Suzana Grubješić: Barikade nisu uzrok, već posledica namere "kosovskih vlasti" da na silu promene stanje

Beograd - Niti teška sila na severu Kosova atakuje, niti je narod goloruk. To svi vidimo i znamo. Ipak, barikade nisu uzrok, već posledica namere kosovskih vlasti da na silu promene stanje na terenu. A ni to stanje nije od juče. Srbi sa severa Kosova ne žele da budu deo države Kosovo, već deo države Srbije.

Tu sila, ucene i pretnje ne pomažu, već pribranost, strpljenje i upornost u traganju za mirnim rešenjem - ovim rečima Suzana Grubješić, članica Predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije i zamenica šefa poslaničke grupe URS u Narodnoj skupštini, odgovara na pitanje Danasa - šta se po njenom mišljenju ovih dana dešava na severu Kosova, atak teške sile na goloruki narod, kako kažu jedni, ili uspostavljanje slobode kretanja i vladavine prava, što tvrde drugi.

Beograd ovih dana deluje nemoćno, kao da mu situacija na severu Kosova izmiče kontroli. Varamo li se u ovom utisku, i kako vam uopšte deluje ponašanje vlasti Srbije u vezi s krizom?

- Vlada i predsednik Republike ulažu velike napore da ne dođe do sukoba većih razmera na severu Kosova, jer ti sukobi mogu da budu samo na štetu tamošnjih Srba. Pozivanje na uzdržanost i strpljenje i stalni razgovori sa predstavnicima međunarodne zajednice jesu jedini put ka bilo kakvom održivom rešenju na severu Kosova.

Politički stavovi vođa Srba sa severa, ozvaničeni zaključcima sa zajedničke sednice odbornika četiri opštine, suprotni su mnogim principima državne politike Srbije. Kako ocenjujete njihove zahteve?

- Ako ne poštuju odluke države Srbije, pitamo se čije to odluke poštuju? Njihovi zahtevi imaju malo ili nimalo veze sa traženjem rešenja, jer kako drugačije da protumačimo njihov zahtev da se deo vojske i policije vrati na Kosovo? Ako tih hiljadu lako naoružanih ljudi mogu da reše probleme na Kosovu, pa zašto smo onda čekali 11 godina da ih pošaljemo dole? Ako se odbornici 4 opštine u tom zahtevu pozivaju na Rezoluciju 1244, zašto onda ne kažu da je po toj istoj Rezoluciji dat mandat Kforu da deluje na celoj teritoriji Kosova, da može slobodno da se kreće svuda po Kosovu, uključujući i sever?

Pa, šta onda Beograd može da uradi?

- Da se ponaša racionalno i pragmatično i da traži održivo rešenje za sever Kosova. Nije vreme za zapaljive govore, podizanje očekivanja i manipulisanje nesrećnim srpskim narodom na Kosovu. Najveća tragedija bila bi nasedanje na provokacije i ulazak u otvoreni sukob sa Kforom i Euleksom. Ovo nije defetizam, već jedini način da se izbegne krvoproliće koje visi nad glavama kosovskih Srba.

Mišljenje EK o statusu kandidata je u malo kom delu eksplicitno. Ali, tu su oni koji ga objašnjavaju. Jelko Kacin kaže da Srbija neće dobiti status ako jasno ne pozove Srbe da odu s barikada. Mislite li da je Kacin u pravu?

- Nisu nam potrebni tumači izveštaja Evropske komisije, svesni smo da barikade nisu rešenje i da moramo intenzivno da radimo na pronalasku tih rešenja. I da ne bude zabune - nikome iz vladajuće koalicije ne pada na pamet da trampi sever Kosova za kandidaturu, ali ni da odustane od evropskih integracija.

Ipak, zašto Beograd ovih dana jasno ne kaže - „podržavamo barikade“ ili „ne podržavamo barikade“?

- Zato što nemamo jasan odgovor na pitanja - šta će se desiti dan nakon uklanjanja barikada? Hoće li kosovske vlasti opet poslati specijalce ROSU i pokušati da nasilno integrišu sever u ostatak Kosova, a sve pred očima Kfora i Euleksa? A, kako ćemo se mi ponašati ako se to desi? Ne možete jednostavno reći narodu da se skloni s barikada, a da ne dobijete nikakve garancije za njihovu bezbednost i dalju sudbinu.

S druge strane, čini se da se sada sav teret svaljuje na te ljude na severu KiM. Setimo se, Beograd je taj koji ih je 25. jula izveo na barikade... Da li je došlo zadnje vreme za promenu kosovske politike?

- Došlo je vreme da zarad nekakvog jedinstva prestanemo da delimo odgovornost za sve što se dešava na Kosovu sa onima koji su 1999. poraženi u sukobu sa NATO, kao i sa onima kojima je Kosovo jedina slamka spasa u političkom životu Srbije. Vreme je i da patriotizam postane normalno osećanje svih građana ove zemlje, nešto što se podrazumeva i što ne treba stalno dokazivati brojem rečenica u kojima se pominje Kosovo. Konačno, vreme je i da Kosovo prestane da bude razlog za dolazak i opstanak na vlasti, kao što ni strah od gubitka glasova zbog stavova prema Kosovu ne sme da bude alibi za vođenje iracionalne i gubitničke politike.

Srbija će zarad dobijanja datuma početka pregovora o pristupanju EU morati, u nekoj meri, da promeni odnos prema Kosovu. Da li smo kao država i kao društvo spremni na to?

- Kada bi nam odustajanje od Evropske unije vratilo Kosovo, ja bih prva rekla - nećemo u EU. Ali, kao što nam Evropa nije otela Kosovo, tako nam ni ostajanje izvan Evrope neće vratiti Kosovo. Kosovo će biti onoliko naše koliko budemo vodili računa o Srbima koji dole žive, ali to ne znači davati im lažnu nadu i pozivati ih u novi kosovski boj iz udobnih beogradskih domova. Nažalost, još uvek je mnogo onih koji su spremni da ratuju do poslednjeg tuđeg deteta.

Kako ocenjujete poruke iz SPC o „strašnoj uceni“ koja se sprema Srbiji, da treba da se „zahvalimo Evropi“ i „ostanemo sami“, da ne treba da uđemo u EU „bez glave i duše“?

- Pre jedanaest godina bili smo i sami i poraženi, jer smo se i tada zahvalili svima koji su nudili kakva-takva rešenja. Izabrali smo sukob sa pola sveta i izgubili. Pametni ljudi uče na tuđim greškama, a pitam se da li smo mi kao narod išta naučili na sopstvenim.

(Danas)