Sajmon Tisdal (Gardijan): Da li bi Tramp napao Venecuelu i Iran da su ove zemlje imale nuklearno oružje?

Sa svakom bačenom bombom, zaplenjenim brodom i jezivom pretnjom uništenjem, Donald Tramp povećava podsticaj Irana da odbaci njegov „veliki mirovni dogovor“ i umesto toga jurne ka nabavci nuklearnog oružja radi buduće samoodbrane.

Opravdavajući svoju objavu rata 28. februara, Tramp je tvrdio da Iran – a pre svega njegov nuklearni program – predstavlja „neposrednu pretnju“. Ali Iran ne poseduje nuklearno oružje. SAD i Izrael ga poseduju.

Šefovi američkih obaveštajnih službi i inspektori Ujedinjenih nacija slažu se da ne postoje čvrsti dokazi da je režim, iako razvija tehničke kapacitete i ostavlja otvorene političke opcije, izgradio ili ikada pokušao da izgradi nuklearno oružje barem od 2003. godine, kada je razotkriven tajni program, piše Sajmon Tisdal, spoljnopolitički komentator u analizi za Gardijan.

Međutim, nakon Trampovog drugog ničim izazvanog napada u roku od godinu dana i njegove zakletve da će iransku civilizaciju bombardovati i vratiti „u kameno doba“, to će se vrlo verovatno promeniti.

Sve je teže osporiti stav, koji se pripisuje tvrdokornim generalima Korpusa islamske revolucionarne garde koji sada vode Iran, da su nuklearne bombe jedini siguran način odvraćanja od budućih napada.

SAD i Izrael su već dva puta izveli udare bez upozorenja, usred diplomatskih pregovora. Čak i ako bi mirovni sporazum bio postignut, Iranci znaju da se na Trampa i Benjamina Netanjahua, koji su skloni osveti, ne može pouzdano računati.

Američko-izraelska osovina mogla bi godinama održavati svoju agresiju.

Trampov fokus na „uništavanje“ iranskog nuklearnog programa jednako je pogrešan kao i bilo koja pogrešno usmerena američka krstareća raketa Tomahavk.

Domaće nuklearno znanje ne može se lako bombardovanjem izbrisati, koliko god naučnika Izrael ubio. A u svakom slučaju, Teheran ne mora nužno ponovo da razvija kapacitete i veštine potrebne za izgradnju nuklearnog oružja u zemlji. Možda ih može kupiti gotovo u inostranstvu.

Severna Koreja, dugogodišnji saveznik, bila bi najverovatniji izvor, dok se pomoć Vladimira Putina i Rusije (koja već sarađuje na nuklearnim energetskim projektima) ne može potpuno isključiti.

Kim DŽong Un za sada se drži po strani rata. Ali baš kao što je tajno poslao trupe da pomognu Putinu u Ukrajini, mogao bi još uvek tajno da se uključi kako bi naoružao Teheran. Što se tiče nuklearne proliferacije, Kim ima „iskustvo“.

Iran se pridružio rastućem broju nenuklearnih država koje su ozbiljno stradale od strane dominantnih nuklearnih sila.

Godine 1994. Ukrajina se odrekla svog nuklearnog oružja u zamenu za, kako se ispostavilo kada je Rusija prvi put napala 2014. godine, bezvredne zapadne bezbednosne garancije. Sad su izvršile invaziju na Irak 2003. iako je ta država bez nuklearnog odvraćanja.

Da li bi Tramp napao Venecuelu u januaru da je bila nuklearno naoružana?

Ako bi priznate nuklearne sile poštovale svoju obavezu iz Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT) iz 1968. godine da smanje i na kraju eliminišu svoje arsenale, drugi bi možda imali manju potrebu za nuklearnim štitom.

Ali one uporno krše svoja obećanja. Sve više, SAD i Rusija zloupotrebljavaju svoju dominantnu poziciju – zloupotrebe koje je NPT upravo imao za cilj da spreči. Izrael (za razliku od Irana) nikada nije potpisao taj sporazum.

Trampovo alarmantno iracionalno, impulsivno i preteće ponašanje samo po sebi stvara nesigurnost i neizvesnost. Ali njegov militarizam takođe podstiče globalno širenje nuklearnog oružja. SAD troše milijarde na modernizaciju svog arsenala.

Rusija, Severna Koreja, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo rade isto, dok Kina brzo i u velikoj meri širi svoje snage. Ipak, Tramp je odbio da obnovi niz sporazuma o kontroli naoružanja iz doba hladnog rata.

On je odbacio evropski podržani nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. koji je postigao Barak Obama, što je bila, kako se navodi, pogrešna odluka koja je direktno dovela do današnje konfrontacije.
Prvog dana rata, iranski vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnei, bio je meta i ubijen.

Njegova obavezujuća fetva koja izričito zabranjuje razvoj iranske bombe verovatno je nestala zajedno s njim.

