Slobodan Antonić: Izbori u koloniji - Beograd 2018. godine

 Opozicija je slomljena, njeni birači poraženi i utučeni, SNS-vojska osokoljena, Vučić nikad jači… No, upravo ovo poslednje može da bude nevolja. Stranci će Vučiću reći – sad kad si toliko jak, u čemu je problem da nam isporučiš Kosovo

U koloniji nema demokratije. Stanovništvo bi moglo da se prevari pa da izglasa oslobođenje. Zato i Srbija ima fasadni parlamentarizam. „Ono što se u Briselu odavno zahteva i očekuje od svake vlasti u Srbiji”, tačno je primećeno (ovde), „nije moguće obaviti bez `medijskog mraka`, ograničenih političkih sloboda i nedemokratskog poretka”.

Nije reč samo o „isporuci Kosova”, kao osnovnom zadatku naše kolonijalne postdemokratije. Svaka vlast u koloniji Srbiji dužna je da kolonijalnim kapitalistima usrdno isporučuje sve prirodne resurse, da im uredno prepušta sva javna dobra i da ih redovno snabdeva besplatnom radnom snagom.

„Vučić ima totalnu vlast zbog toga što prihvata i promoviše kolonijalni položaj Srbije”, primetio je jedan posmatrač (ovde). Prestane li to da radi – a zapravo, kad bi samo pomislio da bi možda mogao neku obavezu i da preskoči – odmah bi bio proglašen „autokratom” i iz fioke bi mu izvadili izveštaje o izbornim i drugim marifetlucima.

Ali, Vučić je pametan. On zna da na vlast ne bi ni došao bez saglasnosti „belih gospodara”. Da podsetim, na izborima 2012. godine Vučić i Dačić nisu osvojili većinu u Skupštini (rezultati ovde). Većinu su im dali Dinkić i G17 (URS), za šta je Dinkić nagrađen mestom ministra finansija i privrede (ovde). Da li bilo ko misli da je Dinkić spustio merdevine da se Vučić popne na vlast, a da prethodno nije pitao koga treba – je li to dopustivo?

S druge pak strane, Vučić je pruženu priliku – koju je dobio pokajničkim „putom u Kanosu” 2009. godine (ovde) – savršeno iskoristio. U decembru 2012. godine uhapsio je Miškovića, najbogatijeg srpskog tajkuna. Pauperizovani radnici i sva druga srpska sirotinja bili su presrećni kad god bi tih dana pomislili da će tajkun i njegov sin dočekati Novu godinu u zatvoru. I Vučićev rejting vinuo se u nebo. A kada je pristao na Briselski sporazum, 2013. godine, Berlin, Vašington i Brisel velikodušno su mu prepustili formalnu upravu nad kolonijom.

No, Vučić nije običan kolonijalni upravnik. On nije protestant samo na rečima, već je do kraja prihvatio protestantsku posvećenost radu. Naravno, cilj njegovog rada tipično je protestanski egoističan – potpuna lična vlast. No, nesporno je da radi postizanja tog cilja on manijački radi.

„Svakog dana me je zvao u 18.00”, priča jedan bivši glavni urednik. „Svakog dana, gde god da je. Neumitan kao smrt…”.

Možemo se Vučiću smejati da je control freak. Ali, zahvaljujući toj usredsređenosti, dostojnoj pravog monomanijaka, zahvaljujući gvozdenoj kontroli potčinjenih, zahvaljujući nastojanju da se baš ništa ne prepusti slučaju, Vučić je izgradio impresivnu političku mašinu za klijentelističku mobilizaciju – SNS.

Upravo s takvom mašinom on je 2018. godine (ponovo) osvojio Beograd. Napravio je odbore SNS ne po mesnim zajednicama, već po biračkim mestima. Za svaku kuću utvrdio je kako će ko da glasa. A onda je mengelama SNS aktivizma stegao „sigurne glasove” i dovukao ih na birališta.

