Putovanje Aleksandra Hilferdinga po Kosovu – Đakovica, Prizren

U prošloj emisiji rekli smo nešto o utiscima ruskog diplomate i naučnika Aleksandra Hilferdinga o svakodnevnom životu i tradiciji Srba, koji su živeli u kosovskom gradu Peći. Svoje putovanje ruski slavista je nastavio posetom slavne monaške zajednice Dečani, a zatim se uputio u selo Đakovica. Sela, koja su se nalazila na njegovom putu, nekad su pripadala Dečanskom manastiru, ali sredinom XIX veka u njima više nije bilo nijednog pravoslavnog stanovnika. Lokalne tradicije i običaji zapanjili su naučnika koji ih je zabeležio u svojim uspomenama:

„Osnovu albanskog svakodnevnog života predstavlja pleme: njegovi članovi su dužni da se svete do poslednjeg čoveka, krv za krv. Zato su svađe između plemena tako krvave, jer ako se član uvređenog plemena za uvredu osvetio smrću onoga ko ga je uvredio, ova smrt poziva na novu osvetu."

Tako je kratko vreme pre dolaska Hilferdinga zbog neprijateljstva dva susedna plemena izginulo oko 30 ljudi. Za Albance je oružje bilo sveto, i pre vojnog pohoda članovi plemena su se zaklinjali na pušci da u borbi neće odstupiti od svoje sabraće. Svako pleme je imalo svog praroditelja, a sećanje na njega se prenosilo s kolena na koleno. Kod Albanaca se nisu odobravali brakovi između članova jednog plemena. Turski činovnici nisu toliko poštovali Albance koliko su ih se plašili, zato su retko svraćali u albanska sela i više su voleli da razgovaraju samo sa starešinama, koji su u mnogome određivali život svakog člana plemena.

U Đakovici je bilo tri i po hiljade albanskih kuća naspram 60 srpskih. Srbi su se uglavnom bavili različitim zanatima i trgovinom, na molitvu su odlazili u malu siromašnu crkvicu. Umesto ikona na ikonostasu su bile nalepljene grčke neugledne slike. U hramu je služio sveštenik Stefan, koji je radije govorio na albanskom nego na srpskom jeziku. Radosno je pozvao ruskog konzula u svoju kuću. Unutrašnji izgled kuće je začudio Hilferdinga: na zidu su visila četiri pištolja, tri dugačke albanske puške i nekoliko bodeža. Ali, pored oružja ispod ikone, koja je visila na zidu, nalazilo se mnoštvo psaltira i nekoliko ruskih knjiga o istoriji Rusije iz vremena Katarine Velike.

Posle sela Đakovice Hilferding se uputio u Prizren. Usput je ruski konzul naišao na nekoliko katoličkih albanskih sela. Glavna razlika u odnosu na muslimane sastojala se u tome što su katolici nosili braon, a ne bele jakne kratkih rukava. Osim toga, Albanci-katolici bili su čuveni po svojoj odanosti, zato su ih Turci rado uzimali na službu u svoju vojsku.

Nakon osam sati puta konzul je stigao u Prizren, koji se smatrao srpskim Konstantinopoljem. U gradu je bilo 3 hiljade muslimanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih kuća. Većinu gradskog pravoslavnog stanovništva činili su Srbi, ali je bilo i mnogo Makedonaca, Bugara i Grka. U srpskom govoru mogle su se čuti bugarske reči. Hilferdingu, koji je tražio slovenske rukopise i spomenike nekadašnje veličine, pošlo je za rukom da pronađe ostatke nekadašnjeg dvorca Stefana Dušana i mesto gde se nekad nalazila velika crkva Svetog Arhangela Mihaila, koju su Turci srušili, podigavši od njenog kamenja glavnu gradsku džamiju.

Zatim je ruski konzul posetio lokalnu mitropoliju pored koje se nalazio mali hram Svetog Georgija. Zdanje je bilo nisko i ravnog krova, pošto su Turci u vreme svoje vladavine zabranjivali da se grade crkve više od džamija. Ne samo to, velika i divna saborna crkva Svete Paraskeve bila je pretvorena u džamiju. Muslimani se čak nisu potrudili ni da sakriju njenu nekadašnju, hrišćansku namenu. Kao pre, iznad džamije se dizao zvonik, na severnom zidu je od kamena napravljeno ime Svetog Save. U crkvi se čak sačuvalo nekoliko fresaka.

U okolini Prizrena se u vreme srpske slave i nezavisnosti nalazilo oko 360 hramova i manjih manastira, što nije svedočilo samo o snazi oružja, već i o dubini, snazi i čistoti pravoslavne vere među Srbima. Pedesetih godina XIX veka u okolini grada ostala je samo 21 crkva s malobrojnom pastvom. Međutim, snaga pravoslavne vere održavala je Srbe, koje su tlačili, kako Turci-muslimani, tako i ratoborni Albanci.

U sledećoj emisiji ispričaćemo vam o završetku putovanja Aleksandra Hilferdinga po kosovskoj zemlji.

(Glas Rusije)