Svetislav Basara: Oduzimanje diplomatskog pasoša osramotilo i mene i Srbiju

Izdavačka kuća „Laguna” objavila je novi roman Svetislava Basare (1953), pod provokativnim naslovom „Mein Kampf” (Moja borba), kako glasi i naslov čuvene knjige Adolfa Hitlera, objavljene 1926. godine, u kojoj su načela nacističke ideologije. Ova izdavačka kuća, čiji je Basara autor, već je objavila njegove knjige: „Ukleta zemlja”, „Looney Toons”, „Sveta mast”, „Napuklo ogledalo”, „Mongolski bedeker” i „Srce zemlje”.

U knjizi „Mein Kampf”, koju je književna kritika proglasila za antifašističku burlesku, autor se bavi fašizmom u današnjoj Srbiji. Radnja romana se događa u bolnici, sva sećanja glavnih junaka vezana su, takođe, za bolnicu. Basari, za pisanje romana, nije potrebna vremenska distanca, jer mi smo, kako kaže, narod – ekspres lonac. Ventil ekspres lonca je naše nebo. Mi tradicionalno živimo pod pritiskom od sedam atmosfera.

Inače, ovogodišnji 56. Sajam knjiga u Beogradu, pored Mije Koto, iz Mozambika, večeras će otvoriti i Svetislav Basara.

Moto knjige su stihovi V. B. Jejtsa u kojima se kaže: „Najbolji ni u šta ne veruju, dok se najgori nadimaju od neistine”. Ovo je baš nas slučaj?

Nije samo naš slučaj. Svet se nalazi na silaznoj putanji. Svi koncepti takozvane moderne i takozvanog prosvetiteljstva bili su urušeni još u vreme kada je Jejts pisao proročansku pesmu „Drugi dolazak”. Onda je došao Drugi svetski rat, pa kratko zatišje, period „lažnog mira” da bi se tamo negde, na kraju HH veka, procesi disolucije dramatično ubrzali. I sve se više ubrzavaju. Verujem da nije daleko vreme u kojem će se sve to još više ubrzati, u kojem će zlokobni događaji slediti jedan za drugim, kao „kada se prekine niska bisera” kako je to slikovito zapisano u islamskoj eshatologiji. Ali mi, po običaju, prednjačimo u „nadimanju od neistine” i u eskapizmu onih najboljih. Ne zna se šta je subverzivnije od to dvoje. Neprestano ponavljam da se najgori mogu domoći vlasti samo kada im je najbolji prepuste zbog kukavičluka. A to se nama dogodilo. Jedan deo najsposobnijih je u pravoj, drugi u unutrašnjoj emigraciji. I to je zatvoren krug. Tu vredi citirati kinesku mudrost koja kaže: Kada pogrešni ljudi koriste dobra sredstva, dobra sredstva donose pogrešan rezultat. Pretpostavljam da je to sada vidljivo i golim okom.

Da li ste se u izboru naslova rukovodili umetničkim ili marketinškim razlozima?

Da budem iskren – i umetničkim i marketinškim. Naslov „Mein Kampf” već je sam po sebi dobra reklama. Naravno, preovladali su umetnički razlozi. Ima tu jedna zanimljiva stvar: kada kažete Mein Kampf to zvuči zastrašujuće. Kada to, pak, prevedete, prevod – Moja borba – zvuči otužno kičasto. Saharinski sladunjavo. Moja borba! Šio mi ga Đura. Taj naslov bi pre pristajao nekom romanu Mir Jam, nego Hitleru koji je izazvao verovatno najveće posrnuće ljudskog roda u istoriji i indirektno počinio najmonstruoznije zločine. Eto zbog čega stalno govorim da kič uopšte nije bezopasan, a da su malograđanština i palanaštvo nešto najopasnije u modernom svetu. Hitler je bio genije malograđanštine, velikan bezumlja, ali već naslov njegove autobiografije svedoči da nije mogao da makne ni pedalj iz palanačkog miljea. Da su ga umesto nacije, „velikih ideja” i lebensrauma više interesovali ljubavni jadi, dobili bismo mušku, austrijsku Mir Jam. Tako to ide u istoriji.

Na nacistički „Mein Kampf” odgovarate antifašističkom knjigom. Kakve efekte očekujete?

Uobičajene. Nadam se samo da moj „Mein kampf” nije dosadan, kao Hitlerov. Čudo jedno koliko je ta knjiga isprazna i dosadna. Dakle, oni koji su rado čitali moje dosadašnje knjige, pročitaće i ovu, pretpostavljam sa zadovoljstvom, a oni drugi, oni kojima bodem oči i uši, ili će ćutati ili će zapomagati i naricati jer ta ekipa ništa drugo ne ume da radi. Ili ćute ili kukaju.

Hitlerov „Mein Kampf” najbolje se prodaje u Hrvatskoj, Rusiji i Indiji. Da li i vi računate na ova tržišta?