Njegova pobeda u Beogradu bila je ipak teža no što nam to sada izgleda. Napregao je do kraja sve resurse: medije kojima je bombardovao birače lažnim obećanjima i lažima o protivnicima; finansijska sredstva koja je izvukao iz države ili dobio od reketiranih tajkuna kako bi kupio glasove očajnika i platio vojsku aktivista; organizacione kapacitete svih svojih ćelija po javnim ustanovama i preduzećima, kako bi svaki službenik koji se može uceniti poslom izašao na izbore i, zajedno s ukućanima, glasao za njega…

Pa ipak, i pored svih tih resursa, Vučić je u Beogradu uzeo svega 1,4% više glasova nego na prethodnim, gradskim izborima, 2014. godine (sada 44,99% [ovde], onda 43,62% [ovde]), i tek jedan novi mandat (sada 64, onda 63). Sa svom tom mašinerijom, koja je 2018. bila daleko jača nego 2014. godine, on je u Beogradu, dakle, osvojio samo 22% biračkog tela. Odbiju li se fantomski birači koji su za njega glasali, to realno iznosi i manje od 20% Beograđana. Ostali su ili protiv njega ili su ravnodušni. No, odavno je poznato da režimi izbornog autoritarizma s podrškom tek 20% biračkog tela mogu da obezbede sasvim stabilnu vlast.

I tako, pošto je preko svoje lažne opozicije, koja je na ovim izborima bila četiri puta brojnija od prave, uneo dodatnu konfuziju među ionako neodlučne opozicione birače (nisu znali ni da li će da izađu na glasanje, a kamoli za koga će da glasaju), Vučić je proizveo dovoljan rastur glasova da sa 45% listića u biračkim kutijama dobije 58% odbornika u Skupštini grada – dovoljno za trijumfalno likovanje.

Opozicija je tako bila slomljena, njeni birači poraženi i utučeni, SNS-vojska osokoljena, a sam The Almighty nikad jači…

No, upravo ovo poslednje može da bude nevolja. Stranci će Vučiću reći – sad kad si toliko jak, u čemu je problem da nam isporučiš Kosovo?

Vučić je obećao da će svoje „rešenje” da predstavi krajem marta ili početkom aprila. Šta ga sada, iz vizure kolonijalnog gospodara, sprečava da kaže – dajte mi datum za ulazak u EU i ZSO autonomiju za Srbe na Kosovu (da se malo zamažu oči narodu), a ja ću vam dati Kosovo u UN?

Upravo to je i sadržina „paketa” koji će, kako se najavljuje (ovde), Vučiću ovih dana da predstavi visoki činovnik Stejt dipartmenta, Ves Mičel.

Naravno, stolica za Kosovo u UN unekoliko je gore od priznanja. Priznanje se makar može povući, dobijena stolica u UN ostaje. Ali naši strani prijatelji Vučiću sada mogu da poruče – ti kao lider svakako ćeš moći da objasniš svom stanovništvu da stolica za Kosovo u UN nije ništa strašno, a da je od svega najvažnija evropska perspektiva Srbije.

I sada, kada je porazio opoziciju usred Beograda, stvarno ne znam kako će Vučić i dalje da se pred strancima opravdava pričom: „Ne mogu, ne smem”.

Ne bih se usudio da se kladim ni da, osokoljen ovim uspehom, Vučić i sam neće poverovati u svoju skasku – da je baš sada pravi trenutak da se Kosovo „reši” i da je upravo on taj koji će taj posao da „odradi”. Krene li tim smerom, a imajući u vidu njegovu akumulisanu moć, on može interesima našeg naroda i države naneti mnogo štete.

Vidim da se u varoši, među ozbiljnim svetom, razmišlja kako bi mu se u tom slučaju ipak moglo parirati. Ali, čak i ako se ne iznađe efikasna kontra akcija, čak i ako naš Olmajti uspe da slomi i Crkvu – kao što je polomio i izbušio sve nacionalne stranke, borba će morati da se nastavi.

Izlazak iz statusa kolonije dug je i naporan put. Vučić je 26 godina radio kako bi napravio čudovišnu mašineriju u čijoj je upravljačkoj kabini sada on jedini vozač. Naši kolonizatori su svoj sistem svetske dominacije gradili trista godina.

Znam da je obeshrabrujuća pomisao da imamo posla s dva tako moćna protivnika. Ali, naši preci izborili su se za slobodnu kneževinu koja nije bila veća no što prostor od Beograda do Aleksinca, i to onda kada se imperija protiv koje su ustali protezala od Beograda do DŽibutija i do Alžira do Persijskog zaliva.

Zar smo toliko lošiji od njih?

(Stanje stvari)