Siniša Mali: Nude nam nikada više novca, jer veruju u našu politiku

Srbija je danas primer odgovorne fiskalne i monetarne politike, nije ni čudo što imamo i pohvale Međunarodnog monetarnog fonda i što je MMF rešio da potpiše još jedan sporazum sa nama, poručuje ministar finansija Siniša Mali, u intervjuu za emisiju "Oko" Radio-televiziji Srbije. Ističe da je projekcija Evropske centralne banke, s obzirom da očekuju da je pik inflacije već dostignut, da će još jednom ili dva puta povećati kamatne stope, nakon toga, da bi podstakli rast svoje ekonomije, jer ne vredi držati visoke kamate zauvek, očekuje se smirivanje i spuštanje kamatne stope – euribora.

Siniša Mali, u intervjuu za RTS, otkriva kakva nas godina čeka, šta će biti sa kamatama, šta sa kreditima, kao i kakav će biti srpski javni dug.

Na upravo završenom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu direktorka MMF-a Kristalina Georgijeva rekla je da će rast kamata i rast cena duga biti razarajući za zemlje u razvoju. Kako da znamo da mi nismo ta zemlja?

Zato je važno da budemo pažljivi i odgovorni prema svakom dinaru koji trošimo iz budžeta i da zadržimo stabilnost naših javnih finansija. Par dana pre nego što smo emitovali evroobveznice, razgovarao sam sa više od sto investitora. Za njih je najvažnije da li je neko stabilan, koliko novca ima na računu, koliki je udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu (BDP), kolika je stopa nezaposlenosti, koliki je rast. Dakle, svi makroekonomski indikatori, po kojima Srbija stvarno odlično stoji, s obzirom na to da je ovo treća godina krize zaredom.

Vi ste tu emisiju evroobveznica nazvali istorijskim uspehom. Zašto?

Samo da odgovorim prvo na pitanje vezano za Kristalinu Georgijevu. Naš rast je prošle godine bio između 2,3 i 2,5 odsto. Veliki broj zemalja i u Evropi i u svetu već je ušao u recesiju s obzirom na krizu koja traje već tri godine.

A da li vas to brine? S obzirom na to da naši glavni spoljnotrgovinski partneri, kao što su Nemačka i Italija, ulaze u recesiju?

Naravno da me to brine, ali pogledajte u kojoj se situaciji Srbija nalazi u odnosu na njih. Nakon ove transakcije, na kraju januara, pošto nam na naplatu dospeva još sto milijardi dinara starog duga, nama će udeo javnog duga u BDP-u biti 50,2 odsto. Prosek Evrozone je 94 odsto. Imate zemlje kao što su Španija, Francuska, Italija, Grčka sa preko 120, 130, pa i 150 odsto BDP-a.

Da, ali kada kažete da će dug na kraju januara biti 50,2 odsto računate u odnosu na BDP koji će se tek ostvariti do kraja godine?

Računa se u odnosu na ovogodišnji BDP. Takav je standard.

Ali, u januaru uvek pada udeo javnog duga?

Tako je, to rade sve zemlje sveta po metodologiji Evrostata, koju poštujemo i mi. U svim zemljama koje budete posmatrali, ako bude rasta BDP-a, pašće i udeo javnog duga. Ako ne bude rasta, imaće veći udeo javnog duga BDP-u. Dakle, imamo najnižu stopu nezaposlenosti u Srbiji ikada 8,9 odsto treći kvartal zaredom, što je neverovatno, jer je ovo treća godina krize. Kada je kovid krenuo brzo i efikasno smo reagovali sa devet milijardi evra građanima i privredi spasili radna mesta, proizvodne pogone, obezbedili našoj privredi da preživi ta teška vremena.

Kažu u Fiskalnom savetu da nam možda ovo novo zaduživanje nije ni trebalo, da nismo potrošili dve milijarde evra na jednokratnu pomoć građanima?

Mnogo je lako biti general nakon bitke. Sećate se kako je bilo kad je ceo svet bio zatvoren. Ja sam pitao Fiskalni savet šta bi oni uradili. Oni su bili nemi. Nisu pojma imali šta treba da se uradi. A sada kada smo uradili, kada smo pokazali snagu naših javnih finansija, kada smo pomogli sa sto evra našim građanima 2020. godine, kada smo prošle godine pomogli penzionerima, prosvetarima, zaposlenima u zdravstvu, socijali, pomogli privredu sa minimalnim zaradama koje smo isplaćivali kako bismo sačuvali radna mesta, pitao sam Fiskalni savet kako bi to oni uradili?

