Svetozar Čiplić odbacio tvrdnje da Sandžak može postati novo Kosovo

Svaka racionalizacija Vlade u pozadini mora imati jasnu ideju zašto se u nju polazi – da li je posledica pritiska javnosti, ili će doprineti efikasnosti rada ministarstava i Vlade u celini, ističe ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić.

– Moj je stav da je Vladu trebalo smanjivati prošle ili ove godine. U predizbornoj godini, kada nas čekaju veoma ozbiljni poslovi, počevši od odgovora na Upitnik Evropske komisije, nije racionalno ući u takav poduhvat. Recimo, s obzirom na to da ranije nije postojalo, mom je ministarstvu trebalo tri-četiri meseca da se uhoda i profunkcioniše na pravi način. E sad, kada ta tri-četiri meseca stavite u kontekst četiri godine, to nije mnogo. Međutim, ako bi sada te poslove trebalo da preuzme neko drugo ministarstvo, tri-četiri meseca na period od svega godinu dana predstavljalo bi potpuni promašaj. Ipak, s obzirom na to da je Ministarstvo nastalo sa primarnom idejom da se podigne nivo poštovanja ljudskih i prava manjina, svoj osnovni zadatak smo ispunili: doneti su Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o nacionalnim savetima, izabrano je 18 nacionalnih saveta – samo jedan nije konstituisan – pa u tom kontekstu ni ovo ministarstvo ne mora više da postoji. Ali o tome ne odlučuju ni mediji ni ministri – kaže Čiplić za „Dnevnik”.

Upravo zbog tog jednog nacionalnog saveta – bošnjačkog – najviše ste na meti kritike, pri čemu LDP traži i da budete smenjeni?

– Novi izbori za Bošnjački nacionalni savet će biti održani u prvoj polovini aprila. Tačno kad, još ne mogu reći, jer su u toku konsultacije o formiranju privremenog organa nacionalnog saveta sa sve tri liste koje su osvojile mandate. Inače, još letos, odmah nakon ocene poverenika za zaštitu ravnopravnosti – iako se s njom nisam slagao – iz Poslovnika o konstituisanju Bošnjačkog nacionalnog saveta izbačena je odredba o obaveznoj verifikaciji dve trećine mandata. I da su hteli da konstituišu savet, Bošnjaci su to mogli da urade, ali jasno je da nije samo Poslovnik bio problem.

Ipak, Bošnjačka kulturna zajednica, čiji je nosilac liste muftija Muamer Zukorlić, poručila je da neće učestvovati na ponovljenim izborima ako ceo proces ne bude vodio OEBS, i to sedište u Beču a ne Misija u Beogradu?

– Bošnjačka kulturna zajednica je često znala da zakuca na otvorena vrata, pa kad vidi da su ta vrata otvorena, onda ni ne uđe. U ime OEBS-a radi misija u svakoj državi, pa je u tom smislu zahtev BKZ, baš kao i mnoštvo drugih, nemoguće ostvariti. Mislim da, zapravo, lista BKZ sada pokušava da kalkuliše sa svojim izlaskom na izbore, jer je jasno da su odmah nakon izbora izgubili značajen deo podrške, i to zbog činjenice da je muftija Zukorlić otvorio niz pitanja koja nemaju veze s pitanjima obrazovanja i kulture Bošnjaka. Time je napravio podelu među samim Bošnjacima, pri tome se konfrontirajući sa proevropskom politikom u Srbiji.

Muftija Zukorlić je upozorio da „režim ignoriše stvarnost, poziv na dijalog, istovremeno pokušavajući da sve drži pod kontrolom preko ’dobrih Bošnjaka’”, te da time raste šansa da Sanyak postane novo Kosovo?

– Besmislica. U situaciji kada već čitavu deceniju pokušavamo da stablizujemo državu i političku zajednicu, opet se pojavljuje neko ko bi hteo to da uzdrma. Bošnjaci imaju i svoju lokalnu vlast i svoje predstavnike u parlamentu, i svoje ministre, pri čemu ni Rasim Ljajić ni Sulejman Ugljanin nisu nikakve marionete, već potvrđeni nacionalni lideri. Nažalost, praveći paralele između Sandžaka s jedne strane, i Kosova s druge, muftija Zukorlić samo hoće da sebi da na težini. Jer, svestan je da pitanje Kosova budi veoma teške reminiscencije među građanima Srbije. Ali to je veoma opasna politička rabota jednog verskog lidera.