Roman je, takoreći, juče izašao, pa nisam siguran mogu li računati i na domaće tržište. Konačno, moj „Mein Kampf” nije nastavak Hitlerovog. Jedna je stvar sigurna: publika koja čita Hitlerov „Mein Kampf” neće čitati moj. Nema tamo ničega što bi ih moglo zainteresovati.

Radnja romana dešava se u bolnici. Živimo li mi u „bolnici bez Srbije” ili u „Srbiji bez bolnice”?

Živimo u Srbiji u kojoj uvek nešto nedostaje. Jednom su to elementarne ljudske slobode, drugi put je to benzin, treći put deo teritorije. Evo, bližim se šezdesetoj godini i ne pamtim nijedan dan u kome je u Srbiji bilo sve u redu, u kojem nije bilo neke histerije, neke nestašice ili neke pomame. Srbija je uvek bez nečega i nešto je uvek izvan Srbije. Usud.

Petooktobarsku „revoluciju”, čiju smo godišnjicu nedavno proslavili, nazivate „paradajz-revolucijom”. Kako, s jednodecenijske distance, gledate na ove događaje?

Kao na paradajz-revoluciju. Sa ove distance rekao bih da je veoma malo ljudi u ondašnjem DOS-u uopšte verovalo u promene. Malo je ko, štaviše, želeo promene. Ogromna većina dosovaca je htela pare, besna kola, besplatne ručkove i luksuzne prostitutke. Šta su tražili, to su i dobili.

Proizvod ove „revolucije” jeste i vaš junak Drempetić, koji je, i posle promena – „bog i batina”, i niko mu ništa ne može?

E, ovo je interesantno pitanje. Drempetić, naime, nije izmišljen lik. Odnosno, nije baš sasvim izmišljen. Tokom pisanja romana pročitao sam u nekim novinama da u nekoj beogradskoj bolnici leži jedan čovek koji uopšte nije bolestan, koji je tu bio na kratkom lečenju i koji jednostavno neće da izađe iz bolnice. Verovatno je još tamo. I verovatno mu je dobro. Sve čisto, sve besplatno. Ne vredi se pitati kako je to moguće. Kada „Mein Kampf”izađe u prevodu na neki jezik, tamošnji čitaoci će, a propo Drempetića, sigurno reći: E, baš ga ovaj Basara pretera sa ocrnjivanjem svoje zemlje. A čovek postoji. I neće da izađe iz bolnice. I tačka.

U romanu govorite i o našem potkazivačkom mentalitetu. Svaki drugi Srbin radi za Službu?

Ne znam koliko procenata Srba radi za Službu. Ali, sigurno ih ima mnogo. Potkazivanje je izgleda deo našeg identiteta. Jedan eminentni, takođe postojeći junak mog romana, bio je, a možda i ostao, potkazivač, što mu nije smetalo da napravi blistavu karijeru, iako svi znaju da je potkazivao. Takoreći po službenoj dužnosti.

Jedan od junaka romana je i predsednik Tadić. S njim imate neke „neraščišćene račune” oko oduzimanja diplomatskog pasoša?

Ne verujem da je to oduzimanje, koje je osramotilo ne samo mene nego i Srbiju na Sajmu knjiga u Skoplju, Tadićevo maslo. Taj pasoš je, uostalom, potpuno nebitan. Pominjem ga u romanu, ali i inače, da bi se čitaoci uverili koliko sam u pravu kada govorim o jadnom nivou postpetooktobarskih političara. Pretpostavljam da se Vuku Jeremiću, koji je više učinio za stvar kosovske nezavisnosti, nego Edita Tahiri, nije dopala neka od mojih kolumni u kojoj sam ga pomenuo. I šta? Ne daj mu, Borko, pasoš. Ironiju na stranu, jednostavno nisam mogao da verujem. To je nivo Ibarske magistrale. Tako se stvari rešavaju u motelu mog zemljaka Ere Ojdanića. Ili čak ni tamo. I takvi tipovi nas ubeđuju da će nas uvesti u Evropu i da će vratiti Kosovo.

Časopis „Gradac”, nedavno je vašem stvaralaštvu posvetio čitav broj. Smatrate li sebe klasikom srpske književnosti?

Ne! Ljudi koji sebe smatraju klasicima bilo koje književnosti najobičniji su imbecili. Još su veći imbecili oni koji ih klasicima proglašavaju. Da bi u književnosti nešto bilo „klasično”, mora da odleži bar stotinak godina. Tek onda možemo reći da je neka literatura klasična. Meni je neobično drago zbog temata „Gradca”, smatram to najvećim priznanjem koje sam dobio za svih ovih četrdesetak godina u književnosti. Konačno, naši takozvani „klasici” su veoma loše društvo. Ne, definitivno, ne.

Razgovarao: Zoran Radisavljević

(Politika)