Ruža Ćirković: Za dobrim se Putinom prašina diže

ZAŠTITITE EVROPU OD EVROPE: Od onog poražavajućeg prizora na Zvezdinoj Marakani još se nismo opravili: dvadesetak hiljada naše dece prosulo se ničice pred potresenim Vladimirom Putinom i Rusijom. Pa tako nekoliko puta. Ne vredi da ih se odričemo. Da su se onako prosuli i pred bilo kim drugim, bilo bi isto. Ali sada je pitanje: zašto je sve više onih koji vole Rusiju, a sve manje onih koji vole Evropu. Zato što Rusiju poznaju tako malo, a Evropu kao zlu paru. Slabo kud putuju. Slabo šta čitaju. Druga knjiga „Seoba“ Miloša Crnjanskog ima više od 900 strana – pojma nemaju šta je u Rusiji dočekalo ni njegove Isakoviče. Sa Evropom je drugačije. Nju, glavom i bradom, ovde predstavlja jedna prevashodno nesposobna, u dobroj meri nedobronamerna, a bogami i svaki čas iznenađujuće korumpirana vlast. Koju baš takvu, zdušno i javno podržava baš Evropa. Dok se svetski (i evropski) „memoaristi“ prisećaju kako su je i sami donirali i korumpirali.

POZOVITE I MLAĐU: Odavno se o vikendu nije toliko govorilo o jednom intervjuu kao o prošlonedeljnom intervjuu Mlađe Dinkića beogradskom Presu. Uprkos propagandi koju šire nedoučeni i lenji autori, Mlađa je objavio da je prva vlada Vojislava Koštunice bila najuspešnja postoktobarska vlada. Koju je on, iz čistog „svrboguza“ i nečistog udvorišta, oborio. Sem što je bila za poslednju srbijansku deceniju neobično ideološki konzistentna – činile su je stranke uglavnom desnog centra – ta je vlada bila, izgleda Srbiji neophodna srećna kombinacija nacionalista i mondijalista. Inače pun poštovanja prema autoritetu oca, Dinkić je u toj vladi malo upristojio svoju nacionalnu ravnodušnost i upodobio je Koštuničnoj nacionalnoj preosetljivosti, a Koštunica mu se, zauzvrat, nije previše mešao u pitanja trošenja novca. Ta je vlada verovatno bila programirana da se raspadne u trenutku priznavanja Kosova, ali sem što nije sigurno da bi se to desilo, to bi joj bio i prirodni kraj mandata. Iako je Ministarstvo privatizacije, posle kratke epizode zvane Branko Pavlović, i u toj vladi ostalo pod priličnim uticajem Demokratske stranke, evropski interesni krugovi bili su, izgleda, na većoj šteti od domaćih demokrata. Vlada o kojoj Dinkić govori nije naravno bila sasvim operisana ni od, sačuvaj me bože, osobina koje krase sve postoktobarske vlade, ali je dovoljno navesti samo nekoliko njenih ekonomskih postignuća, pa da se Dinkićevo priznanje ozbiljno uzme u razmatranje. Prvo, od 2000. godine do danas, samo se tokom 2004. i 2005. godine desilo da je broj zaposlenih u Srbiji porastao – bilo je to za mandata te vlade. Drugo (pozivam se na intervju Kori Udovički iz aprila 2006): „To je veoma impresivno i mora da se oda priznanje sadašnjem ministru finansija da je za ove dve poslednje godine uspeo da smanji javne rashode za četiri procentna poena“, svako ko se i malo bavi ovim pitanjem zna kakvo je to postignuće. I treće, vlada o kojoj Dinkić govori ostavila je vladi koja je posle nje došla, doduše i zato što kao tehnička vlada nije ni mogla slobodno da troši, celih tri milijarde (privatizacionih) evra u kasi. Samo godinu dana kasnije tu je bilo samo 270 miliona. Uzgred budi rečeno, 2005. godina je izgleda bila najuspešnija godina prethodne decenije ili, da opet citiram Kori Udovički: „Sve je krenulo da se oporavlja i to na širem frontu“. Prethodna Dinkićeva tvrdnja obeznanila je samo i inače nedobronamerne navijače. Mnogo je, međutim, skandalozniji jedan drugi deo intervjua, u kome Dinkić objašnjava šta je državnim funkcionerima u stvari važno i čemu posvećuju bolji deo svog radnog vremena: „Primer je otvaranje fabrike Kalcedonija u Somboru, na čemu sam radio nekoliko godina. Italijani su, kako to protokol i nalaže, pozvali na otvaranje i predsednika Borisa Tadića, premijera Vojvodine Bojana Pajtića i mene. Međutim, kabinet predsednika je izabrao da dan otvaranja fabrike bude baš kada sam ja na službenom putu u Južnoj Koreji, iako sam ponudio bilo koji drugi termin u tom mesecu. To su sitnice koje su besmislene građanima, ali sitnica po sitnica dovela je do urušavanja odnosa“. I sve to u Srbiji u kojoj desetine hiljada ljudi ne zna da li će sledećeg ponedeljka imati radno mesto, stotine hiljada ne znaju šta će sledećeg jutra za doručak, a bar polovina od tog broja još ni večeru nije pregurala.

EVO, POJEDITE VUKA: Znate u čemu je razlika između pevača Miloša Bojanića i političara Čedomira Jovanovića? Kad Bojanić lupeta o Jevrejima pred sudom odgovara on. Kad Jovanović lupeta o Afrikancima, treba da nastrada Vuk Jeremić. Umesto što se rita, otima i poziva na pravnu državu. Vuk nije prvi koji bi trebalo da nastrada umesto Čede. Kome sve treba da bude oprošteno. Jer nas vodi u Evropu. Koju volimo sve manje. I zato što tačno znamo šta nas tamo čeka. Čeda.

(Danas)