Činjenica je, međutim, da država nije adekvatno reagovala na neke poteze u Sandžaku, poput podizanja spomenika u selu Štitkovo kraj Nove Varoši četničkom vojvodi Vuku Kalaitoviću, odgovornom za masakr Bošnjaka u tom kraju?

– Kao državna i politička vlast mi moramo da sprečimo da se otvaraju pitanja koja bi mogla da budu polazna tačka sukoba Srba i Bošnjaka. Nažalost, muftija Zukorlić, nasuprot tome, želi da radikalizuje prilike u Sandžaku, jer u sukobima vidi potencijalni izvor svoje političke snage. Njemu ne odgovara stabilna, racionalizovana situacija. I zato treba biti svestan toga da upravo pomenuti događaj pokazuje u kom pravcu vodi Zukorlićeva politika, jer se radi o opasnom ekscesu čiji akteri opravdanje traže u muftijinom ponašanju. Ipak, uveren sam u to da se situacija neće radikalizovati, te da će i muftija uvideti da tom metodologijom „proizvodnje tenzija” ništa ne može postići.

A može li zahtev muftije Zukorlića za autonomijom Sanyaka da utiče na toliko očekivanu decentralizaciju, u smislu da će protivnici tog procesa iskoristiti njegove stavove kako bi „hranili” strahove od regionalizacije?

– Muamer Zukorlić može mnoge stvari da pokvari. Ali ukoliko postoji čvrsta politička volja da se krene u proces regionalizacije, sa jasnom predstavom o tome šta ona donosi građanima, onda ni muftija tu ne može ništa. Ipak, treba jasno razgraničiti njegove ’autonomističke ideje’, koje su dosta nemušte. Naime, muftija Zukorlić i ljudi oko njega očito uopšte nisu shvatili šta znači regionalizacija. Kada u modernoj Evropi govorite o regionima, to onda, najpre, podrazumeva jedinice od 800.000 do 2.000.000 stanovnika. U Sandžaku nema toliko ljudi. Drugo, on govori o manjinskoj bošnjačkoj autonomiji, a na tom prostoru živi i ogroman broj Srba. Treće, potpuno je besmislena njegova priča o povezivanju dva Sandžaka, u Srbiji i Crnoj Gori, kao i oživljavanju nekih ’istorijskih autonomija’. U svakom slučaju, savremena praksa podrazumeva uređenje države gde je regionalizacija dodatni mehanizam u rukama građana, a ne neke nacionalne zajednice.

Koliko je sama država doprinela podeli unutar bošnjačke zajednice, jer ne treba zaboraviti da je prilikom formiranja Islamske zajednice Srbije 2007. godine, koju predvodi reis ul ulema Adem Zilkić, sa raznih strana ocenjeno da se radi o političkom projektu Vojislava Koštunice?

– Način na koje se organizuju islamske zajednice dozvoljava da postoje dve. Verujem da je na samom početku, kada je formirana nova islamska zajednica, ta situacija bila stresna. Ali to je ipak bila volja samih Bošnjaka, odraz činjenice da postoje problemi unutar same zajednice i da se u njoj odigrava ozbiljna politička utakmica – u koju sada želi da se uključi i treći tim. Kako god, Islamska zajednica Srbije uživa pun legitimitet među vernicima, što je ključna stvar. Kao što je važno i to što postoji volja da se te dve zajednice ujedine. Problem je što jedna struja želi da bude vezana za Islamsku zajednicu BiH, dok druga struja, podjednako snažna, ne bi da o verskim pitanjima muslimana u Srbiji odlučuje neko iz Sarajeva. U svakom slučaju, verujem da su bošnjački i politički i verski lideri do sada shvatili da ta vrsta podele ne donosi ništa dobro samim Bošnjacima.

(Dnevnik)