Slobodan Antonić: On i Angela, mi i Nemci

Na FSK je već bilo kritičkih reči o – kako je to Aleksandar Pavić nazvao – „psećoj radosti“ i „slugeranjskom ushićenju“ koje je ispoljio Aleksandar Vučić kada je vanredno, i na ličnu molbu, bio primljen kod Mutti.

Naš premijer je, naime, i ranije pokazivao neobično ushićenje Merkelovom. Govorio je za nju ne samo da je „najveći evropski lider“ već i da je on lično „voli“. Sada je pak pred srpskom publikom izjavio da je Merkelovu „bukvalno molio“ da mu pomogne u vezi sa Železarom Smederevo, zatim se pohvalio kako je Merkelovoj obećao da će „uskoro u Srbiji, posle 70 godina, biti podignut prvi spomenik podunavskim Nemcima“, i na kraju se podičio da nam Merkelova veruje jer zna da Vučić i njegovi „nikada i nikoga nismo lagali“.

Ovog neobičnog odnosa setio sam se kada sam video novi izborni spot „Aleksandar Vučić: Uvek držim svoju reč“. Znate već ono sa gospođom bibliotekarkom („Nada Ajkula“) koja ga, i pored toga što joj je premijer lično vratio knjigu, ipak na kraju šalje u ćošak. U tom spotu začudila me je kombinacija agresivnog samohvalisanja („Pre tri godine, svima sam obećao da ću sačuvati Srbiju od finansijske propasti i usmeriti zemlju na pravi put. Dobar posao smo napravili!“) i submisivnosti, gotovo mazohističke, i sasvim neprilične za nekog ko bi trebalo da bude lider ove države. Jer, kada ga „Nada Ajkula“ pošalje u ćošak, naš premijer se i dalje ponizno smeška, sklapajući ruke na grudima, kao da svima hoće da pokaže „kakve sve lude babe zbog Srbije mora da trpi“.  

Začudio me je i naziv spota „Uvek držim svoju reč“, imajući u vidu ključno pitanje bibliotekarke: „Zašto se kandiduješ za predsednika?“. Mesecima je, naime, Vučić ponavljao da mu „ne pada na pamet da bude predsednik republike“ – u aprilu 2016, u julu 2016, u avgustu 2016, u septembru 2016, u oktobru 2016. itd. I sve više se ljutio što mu novinari uopšte i postavljaju to pitanje. Kada se na kraju, ipak, kandidovao, ne samo da je bilo „puj pike ne važi“, već je čitavu stvar – o kojoj je gorljivo pričao jedno, a naposletku uradio sasvim suprotno od toga, predstavio kao: „Uvek držim svoju reč“ (!?).

Zapitao sam se da li on stvarno veruje u to da Merkelova za njega misli da on „nikada i nikoga nije lagao“ i da ga zato „ceni i poštuje“? Pitam se, recimo, kada Vučić, prilikom susreta sa Kurcom, kaže da su „Austrija i Nemačka najpopularnije zemlje EU u Srbiji“ – da li mu Nemci i Austrijanci, Merkelova i Kurc, zaista veruju ili pak i oni znaju da je, čak i po istraživanju Cesida i B92, daleko najpopularnija zemlja u Srbiji ipak – Rusija. Jer, kako se priznaje u tom istraživanju: „11,2 odsto ispitanika slaže sa tvrdnjom da je za Srbiju dobar ulazak u EU i NATO; za razliku od toga, 55,2 odsto ispitanika smatra da Srbija tradicionalno treba da se drži Rusije, a podrška toj zemlji stalno raste“ (april 2016).

Takođe se pitam, kada Vučić kaže da je „Nemačka najvažniji politički i ekonomski partner Srbije“,  ili kada kaže: „Budite uvereni da će Srbija ostati iskren i odan prijatelj Nemačke“ – da li on zbilja misli da je time „kupio“ Nemce za sebe, ili čak za Srbiju? Odakle uopšte potreba za tolikim dodvoravanjem Berlinu, da li naš premijer stvarno drži da mu Merkelova i drugi Nemci veruju kada kaže da ih Srbi „vole“ i da su im Srbi „odani“?

Svi znamo da je stvarnost drugačija: Srbi ipak ne vole Nemce, kao što ni Nemci ne vole Srbe. To je činjenica koju nikakvo ulagivanje srpskog premijera Berlinu ne može da promeni. Štaviše, Vučićevo javno dodvoravanje Merkelovoj pred srpskom publikom loše je, između ostalog, i zbog toga što u Srbiji stvara utisak da smo sa Nemačkom sada bogzna kakvi prijatelji i da nam odatle više nikakva opasnost ne dolazi.

Ništa pogrešnije od toga. Upravo danas, mora se reći, Nemačka je glavni kolonizator Srbije. Upravo nju atlantisti su izgleda zadužili da nas konačno „pacifikuje“. Eto, zato mi ne možemo da budemo „prijatelji“.

A ni Nemci se, kada malo bolje pogledamo, ne ponašaju baš prijateljski prema nama. „Nemačka svoje stare protivnike, Srbe, javno ponižava“, piše Miloš Ković u svojoj novoj knjizi Uporišta (str. 122‒123). „Nemačka je učestvovala u bombardovanju Srbije; ona danas daje glavnokomandujuće i lavovski deo okupatorskih trupa na Kosovu, njene trupe batinaju i pucaju na ljude u Kosovskoj Mitrovici. Na Jutjubu možete da vidite kako nemački vojnici ubijaju Srbe u Prizrenu“.