Mi bismo možda malo ovako, malo onako. Budite vi na mestu nekoga ko treba da donese odluku 2020. godine. Da smo izgubili jedno radno mesto, onda bi rekli – zašto niste reagovali. A mi smo reagovali, sačuvali radna mesta, kumulativno smo u 2020. i 2021. godini bili najbrže rastuća ekonomija u Evropi, sačuvali stabilnost javnih finansija, udeo javnog duga nije prešao 60 odsto. A čuli ste njih kako su govorili – biće preko 60 odsto, biće katastrofa. Ništa od toga nije bilo.

Srbija je danas primer odgovorne fiskalne i monetarne politike, nije ni čudo što imamo i pohvale Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i što je MMF rešio da potpiše još jedan sporazum sa nama.

Kristalina Georgijeva, predsednica MMF-a, rekla je da globalna kriza nikad nije bila veća, a u toj ogromnoj krizi država Srbija je stabilna, javne finansije su stabilne, na računu imamo 370 milijardi dinara, potpuno smo likvidni, sve svoje obaveze ispunjavamo u dinar i u dan, a sa druge strane nijednu investiciju nismo zaustavili.

I dalje gradimo deset auto-puteva i brzih saobraćajnica, ulažemo u zelenu agendu, u kanalizaciju, fabrike otpadnih voda, gradimo bolnice, škole. Prošle godine ste imali prilike da vidite i brzu prugu Beograd – Novi Sad. A kada smo to u Srbiji mogli da zamislimo da će se građani voziti brzom prugom 200 kilometara na sat?

Krediti su sada skuplji za sve, pa i za nemačke investitore koji ovde ulažu svoj novac. Očekujete li usporavanje stranih direktnih investicija ovde?

Strah uvek postoji, zato moramo da se borimo da budemo što atraktivniji i što konkurentniji. Jer i investitori iz inostranstva razmišljaju o danu posle. Jeste kriza, ali to je za neke šansa, za neke problem. Ono što ohrabruje su rezultati za prošlu godinu – rekordne 4,4 milijarde evra stranih direktnih investicija.

Prethodna 2021. godina je do tada bila rekordna sa 3,9 milijardi evra, a 2020. godine – 3,8 milijardi evra. Priliv stranih direktnih investicija ne staje, čak i raste. Znači, nešto dobro radimo. To moraju građani Srbije da znaju. To svima mora da bude jasno. Pa ne bi neko došao, investirao novac u Srbiju, zapošljavao ljude u uslovima najveće globalne krize, ako nije zadovoljan ili ako nema dobra očekivanja.

Početkom osamdesetih svet je bio u sličnoj situaciji, inflacija je takođe bila globalni problem, pa se ona obarala rastom kamata. Svet je tada ušao u recesiju, a neke od zemalja, poput Argentine ili bivše Jugoslavije, tada su bankrotirale. Puno se danas u zemljama Latinske Amerike govori o "faktoru Voker". Treba li i mi da brinemo?

Nije to ista situacija kao osamdesetih. To ne može da se poredi, inflacija je bila tada izazvana strukturnim poremećajima i neravnotežama u pojedinim privredama.

Ali imali smo energetsku krizu, naftni šok i rat u Vijetnamu? Sad se takođe događa slično.

Rat u Vijetnamu nije bio osamdesetih godina.

Ali je prethodio toj krizi?

Prethodio je, ali zato i hoću da napravim paralelu, ako mi dozvolite. Mi smo 2020. godine imali veliku zdravstvenu krizu. Nikada se, čak ni osamdesetih godina nije dogodilo da ceo svet stoji, da niko ne radi, da ljudi budu zatvoreni po kućama i da privredna aktivnost bude jednaka nuli. Znači, to se nikada nije desilo.

S druge strane, kao posledica toga, imali ste probleme u ponudi i tražnji i u lancima snabdevanja. Na sve to konflikt u Ukrajini, koji je izazvao energetsku krizu, ali i krizu kada je hrana u pitanju. Sve to je izazvalo poremećaje u smislu prioriteta ulaganja. Pa je ulaganje u vojsku i naoružanje postalo veći prioritet nego nešto drugo. Pogledajte način na koji se zemlje nose s tim – rastu kamatne stope, jer je to način na koji se monetarna politika bori sa rastućom inflacijom.

