u Srbiji?

- Ja sam završetkom angažovanja u akciji „Štit” prekomandovan u Beograd, prvo u organe bezbednosti Gardijske brigade, a zatim u Upravu bezbednosti SSNO. Vanredno sam unapređen u čin kapetana prve klase i odlikovan Ordenom za hrabrost. Dužnost koju sam obavljao u Upravi bezbednosti SSNO trajala je sve do 11. maja 1992. kada je izvršen taj sramni puč, u kome je smenjen, kasnije i zatvoren načelnik Uprave general Vasiljević. Nakon dovođenja Nedeljka Boškovića na dužnost načelnika Uprave bezbednosti, oteran sam iz Uprave kao hrvatski špijun. Meni je indirektno spočitana špijunaža i rečeno mi je da se više ne pojavljujem na poslu. Nisam se ni pojavljivao sve do 16. januara 1998. godine kada sam konačno penzionisan. To su bila ružna vremena, ne samo za mene nego i za mnoge časne oficire u službi pa i van nje. Tada su se u Hrvatskoj Špegeljevi žbirovi naslađivali pričom kako sam ja propao, maltene da živim kao prosjak i da „prodajem rajčice na zemunskoj pijaci”. Neki od novinara ovde, u intervjuima koje su davali za hrvatske medije, nazivali su me oceubicom etiketirajući me da sam Špegeljev sestrić, iako su znali da to nije tačno. Ja sa porodicom živim srećno kao penzioner i veliki deo vremena provodim na reci i u ribolovu koji mi je ostao velika strast. Družim se sa svojim bivšim i sadašnjim kolegama, proslavljamo stare i nove praznike, a kada odem u spomen-sobu organa bezbednosti u Vojnobezbednosnoj agenciji (VBA)sa nostalgijom gledam brojne eksponate službe bezbednosti JNA kojoj sam i ja pripadao, među kojima su i snimci iz akcije „Štit”.

Da li je JNA uopšte mogla da spreči ilegalno naoružavanje i time možda doprinese mirnom raspletu jugoslovenske krize?

- Ilegalni kanal krijumčarenja oružja iz Mađarske praktično je bio presečen gotovo na samom početku, reagovanjem SSNO prema Ministarstvu odbrane Mađarske. Kada je u Mađarsku krenula treća tura šlepera za oružje, otuda su se vratili prazni jer su Mađari prekinuli dalju isporuku zbog provaljenog kanala. Do prvih količina težeg naoružanja Hrvatska je došla tek nakon pada Varaždinskog korpusa, jer je Uprava bezbednosti nakon „Štita”, kroz operativnu akciju „Kanal”, sprečila ilegalni uvoz oružja iz Južne Amerike, Rumunije, Poljske, DDR-a i preko Italije. Ilegalno uvezeno oružje iz Mađarske, oko 18.000 pušaka koje su bile podeljene paravojnim sastavima, prešlo je u nadležnost MUP-a Hrvatske i vraćeno je u toku februara 1991. godine u magacine, što je prekontrolisala i inspekcija Saveznog SUP-a. Na rasplet jugoslovenske krize nije presudno uticalo naoružanje, a najmanje ono koje je uvezeno iz Mađarske, već političke garniture koje su došle na vlast i koje se nisu mogle dogovoriti o mirnom razlazu. To je jasno kao dan, a stvarna odgovornost za rasturanje zajedničke države pokušava se zamagliti optuživanjem JNA što nije izvršila puč. Koliko je meni poznato, niko se vojnim pučem nije usrećio jer je iza toga dolazila na scenu vojna diktatura kojoj se niko nijeobradovao.

Stalno mi je pred očima bio masakr vojnika u Paraćinu

Da li su Vas iznenadile reči starešina JNA koje su odabrale drugu stranu i bile spremne da bace bombe u karaule i pobiju svoje vojnike, kao i saznanja da postoje planovi za likvidacije oficira i njihovih porodica?

- Mogu vam reći da je to za mene bilo potpuno iznenađenje, i neka vrsta šoka, jer, kako zamisliti da od starešine koji treba da brine o svojim vojnicima – roditelji su mu poverili sinove da ih obučava za odbranu zemlje – zauzvrat dobiju bombe ubačene u spavaonicu karaule ili kasarne? Kada sam vodio te razgovore neprekidno mi je pred očima bio paraćinski slučaj i vojnik Keljmendi koji je izvršio zločin kog se zgrozila jugoslovenska javnost. Planovi za likvidacije imaju posebnu težinu, pogotovo ako ih prave dojučerašnji komandanti kojima smo verovali, mislili smo da nas vode časni ljudi.

Međutim, bilo je mnogo primera časnog ponašanja starešina i vojnika svih nacionalnosti u JNA. Da podsetim na pukovnika Škareca iz Školskog centra u Karlovcu, koji je odbio otvoreni pokušaj ministra Boljkovca da ga zavrbuje i koji je o tome obavestio i organe bezbednosti i pretpostavljenog starešinu. No, kasnije, po izlasku iz JNA priključio se Zboru narodne garde, po onom principu da je kasnije svako išao na stranu kojoj je pripadao. Ja sam pripadao Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam rođen, za koju se i moj otac borio kao Hrvat. Zakletvi koju sam dao kao pripadnik JNA ostao sam veran sve vreme pa i sada.

Milan Galović

(Politika)