Tome bih dodao i sledeću (nepotpunu) listu naših poniženja u poslednjih deset godina koje nam je priredio Berlin:

- (2007): Andreas Cobel nam je poručio da ako ne pristanemo na „nezavisnost“ Kosova možemo doći u situaciju da nam se „otvori pitanje Vojvodine“; u najboljem slučaju, „Srbija i Kosovo“ ne mogu biti primljeni u EU pre 2027-2035. godine.

- (2007): Volfgang Išinger nam je saopštio da Srbija treba svoje odnose sa „Kosovom“ da reši „po modelu dve Nemačke” – Srbija i „Kosovo“ treba da se obavežu da neće jedan drugog blokirati prilikom prijema u međunarodne organizacije (uključiv i UN).  

- (2011): Angela Merkel zatražila je od Tadića da Srbija „rasformira paralelne strukture na Severu Kosova“, to jest da se država Srbija povuče sa poslednjeg dela Kosmeta koji je tada još kontrolisala; naslov u Blicu: „Poruka Angele Merkel: Politika `i Kosovo i EU` je prošlost za Srbiju“.  

- (2012): Andreas Šokenhof saopštio je u Beogradu „sedam uslova“ za nastavak pristupanja Srbije EU, među kojima je najvažniji „da Srbija sa Kosovom potpiše zajedničku pravno-obavezujuću izjavu koja bi bila sprovedena do kraja pregovora o prijemu Srbije u EU“.

- (2013): Na inicijativu Berlina, Brisel prihvatio „sedam uslova“, odredivši da Srbija, u skladu sa rezolucijom Bundestaga, mora najpre da otvori poglavlje 35 – odnos sa „Kosovom“: „za Poglavlje 35 nije predviđeno da Srbija ima pregovaračku poziciju, već je ima samo Brisel. Poglavlje 35 je u slučaju Srbije potpuni presedan, za sve ostale države to poglavlje se nazivalo `ostala pitanja`”.

- (2013): Bundestag donosi rezoluciju da Srbija neće moći da zaključi pristupne pregovore ukoliko ne kazni počinioce napada na nemačku ambasadu u Beogradu, iz februara 2008. godine.

- (2014): Berlin šalje Beogradu novih jedanaest uslova za nastavak pristupanja EU, među kojima su: pristanak Srbije da se statut Zajednice srpskih opština donese „u skladu sa prištinskim zakonima“, saglasnost Srbije na učešće Prištine u svim regionalnim forumima, prihvatanje kosovskog pasoša na granici sa Srbijom, izgradnja zidanih objekata na administrativnim prelazima, itd. Vučićeva vlada je sve prihvatila i ispunila.

- (2016): Nezvanično se tvrdi da upravo „Nemačka najviše insistira na promeni svesti Srba“; naslov u Blicu: „Srbija je za Nemce VEČITI PONAVLjAČ i to bi uskoro mogla debelo da plati“ (verzal izvorni).

- (2017): „Iza projekta gradnje auto puta Niš–Priština-Tirana-Drač (koji se u Srbiji doživljava kao buduća saobraćajna kičma  Velike Albanije – S. A) stoje nemačka kancelarka i EU”, kaže Zorana Mihajlović.

Ova lista nije potpuna, jer za nabrajanje svih „prijateljskih“ poteza Berlina prema nama treba mnogo više prostora nego što je autorska kolumna. „U Nemačkoj postoje snažna istorijska sećanja na otpor koji su im Srbi pružili u dva svetska rata“, podseća nas Ković (96), a „sve što se događalo od početka razbijanja Jugoslavije do danas kazuje nam da ne bi trebalo da imamo iluzije da ćemo moći da pridobijemo naše bivše neprijatelje. Oni su nam zapamtili i Franca Ferdinanda, i Cer i Kolubaru, i razaranje Habzburškog i Nemačkog carstva“ (225).

Zato se Ković čudi ponašanju zvaničnog Beograda koji prihvata sve što se od njega traži iz Berlina i iz Brisela: „Srbija je danas kao pas koji se, uprkos tome što ga gazda nemilosrdno tuče, uvek vraća mašući repom, da bi dobio svoje sledovanje kostiju i buđavog hleba“ (92).

Šta će nam to? Da bi nas Nemci pustili u EU? „Srbi gledaju na EU kao na zemlju dembeliju, u kojoj će Nemci da rade, a mi da sedimo po kafićima“, piše Ković. „Danas je već jasno da će biti upravo obrnuto. Nemci će da naređuju i da uživaju, a mi ćemo da radimo sve što oni ne žele“ (91‒92).

Ima nečeg duboko pogrešnog u celom Vučićevom projektu „Nemačka“ i „Mutti Merkel“. Srbija i Nemačka mogu, i trebalo bi, da budu, njegoševski rečeno, samo „viši prijatelji“ (Gorski vijenac, stih 1171).

Za Srbiju i od Srbije – dovoljno.

(Fond strateške kulture)