Tomas Fridman: Američku spoljnu politiku menja nedostatak para

Tokom poslednjih godina često sam svojim prijateljima Evopljanima govorio otprilike ovo: vama se, izgleda, ne sviđa što je Amerika prejaka? A šta mislite da bi se desilo da je ona preslaba? U geopolitičkom teatru evropskog regiona upravo se odvija takav spektakl.

Da, Amerika je prevalila taj put: glavni pobednik u Drugom svetskom ratu (topovi i kajmak svakom), jedna od dve supersile konfrontirane u hladnom ratu, nezamenjiva država koja je pobedila u tom ratu – danas je „štedljiva supersila“. Navikavajte se. Američki pacifisti više nemaju razloga za sekiraciju zbog „ratova po izboru“. Gotovo je, mi sada nemamo para ni Grenadu da napadnemo.

Od samog početka Velike recesije 2008. godine bilo je jasno da se u Americi suština liderstva menja, bilo da je reč o političkom ili korporativnom. U većem delu epohe posle Drugog svetskog rata opstajati kao lider u celinije značilo - davati. Danas, a i u narednih deset godina, u Americi biti lider značiće – uzimati.

Naravno, ni na koji način nije moguće da američki lideri, prinuđeni da uzimaju od sopstvenih birača, ne pokušaju uštedeti na spoljnoj politici i ratovima. Spoljna i odbrambena politika su zakasneli indikator. Na mnogim stvarima počinje se i unapred štedeti. Ministar odbrane Robert Gejts već iznosi upozorenja. A štedljiva supersila Amerika će – to je novi kvalitet – bezuslovno izazvati efekat zaraze širom sveta. 

„Štedljiva supersila, ili svetsko liderstvo Amerike u epohi pomanjkanja para“, to je u stvari naslov veoma savremene knjige koju je napisao moj učitelj i prijatelj Majkl Mandelbaum, stručnjak za pitanja spoljne politike iz instituta DŽona Hopkinsa. Mandelbaum piše: „U 2008. godini sve vrste državnih penzija i olakšica u zdravstvu (uključujući Medicaid) činilo je četiri odsto PDP Amerike“. Ukoliko se zadrže sadašnje tendencije (a pokolenje posleratne tzv. bejbi-bum generacije uskoro će početi dobijati sredstva po programu Social Security i Medicare), do 2050. godine „u te će svrhe odlaziti čitavih 18 odsto ukupnog BDP Amerike“.

Ako se to sabere sa svim troškovima za „samootkup“ iz recesije, onda će to „na fundamentalan način promeniti društveni život u SAD, pa prema tome i spoljnu politiku zemlje“. U poslednjih sedam decenija, prema mišljenju Mandelbauma, i na spoljnom i na unutrašnjem frontu najkarakterističnija reč bila je reč „više“. „Determinišuća činjenica spoljne politike u drugoj deceniji 21. veka i dalje će u budućnosti biti reč  „manje“, piše on dalje.

Jedina supersila u svetu slabi, pritisnuta dugovima (unutrašnjim i spoljnim), a to će osetiti svi. Kako? Teško je reći. Ali znam samo da je unikatna i značajna osobenost spoljne politike SAD u poslednjem stoleću bilo to do koje su mere bili potrebni ne samo nama nego i mnogim drugima američke diplomate i američka flota, avijacija i armija (od otvorenih mora do otvorene trgovine, od suzbijanja komunizma do borbe protiv terorizma). Sila SAD bila je glavni faktor svetske stabilnosti i garant mirnog upravljanja u poslednjih sedamdeset godina. Ta naša uloga neće nestati, ali će se svakako smanjiti.

Velike države i ranije su odlazile „u penziju“. To se, na primer, dogodilo sa Velikom Britanijom. Ali, kako naglašava Mandelbaum, „kada je Velika Britanija prestala da izlazi na kraj sa upravljanjem svetom, SAD su zauzele njeno mesto. Ni jedna zemlja nije spremna da zauzme mesto SAD, tako da će gubici sa aspekta opšteg mira i prosperiteta zbog odlaska Amerike potencijalno biti veći od onih koji su nastali posle odlaska Velike Britanije“.

Evropljani jesu bogati, ali su slabašni. Kina je bogata kao država, ali, računajući po glavi stanovnika, gola je kao miš, a to znači da će se morati skoncentrisati na unutrašnji i regionalni razvoj. Opijena naftom, Rusija može da se prsi, ali ne i da iskaže pravu snagu.

„Prema tome, svet će postati nesređeniji i opasniji“, kaže Mandelbaum.

Na koji način amortizovati tu tendenciju? Maldelbaum navodi tri načina: Prvo, mi se moramo vratiti na put stabilnog ekonomskog razvoja i reindustrijalizacije, i da, bez obzira na sve žrtve, ulažemo maksimum napora i pristajemo na sve političke kompromise koji za to budu potrebni. Drugo, treba biti načisto šta su prioriteti. Sa aspekta spoljne politike mi smo celih sto godina imali i ono što nam je bilo od životne važnosti i ono što smo jednostavno želeli. Na primer, pretpostavljam da bismo pobedili u Avganistanu da smo na raspolaganju imali beskonačnu rezervu ljudi i para. Ali, postavlja se pitanje: da li je to ono što nam je od životnog značaja? Naravno, to jeste poželjno, ali ima li životne potrebe za tim? Najzad, mi bi trebalo da ojačamo svoj budžet i oslabimo budžet naših neprijatelja, a najbolji način da se to učini jeste da se drastično poveća porez na benzin“.

Amerika mora da usvoji jednu tešku pouku: u kratkoročnom periodu može se obogatiti zahvaljujući pozajmljenim sredstvima, ali se tim sredstvima neće omogućiti dugoročna geopolitička moć. Za to je potreban funkcionišući i rastući ekonomski motor. A kratkoročni period se za nas, u svakom slučaju, odavno završio. Bila su vremena kada ozbiljna razmišljanja o spoljnoj politici SAD nisu zahtevala ozbiljna razmišljanja o ekonomskoj politici. To vreme je prošlo.

Prema tome, kod nas više neće biti kočopernih „jastrebova“. Ili će ih biti, ali takve niko neće uzimati za ozbiljno.

New York Times

(Prevod Rajko Dosković, Standard.rs)