Šta može da bude loša strana toga? Kako kamate idu gore, to je skuplje zaduživanje, kompanije se ređe odlučuju za investiranje. Čekaju, gledaju šta će biti. Svaka kriza i neizvesnost pravi problem bilo kome da donese odluku da krene dalje, to ugrožava rast. Ako nemate rast, ulazite u problem sa investicijama, punjenjem budžeta, povećanjem plata i penzija i sve veći broj ekonomista danas priča o stagflaciji, gde imate i visoku inflaciju i niske, negativne stope rasta.

Šta je problem? Kada je 2008. godine krenula ona kriza, način na koji su se zapadne ekonomije nosile s njom bilo je štampanje novca. Ogroman iznos keša je pumpan u ekonomiju, kako Amerike, tako Evrope, koji je doveo do toga da je novac skoro besplatan. Ako je novac skoro besplatan, a nemate rast, onda bi svako povećanje kamatnih stopa moglo da ugrozi rast. Sad vidite kako se zemlje suočavaju sa problemom koje niko nije imao prilike da vidi. Osamdesetih ste mogli da podignete kamatne stope i imali ste neki rast: sada imate neusaglašenost i jednog i drugog. Amerika donosi Inflation Reduction Act, veoma obiman zakon.

Ali, hajde da vidimo šta radimo mi...

Samo da završim, naravno da mi je najvažnije šta radimo mi. U Americi imate taj zakon i novi Zakon o infrastrukturi, gde oni ulažu milijarde u infrastrukturu: nešto što je Srbija krenula 2019. godine. Dakle, nakon fiskalne konsolidacije i pre nego što su Amerikanci rešili da se bave time, mi smo rekli da imamo plan "Srbija 2025". Krećemo u agresivan razvoj infrastrukture, 14 milijardi evra ćemo uložiti u kanalizaciju, u fabrike za prečišćavanje otpadnih voda kako bi podstakli rast.

S druge strane, Evropa traži svoj odgovor, videli ste i njihov plan za oporavak evropske industrije. Dakle, vrlo slično, podrazumeva i ulaganje u infrastrukturu. Ulaganje dalje u razvoj veštačke inteligencije, inovacije i svega što Srbija takođe radi, mi sada imamo, četiri ili pet naučno-tehnoloških parkova. Nama je IKT postao najbrže rastuća industrija.

Znate da smo kod infrastrukture dostigli poželjan nivo od sedam odsto BDP-a, ali se postavlja pitanje kako znamo da su ti infrastrukturni projekti nesporni prioriteti?

Jednostavno, zato što se ozbiljno bavimo svojim poslom. Hoćete da kažete da Koridor 11 od Beograda do Čačka nije prioritet? Ili da istočni krak Koridora 10, od Niša ka bugarskoj granici ili od Niša ka granici sa Severnom Makedonijom nije prioritet? Ili hoćete da kažete da obilaznica oko Beograda nije prioritet? Ili da brza pruga Beograd – Novi Sad, pa Novi Sad – mađarska granica nije prioritet? Na nivou Vlade postoji Komisija za kapitalna ulaganja, kojoj predsedava predsednica Vlade.

Postoji i Uredba o javnim ulaganjima prema kojoj treba da se uradi studija izvodljivosti?

Za sve projekte imamo studije izvodljivosti, ne znam zašto to bilo ko spominje kao argument. Kao što su mi spominjali za Nacionalni stadion. Sve imamo, sve uredbe, sve studije.

Ali, zašto nije objavljena studija izvodljivosti za stadion?

Ono što građani treba da znaju je da smo mi to uradili i da smo na osnovu toga krenuli dalje. Nije problem da ako neko to želi da pročita, a to su ozbiljne studije i da pročita. Samo da neko ne koristi kao argument – nemate studije izvodljivosti. A moje pitanje za sve njih je kad ste vi bili na vlasti, jeste gradili bilo šta? Ne da niste imali studije izvodljivosti, nego niste imali jedan projekat. Niste mogli jedan auto-put da napravite. Taj Koridor 11, govorim o auto-putu "Miloš Veliki", mogao je da napravi neko i pre Vučića, pa nije.

