Svetislav Basara: Zašto podržavam Čedu

Glavni odbor LDP-a, održan prošle subote, podigao je malo prašine na našoj sumornoj političkoj sceni. Ali ubrzo je taj događaj potisnut najavom „čojane revolucije“ u organizaciji Velimira Ilića - Lenjira i Tome Nikolića. Koji su, gle koincidencije i simbolike, za dan D odabrali peti februar. Peti je peti. Svašta iz tog broja može da proiziđe.

Čeda Jovanović je, po mom mišljenju, u svom govoru izrekao puno tačnih stvari. Te reči nisu baš otišle u prazno, ali bi sve to mnogo uverljivije zvučalo da ih je - u duetu sa Čedom - izgovorio Gospodar Tadić. Zapravo, da je sreće, Tadić bi u tom duetu morao da peva prvi glas. Ali Crven Ban. Pesma koju bi - ako ima na umu program DS-a - morao da peva nikako ne godi uhu legiona aktuelnih i potencijalnih koalicionih partnera i - što je još gore - ogromne mase parazita koji sasvim udobno žive na organizmima koalicionih partnera.

A sve da i Čeda i Gospodar stave prste u uši i zapevaju tu pesmu, slaba vajda. Iz prostog razloga što je ovdašnji politički sistem, sa sve institucijama, koncipiran tako da ide na ruku murdarluku, lopovluku i korupciji. A koncipiran je poodavno. U tom su smislu promene državnih uređenja, ideologija i političkih garnitura potpuno jalov posao. To je, cenjeni publikume, sipanje vode u rešeto. S tim što određena količina „vode“, nakon prolaska kroz rešeto, izađe, da kažemo, „obogaćena“.

Jedina stvar koja bi pomogla da se izađe iz laguma decenijske stagnacije jeste redefinisanje političkog sistema i izgradnja potpuno novih institucija. Ako, međutim, imamo na umu sporost i količinu brljotina vezanih za promenu registarskih tablica na automobilima, onda je prilično jasno da od tog posla neće biti ništa. Što bi svojevremeno rekao Koštuničin haber-sahibija Bulatović: „ne postoji politička volja“. Ili tačnije - političarska volja. Toliko je ovde unosno i udobno biti političar - na vlasti ili u opoziciji, svejedno - da jednostavno nikome iz te privilegovane klase ne pada na pamet da išta menja. Čeda mu tu dođe kao neki postmoderni Don Kihot. I u tome ga treba podržati. Mogao bi i on da nađe svoje udobno mesto na političkoj sceni. Ali ipak govori da je nešto trulo u državi Danskoj. Zbog toga ga ja i podržavam.