Što se Irana tiče, Tramp i Netanjahu polaze od dve fundamentalne zablude. Čak i ako se jednog dana uspostavi neka vrsta hladnog mira, Iranci neće oprostiti niti zaboraviti zločine poput masakra u školi u Minabu, razaranja koje je zadesilo njihovu zemlju i diplomatske izdaje Vašingtona – bez obzira na to da li će sadašnji režim ostati na vlasti ili ne.

„Iranska pretnja“ će opstati. Drugo, Teheran i dalje ima opcije nad kojima SAD i Izrael, uprkos vojnoj nadmoći, nemaju kontrolu.

Sankcionisana i izolovana Severna Koreja nudi mogući model za Teheran. Režim u Pjongjangu je prvobitno razvio sopstveno nuklearno oružje koristeći prikrivenu tržišnu tehnologiju dobijenu iz Pakistana.

Dinastija Kim je kasnije vršila transfere u vezi s nuklearnim programom Bašara al-Asada u Siriji. Trenutno prodaje balističke rakete, između ostalih, Iranu i Rusiji.

U ovom trenutku to je spekulacija, ali ko može reći da Kim neće Iranu obezbediti kompletne nuklearne bojeve glave?

Ili, ako je to previše rizično, mogao bi da isporuči visoko obogaćeni uranijum, dizajn bojevih glava i stručnu pomoć u zamenu za naftu, predložio je Mark Ficpatrik, stručnjak za neširenje oružja iz Međunarodnog instituta za strateške studije i bivši visoki američki diplomata. Ako bi to učinio, ko bi to znao i ko bi to mogao da zaustavi?

Kim je postao sve odvažniji nakon neuspeha Trampove neprijatne šarm ofanzive iz prvog mandata.

Ignorišući signale Bele kuće o obnovljenim kontaktima kada Tramp poseti Peking sledećeg meseca, severnokorejski lider upadljivo testira nove rakete, provocira Južnu Koreju i Japan i naglašava bliže veze sa Kinom, Rusijom i Belorusijom.

Govoreći u martu, rekao je da je američka agresija u Iranu „dokazala“ da je Severna Koreja bila u pravu što je razvila nuklearno odvraćanje. Teheran je tu poruku sigurno primio.

Ako je Kim u pravu, zašto tačno Tramp tretira Severnu Koreju drugačije od Irana? Na kraju krajeva, obe zemlje ugrožavaju svoje susede i imaju anti-zapadne saveze, obe su autoritarni režimi koji potiskuju svoje građane, a severnokorejska nuklearna pretnja je očigledno stvarna. Razlog za dvostruke standarde deluje očigledno. Čak ni Tramp nije dovoljno nepromišljen da napadne državu koja poseduje nuklearno oružje.

Način na koji Trampovo i Putinovo ratoborno ponašanje legitimiše argumente u korist posedovanja nuklearnog oružja potencijalno je katastrofalan za globalne napore neširenja. Ako Iran pokuša da nabavi nuklearno oružje radi samoodbrane, da li će ga slediti Saudijska Arabija, Egipat i Turska?

A to je samo Bliski istok. Kao i Ukrajina, rat u Iranu takođe pruža pokriće i presedan drugim nuklearnim silama ako i one odluče da napadnu države bez nuklearnog oružja.

Da li bi Kina mogla da uradi isto u vezi sa Tajvanom? S obzirom na sudbinu Irana, da li bi Tajpej trebalo da požuri da nabavi nuklearno oružje? Da li Japan i Južna Koreja treba da učine isto?

Nije ni čudo što nad petogodišnjom revizionom konferencijom Ugovora o neširenju nuklearnog oružja (NPT), koja se otvara u Njujorku u ponedeljak, visi sumorna atmosfera.

Njeni izazovi uključuju sveprisutne programe modernizacije i proširenja nuklearnog arsenala, kolaps diplomatskih napora za kontrolu naoružanja, nastavak nuklearnih proba, kao i ono što Udruženje za kontrolu naoružanja naziva „rastućim nuklearnim opasnostima“ i rizicima širenja.

„Ideja ‘globalne nule’, odnosno sveta bez nuklearnog oružja, doživljava postepeno erodiranje“, upozorila je ovog meseca istraživačka služba Donjeg doma britanskog parlamenta.

Ovo nije izmišljena priča kojom se plaše deca. Ovo je stvarnost. Od invazije na Ukrajinu, Rusija je više puta pretila upotrebom nuklearnog oružja. Do sada, srećom, nije do toga došlo. U poslednjim nedeljama, dok je Tramp delovao neodlučno u vezi s Iranom, pojavili su se izveštaji -– kasnije demantovani – da bi i SAD mogle da pribegnu nuklearnom oružju.

Bilo da su to ratne pretnje ili ne, takve izjave postaju previše uobičajene. Ako se može pronaći pravedan i razuman pregovarački izlaz iz sadašnjeg haosa, Iran i slične srednje rangirane ranjive zemlje možda bi bile uverene da nastave da se odriču nuklearnog oružja.

Ali ako se neobuzdana agresija dominantnih nuklearnih sila koje veruju u politiku „pravo jačeg“ nastavi, stara hladnoratovska noćna mora uzajamno osiguranog uništenja postaće današnja budna stvarnost.

(Danas)