Mogao je da napravi i "Beogradski metro", pa niko nije ni počeo time da se bavi. Neko je mogao da napravi i "Beograd na vodi", pa nije. I hiljade kilometara kanalizacione mreže, pa nije. Studije izvodljivosti postoje, ali samo onaj ko nema argumente skreće pažnju na druge stvari.

Dakle, Srbija je u ovom trenutku potpuno stabilna. U vaše vreme, gospodo, bili smo na ivici bankrota, a tada nije ni bila kriza. Srbija u ovom trenutku ima 370 milijardi dinara na računu. U vaše vreme, u julu 2012. godine, 8,5 milijardi dinara je bilo na računu. Niste imali para ni penzije da platite. Dakle, apsolutni bankrot. U tom trenutku naš javni dug, kao udeo u BDP-u, isti kao i sad. Samo što niko neće da pomene da je naš BDP...

Bio 33 milijarde...

Prošle godine 60,2 milijarde, a pre 10 godina 33 milijarde. Dvostruko je veći sada nego pre. A plate, da ne govorimo da je 2012. godine prosečna plata bila 331 evro, pa su se smejali Vučiću kad je rekao biće 500 evra 2019. godine, pa je to ostvareno. Evo, sada je 700 evra. Da li je to dovoljno? Nije. Da li se borimo sa najvećom ekonomskom krizom ikada? Borimo se. Da li radimo uspešnije od drugih? Biću slobodan da kažem da to radimo. Kada pogledate komentare ekonomista koji gledaju drugačije rezultate koje smo ostvarili, pitam vas, koju smo to važnu kritiku čuli? Stopa rasta?

Pogledajte u četiri godine, mi smo jedna od najbrže rastućih ekonomija u Evropi. Javni dug? Potpuno pod kontrolom. Stopa nezaposlenosti? Nikada niža nije bila. Strane direktne investicije? Nikada veće nisu bile. Deficit u budžetu? Potpuno pod kontrolom. Energenti? Gas, struja, sve obezbeđeno. Šta je pogrešno u ekonomskoj politici koju vodi Republika Srbija? Pogledajte kako reaguje tržište kapitala na sve to, pa nam nude nikada više novca, jer veruju u našu politiku, pa MMF koji kaže Srbija je primer kako se rekonstruišu i vode javne finansije jedne zemlje, što kaže i Svetska banka, EBRD i svi ostali. Pa šta je onda problem?

Da se vratimo na tržište kapitala. Na osnovu čega tvrdite da je ta emisija evroobveznica istorijski uspeh?

Na osnovu toga što je trenutno najveća globalna ekonomska kriza ikada, bilo je pitanje da li možemo uopšte da prikupimo novac na tržištu kapitala, a ne da li možemo ovako dobro da prođemo kada su prinosi u pitanju. Ne samo da smo prikupili novac, nego je tražnja bila čak šest puta veća. Preko 11 milijardi dolara su nam nudili, mi smo tražili 1,75 milijardi dolara.

Ali i za ove konkurentske zemlje je bila velika tražnja?

Kada je kamatna stopa u pitanju, prošli smo nikada bolje. Priča se po celom svetu kako smo uspeli da snizimo kamatnu stopu i da izbrišemo rizik, budemo bolji od Rumunije, koja je članica Evropske unije, NATO-a, koja ima investicioni rejting i da budemo u istom nivou skoro s Mađarskom.

Mi smo se i ranije zaduživali po boljim uslovima od Rumunije. I prethodnih nekoliko godina?

Dobro, ali imajte u vidu da se menja situacija. Kada je kriza, svi hoće da ulažu tamo gde je manji rizik. Mi smo zemlja koja je ispod investicionog rejtinga. Ogromna je razlika u ovom trenutku. Okruženje u kome poslujemo se mnogostruko menja ako nije stabilno i sigurno, svi beže u sigurnost. A kod nas se desilo da uprkos ovoj krizi, situaciji u regionu, vi imate investitore koji žele da ulažu u Srbiju. To je samo zato što veruju u naše fundamente, ostvarene rezultate i veruju da ćemo takvu ekonomsku politiku nastaviti u budućnosti; to je najbitniji razlog zbog kog smo dobro prošli.

