Slobodan Antonić: Afirmisati kulturu zahvalnosti

Pridružujući se pozivu na Šetnju zahvalnosti, ne mogu a da se ne setim uzrečice da je zahvalnost najkvarljivija roba. Pogotovo je to tačno u našoj kulturi, gde svi pozivamo na žrtvovanje privatnih interesa opštoj stvari, ali prema onima koji su se celi ugradili u nacionalno dobro – kao onih 30.000 muškaraca koji su poginuli boreći se u redovima Srpske vojske u Prvom balkanskom ratu – ne pokazujemo baš previše zahvalnosti, štaviše, često ih i sasvim zaboravljamo.

Zato je za mene ovo prilika da se afirmiše baš kultura zahvalnosti. Ona je neophodna kako bismo kao narod pokušali da izađemo iz mentaliteta „privatizma“ – koji kaže: moj interes je sve, a za javno dobro šta me briga – mentaliteta koji je zahvatio, to svi vidimo, ne samo politiku, državnu administraciju i medije, već se ubrzano širi i na sudstvo, vojsku, univerzitet, kulturu, pa i na crkvu.

Ali znamo da je društvo u kome mentalitet privatizma prevlada mrtvo društvo, a njegovi privatizovani i atomizovani članovi nisu ništa drugo do „živi mrtvaci“ – zapravo mnogo mrtviji od onih 30.000 junaka koji su pali kod Kumanova, Jedrena ili Skadra. Zato je ova Šetnja zahvalnosti istovremeno i Šetnja za život, šetnja za opstanak i očuvanje našeg društva. Jer nekada je – hajde da se setimo i te poslovice – „veća vrlina baštinu sačuvati, nego je steći“ (Nec minor est virtus, quom quaerere parta tuéri; Ovid. Ars a, II 13).

Hvala!

(Izlaganje na koneferenciji za štampu na kojoj su pozvani građani da 24. oktobra, šetnjom do groba Vojvode Putnika, obeleže 100 godina Kumanovske bitke)  

(NSPM)