Verica Barać: Ekonomske promene nisu bile strukturne reforme već stihija i improvizacija

Srbija pred deset evropskih obaveza

U EU očigledno postoji razumevanje da je pravosuđu u Srbiji potrebna reforma, međutim mere koje je pod izgovorom reformi sprovela naša vlast zapravo su unazadile pravosuđe i učinile ga još više kontrolisanim i zavisnim od izvršne vlasti. Uprkos tome, zahtev EU ukazuje da su oni prihvatili reizbor sudija i tužilaca kao reformski potez, koji sada treba dovršiti. Verujem da se ponovo radi o situaciji u kakvoj smo se do sada više puta nalazili, da EU koristi blage ocene o pojedinim potezima vlasti u Srbiji kako ne bi ugrozila saradnju u drugim pitanjima, koja se odnose na bezbednost čitavog regiona i koja su za EU svakako prioritetnija od funkcionisanja institucija u Srbiji.

Nesmetano funkcionisanje nezavisnih regulatornih tela, finansiranje političkih stranaka i problem partijske kontrole nad poslaničkim mandatima spadaju u pitanja od presudnog značaja za izgradnju institucija demokratske države u Srbiji. Ove probleme moramo rešiti bez obzira na to da li to od nas zahteva EU. Nedavna smena članova Komisije za zaštitu konkurencije ponovo je pokazala da institucije u Srbiji, odnosno ljudi koji su u njima angažovani nemaju elementarnu sigurnost u svom radu i veoma je važno što je i EU prepoznala ovaj problem. Nažalost, iz načina na koji su neki od njihovih zahteva formulisani vidi se izvesno nerazumevanje situacije u Srbiji. EU i dalje očekuje da će se pitanja kontrole finansiranja stranaka i restitucije rešiti donošenjem zakona, iako se u proteklih deset godina pokazalo da samo donošenje zakona nije dovoljno da bi se jedna oblast uredila. Nakon pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice da se reši problem nejavnog finansiranja stranaka, 2003. godine je donet zakon za koji je vlada pompezno najavljivala da će rešiti ovaj problem. Međutim, ovaj zakon je predvideo da stranke praktično same kontrolišu svoje finansije. Bio je to samo način da se prividno udovolji zahtevima javnosti, a da finansiranje stranaka ostane tajno, tako da su donošenjem takvog zakona stranke zapravo samo dobile još sedam godina da zahvaljujući nejavnom finansiranju učvrste svoju moć. Naravno da je sada neophodno doneti novi zakon, ali njegovom usvajanju mora da prethodi analiza zbog čega je prethodni zakon doživeo neuspeh. U protivnom, ni novi zakon neće ispuniti svoj cilj – da građani imaju informaciju ko i u kom iznosu finansira stranke, da li stranke zaista kontrolišu tajkuni, da li su istiniti navodi koji su se pojavili u javnosti da partijski nameštenici u državnim preduzećima finansiraju svoje stranke od javnih sredstava, odnosno da znamo kako zaista funkcioniše donošenje političkih odluka u Srbiji. Međutim, ako zahtev formulišete tako da ,,treba izglasati novi zakon”, bojim se da to može biti uvod u novu manipulaciju, odnosno da ćemo ponovo dobiti zakon koji će u praksi omogućiti da finansiranje stranaka ostane tajno.

Teško je proceniti da li je EU stroža prema Srbiji u odnosu na druge zemlje. Postoje razlike u zahtevima koji se postavljaju kandidatima za prijem u EU, ali mislim da su te razlike pre svega posledica specifičnosti ovih zemalja, a u slučaju Srbije postoje brojne specifičnosti zbog ratova i pljačke tokom devedesetih godina. Mislim da Srbija u ovim važnim pitanjima izgradnje demokratske države jeste veoma ,,zapuštena” i da je potrebno uložiti veliki napor da se problemi prevaziđu. Međutim, tu je mnogo bitnije koliko ćemo mi biti strogi prema vlasti u insistiranju na ispunjenju ovih zahteva nego koliko će biti stroga EU.

Poslednji zahtev (nastaviti strukturne ekonomske reforme) prilično je nejasan. Očigledno je, naime, da ekonomske promene do kojih je došlo u Srbiji za proteklih dvadeset godina nisu imale karakter strukturnih reformi, već stihije i improvizacije, koja je omogućila pljačku nekadašnje društvene imovine, pranje novca i uspostavljanje privatnih monopola. Ne verujem da zahtev EU podrazumeva da se ovi procesi nastave. Pored toga, štogod da su u EU podrazumevali pod strukturnim reformama, zabrinjava insistiranje na nastavku ekonomskog projekta koji je za proteklih deset godina očigledno doživeo potpuni poraz. Da ne ulazimo sada u sporna pitanja u vezi sa privatizacijom, samo stopa nezaposlenosti od 31 odsto morala bi da bude povod da se preispita koncept ekonomskih reformi i da se razgovara o njegovoj izmeni. Ukoliko se ne reši problem nezaposlenosti, koji je posledica dosadašnjeg toka tranzicije, neće se efikasno rešiti ni brojna druga pitanja na kojima EU insistira, kao što je povećanje zahteva za azil i socijalna isključenost romske populacije.

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije

(Politika)