Zato sam rekao da je to veliki uspeh. Pogledajte šta se dešava u Evropi. Nemačkoj je u poslednjih nekoliko meseci šest puta povećan prinos na obveznice, Sloveniji 20 puta, Bugarskoj 12 puta, Hrvatskoj šest puta. Da li shvatate vi u kojoj se globalnoj krizi nalazi ceo svet? Novca nema, novac je skup, kamatne stope rastu u Americi i u Evropi i sve je kako ne treba. A jedna mala Srbija, zahvaljujući svojoj priči i svom uspehu, uspela je da obezbedi novac za investicije za celu ovu godinu kako bismo dalje nastavili naš investicioni ciklus. To je ogroman uspeh.

Ovo je 11. put da je Srbija izašla na međunarodno finansijsko tržište. Kad je izašla prvi put 2011, takođe je bilo posle velike globalne krize, pa je Mirko Cvetković takođe rekao da je to veliki istorijski uspeh. Ono što je različitost je da je kamata tada bila veća, da se tada nismo zaštitili od valutnog rizika, a sada jesmo. Da li je to sličnost?

Dovoljno ste rekli. Tada je kamata bila 7,25 odsto. A da pitam je Vas, koja je to velika ekonomska kriza bila 2011. godine?

Prethodila joj je globalna svetska finansijska kriza iz 2008. godine koja se u Srbiju prelila 2009. godine.

Aha, da, da, da. Znači, prethodila joj je kriza iz 2008, a vi govorite o 2011. i 2012. godini. Ali, globalna kriza je bila 2008. A ja vam kažem da je kriza sada u toku – 2020, 2021, 2022. i 2023. Ne čini li se vama da postoji materijalna razlika? I uprkos tome, krizi tada i sada, rezultati su dijametralno suprotni. Sami ste rekli. Tada je bila viša kamatna stopa nego sada, nudili su manje para nego sada. Sami ste odgovorili na pitanje koje ste sebi postavili.

A kad je o zaštiti od valutnog rizika reč, vezana je za euribor, a znamo da Evropska banka najavljuje još dva povećanja kamata. Znači li to da će ovo naše zaduživanje uskoro poskupeti?

Vi stvarno mislite da se mi time nismo bavili?

Ne mislim, pitam.

Stvarno mislite da smo odluku doneli slučajno ili tek tako. Tako je, Evropska centralna banka je najavila još jedno ili dva povećanja kamata. I nakon toga postepeno opadanje. Da vas pitam samo, na koliki rok smo mi uzeli ove obveznice? Na pet i na 10 godina. Da li po tim projekcijama očekujete pad ECB-a u narednih pet ili 10 godina?

Očekujemo pad, ali ko to sada može sa sigurnošću da tvrdi?

Kada tako kažete može da se desi da mene zgazi tramvaj za dva sata.

Ili mene recimo..

Nemojte vas, daleko bilo. Ali to su neizvesnosti koje prate svako poslovanje. Šta god da radite postoji neka neizvesnost. Ali mi smo računajući na to da je dolarsko tržište aktivnije nego evro, izašli smo kroz Londonsku berzu na dolarsko tržište.

S druge strane, znali smo da dolar nije naš prirodan hedž. Nama je najveći deo spoljnotrgovinske ramene u evrima. I zato smo iskoristili povoljan kurs između dolara i evra i mi smo hedžovali to, napravili takozvani valutni svop iz dolara u evre. Imajući u vidu da će ECB najverovatnije jednom ili dvaput reagovati. Znamo mi to, ali je mnogo veća korist da obaveze imate u evrima nego u dolarima nad kojima nemamo apsolutno nikakvu kontrolu, niti prirodne prilive deviza da možemo naše obaveze da vratimo.

Ono što jeste projekcija Evropske centralne banke, s obzirom da očekuju da je pik inflacije već dostignut, oni će još jednom ili dva puta povećati kamatne stope, nakon toga, da bi podstakli rast svoje ekonomije, jer ne vredi držati visoke kamate zauvek, očekuje se smirivanje i spuštanje kamatne stope – euribor. Tako da ćemo mi u godinama koje su pred nama imati smanjenje referentne kamatne stopa, a samim tim i smanjenje kamata koje treba da platimo i to smo potpuno svesno uradili razmišljajući i o prednostima i o nedostacima.

Da li potpuno svesno planiramo još jedan izlazak na međunarodno finansijsko tržište? Budžetom ste planirali zaduživanje od evroobveznica u iznosu od tri milijarde evra?

Stavili smo iznos novca veći nego što nam treba za svaki slučaj. U ovom trenutku odgovor je kategoričko "ne". Ne planiramo još jednu emisiju evroobveznica ove godine.

Šta mogu da budu stabilizatori javnog duga? Čuli smo velike kritike na račun zaduživanja kod Kineza. Ali, sada vidimo da su svi krediti poskupeli, osim kineskih. Oni su i dalje na nivou od tri odsto kamate.

Da budem iskren, nikada nisam razumeo kritike na račun zaduživanja kod Kineza. Šta je problem, da pitam ja Vas?

Ako mene pitate, nebitno je čiji je dug, važno je kolika je kamata.

Evo recimo za Fruškogorski koridor fiksna je kamata dva odsto. Šta je problem tu?

Možda jedino to što nema tendera, što se ide na međudržavne sporazume.

Pričamo o finansiranju. Šta je problem u kreditima koje obezbede kineske kompanije, kineska Eksim banka, kada govorimo o dugoročnim kreditima za ulaganje u infrastrukturu? Morate da napravite veliku razliku u kategorizaciji kredita. Prethodna vlast 2011. godine zaduživala se za potrošnju. Zato su imali negativnu stopu rasta, zato su imali nikada veći inflaciju. Vi zaboravljate inflacija 2012. godine bila je 11,4 odsto.

Ne, ja to ne zaboravljam.

I to četiri godine nakon krize iz 2008. godine. O čemu govorimo.

Ali sad je inflacija na nivou još iz 2004. godine.

Ispalo je da je Srbija jedina zemlja koja je imala krizu četiri godine posle 2008. godine. Dakle, vrlo je važan razvoj zbog kog uzimate kredite. Važno pravilo je da ročnost kredita treba da odgovara ročnosti projekta. Ako gradite neku fabriku, koja treba tok gotrovine da napravi u narednih 10 godina, vi uzimate desetogodišnji kredit, kako bi dobit iz te fabrike taj kredit isplatila i kako bi vam se investicija vratila. Mi radimo to isto.

Olivije Blanšar, nekadašnji glavni ekonomista MMF-a, kaže da kod duga nije važna granica od 60 odsto. Da je to iluzija, da je mnogo bitniji rast, kao i da li će budžet biti u plusu kad se odbiju izdaci za kamate. Kod nas, kad se to odbije, budžet je u deficitu od oko 120 milijardi dinara. Brine li vas to?

Sad pokušavam da shvatim šta hoćete da mi kažete. Ceo razgovor smo vodili o tome da li je zaduživanje opravdano, a sad mi kažete da je zaduživanje dobro. Ne znam zbog čega smo vodili ovaj razgovor? Ja se delimično slažem s njim, ali neko taj kredit mora da vrati. Zašto bismo se zaduživali prekomerno, ako smatramo da će to da ugrozi makroekonomsku stabilnost. To nije ni Vučićeva, ni Ane Brnabić, ni moja politika. Kad se zadužujemo hoćemo da tačno znamo zašto to radimo i kakve efekte to donosi.

Imamo dovoljno rezervi, bolja je naplata prihoda, dobra je kontrola troškova u budžetu, ne moram stalno da idem da tražim neke pare koje mi ne trebaju. Nećemo preći 60 odsto BDP-a što je granica za javni dug, usvojili smo i nova fiskalna pravila u dogovoru sa MMF-om. Veoma važna poruka investitorima i građanima Srbije je da se nikada nećemo igrati s našim javnim dugom. Uvek ćemo voditi računa da ono što ulažemo doprinosi rastu BDP-a. A ako BDP raste imaćemo više novca i investicije i za povećanje plata i penzija.

Veće zemlje od nas uzimaju više kredita od nas. Nemačka je na 80, 90 odsto. Hrvatska, takođe. Francuska, Španija, Portugalija, Italija. U nekom trenutku to neko mora da vrati.

Njihovi izdaci za kamate su manji?

Dobro, to su zemlje EU, imaju investicioni rejting. Potpuno je druga situacija kada to nemate, kada emitujete obveznice ili u dolarima ili u evrima. Mi to radimo i u dinarima, ali je naše tržište relativno malo. Velika je razlika između investicionog rejtinga između zemalja država članica i onih koje to nisu. Ipak, bez obzira što nismo članica EU, bolje smo prošli od pojedinih zemalja članica, što je neverovatno. Očigledno više veruju nama, bez obzira na rejting zbog rezultata i perspektive koju nudimo nego nekom drugom.

(RTS)